Овде је згасла држава Немањића, овде се родила нова српска држава, а за Југославију нико није поднео толико жртава као Шумадинци

У нашим старијим средњовековним изворима нема помена о Шумадији. То пада доста у очи с тога, што тај крај, иако прекривен огромним шумама, није био без извесне културне традиције и без политичког значаја.

Стојан Новаковић је налазио, да се грчко, са старословенског преписано, име парохије Гронтсос у браничевској епархији, које се наводи у повељи византиског цара Василија II издатој 1020 год. охридској архиепископији, односи на жупу Гружу.

Шумадија око Ниша

Грчки писац XII века, Јован Кинам, казује, да је жупан Деса владао у тој области, која да је била богата и с доста становништва. Али о границама те области не знамо ни одатле ништа изближе; Кинам, који прича како је цар Михајло из Ниша упутио своју војску према Дрини кроз лугомирски крај (Лонгомир) не каже, да ли тај крај има какве везе с Дендром, и како уопште стоји према њој, а то би за наше опредељивање, пошто познајемо Лугомир, било од одлучног значаја.

Само име Дендра, тако уопштено, може се узети врло широко, већ по томе што је у то време, и много доцније, огроман део Србије био у ствари права Шумадија.

Сви путници – писци, који су од XII-XV века пролазили Србијом описују је као земљу „брдовиту и шумовиту“; нарочито то важи за крај од иза Браничева до испред Ниша. Док би тако, у то рано доба границе „Шумадије“ према југу могли узети као да су ишле даље од оних, које су узимане у народу у XIX веку, а за северозападни крај је извесно, да их морамо узимати уже. Рудник је, на пример, још крајем XIII века сматран као сремски град, управо као погранични град области Срема, који се простирао са обе стране Саве. Још раније, до словенског насељавања, Рудник је, исто тако, био крајња тачка источне границе римске покрајине Далмације. На северу Београд са својом околином није спадао у Шумадију; али где је управо почињала њезина граница не да се тачно утврдити. На истоку се, међутим, одавно Морава сматрала као њена граница; та је река, у осталом, за дуго у хисторији бивала гранична линија између њој блиских народа.

Касније су се све те границе знатно померале, док се нису, за турског времена, почеле се близу поклапати са границама Београдског Пашалука. У XIX веку, по уверавању Милана Ђ. Милићевића, Шумадијом се сматрала земља међу Моравом, Дунавом, Савом, Колубаром и Љигом.

У Драгутиновој краљевини

Насељавање Срба у тај крај почело је врло рано. Словени су, зна се добро, чак великом пограничном граду, старом и разрушеном Сингидунуму дали своје име, које се јавља већ у IX веку. Али, политички, Срби у том крају задуго нису били активни.

„Нигде се досељеници нису тако брзо прилагођавали географској и друштвеној средини и нигде се нису толико укрштали као Шумадинци“, пише Јован Цвијић

Краљ Урош Први

Српска државна граница Стевана Првовенчанога и његових непосредних наследника није ишла много северније од града Равног (данашње Ћуприје), нити је прелазила линију планина између данашњег Милановца и Јагодине.

Краљ Урош I покушао је, истина, да помакне српске границе на тој страни у севернијем правцу, али његово ратовање с Мађарима за Мачву и Срем завршило се је неуспехом. Тек од времена краља Драгутина, и то од 1284. год. почела се ширити у том крају и политичка српска власт, и то с почетка под мађарским окриљем.

Краљ Драгутин, Фреска из Ариља

Драгутин је, наиме, добио на управу северну Србију (Срем, Мачву и београдски крај) и североисточну Босну (жупе Соли и Усору) као мађарски вазал. Између његове државе и државе брата му краља Милутина није било никакве треће области, и српски елеменат се у несметаним континуираним насељима ширио све интензивније према Сави и Дунаву. Кад је краљ Драгутин умро (1316), Милутин је на његово подручје ставио своју руку, већ свестан, да због српског елемента у њој та цела област има да постане саставни део Србије, као што је то била и по свом природном географском положају. Иако су српски владари у првој половини XIV века главни део своје државне активности развијали према југу, низ Вардар, они, ипак, нису без борбе упуштали ни те тековине на северу.

„То су били хајдуци и ускоци, по оцу Шумадинци а по пореклу досељеници из никшићког краја немирни, одважни, бунтовни елементи, који су морали бежати од Турака у пусте и велике шуме шумадијске. То ускочко и хајдучко становништво није дуго могло трпети туђинско, верско и политичко, економско угњетавање – и Србија се стала бунити„, пише Јован Скерлић

Кад је после маричке катастрофе почело освајање Турака и постепено узмицање Срба с југа према северу, преноси се, постепено, и српско државно средиште са вардарске најпре на моравску, а онда на дунавску линију. У том периоду Шумадија добија већи значај.

За време кнеза Лазара развија се, у главном, крај око Крушевца и моравска долина до Ћуприје; ту је његова престоница и његове главне задужбине.

За његових наследника деспота Стевана и Ђурђа Бранковића развијају се и дунавски градови; преуређује се Београд, диже се Смедерево, јача Голубац. Главна задужбина деспота Стевана, манастир Манасија, помера се северније од Лазареве линије, док се други манастири његова времена подижу под Космајем, као Павловац и Тресије, или у Руднику (Никоље) и код Аранђеловца. Оживљавање Шумадије манастирима наставља и деспотова властела, од које потичу Враћевштица, Брезовац под Венчацем, Копорин испод Велике Плане и др.

Многа села, добра храна, а нарочито добра вина

Пад Цариграда – Рукопис Бертрадона де ла Брокијера

Кад је 1433. године пролазио Србијом француски витез и државник Бертрадон де ла Брокијер, он је описује овако. Између Крушевца и Варварина била је у то време граница између Србије и Турске; кад је прешао – пише Француз – „нађох земљу врло лепу и добро насељену народом„. Једно време ишао је моравском долином, а онда је, да би дошао у деспотов Некудим, „варош сличну селу„, морао прећи „кроз земљу прилично рђаву, то јест кроз велику шуму, рђавим шумским путем уз брдо низ брдо. Али према другим шумским и брдовитим земљама и ту су земље врло лепе и врло су добро насељене селима“. Кад је из Некудима кретао за Београд „приђосмо – вели – врло велике шуме, пуне брегова и долина. У тим долинама има мноштво села, добре хране, и нарочито добра вина„. Ово, тако да је речемо благостање било је, на жалост, само привремено.

После великих угарских провала у Шумадију, до иза Рудника за време цара Уроша 1359. год., и до мимо Крагујевца 1289. године, после српске погибије на Косову, кад су Мађари освојили градове Борач и Честин, та област није доживела већих потреса. Борби је било у главном у суседству и на границама шумадијске области, али Шумадија сама није много страдала.

Ловишта деспота Стевана

Стеван Лазаревић био је веран вазал турски до ангорског пораза његова зета султана Бајазита (1402. године), па Турци нису имали разлога да харају његовом земљом; а после турског пораза он се оријентисао према Мађарској и добио чак од њеног краља, као лични феуд, Мачву и подручје Београда.

Једно време било је више опасности од унутрашњих, него од спољашњих непријатеља, као на пример пред крај XIV века, кад је војвода Никола Зојић спремао заверу против Стевана Лазаревића и био, најпосле, присиљен да му се покори и преда у рудничкој Островици. Тадашњем лепом развоју Шумадије допринео је доста и интерес деспотов за ту област. Деспот је долазио у Шумадију на летовање и у лов – Крагујевац захваљује своје име једној врсти сокола-крагуја, који беху употребљавани за лов; ту га је 19. јула 1427. задесила и смрт од срчане капље у селу главице недалеко од Крагујевца.

Стефан Лазаревић

Мађарска властела из Јагодине

Невоље Шумадије почињу од 1438. године, када су Турци кренули своје велике офанзиве против Мађарске и Србије, а нарочито против Београда. Продирући према северу од Крушевца Турци чешће прелазе преко Шумадије, и, наравно, не штеде је; то исто чине и Мађари, кад покушавају да својим ратним подвизима сузбију Турке. Нарочито су честа у другој половини XV века, и пре и после пада Србије, 1459. године, одвођења у ропство и велико расељавање нашег света из тих области. Године 1454. одвели су Турци из Србије, углавном шумадијске, око 50.000 душа, а од 1479-1483. прешло је у Угарску на 200.000 Срба. Међу тим пресељеницима, вољним и невољним, било је често људи од великог угледа.

Синови војводе Јакше, Стеван и Дмитар Јакшићи, из Јагодине, прешли су у Угарску са 1200 својих ратника, и добили су тамо 1464. од мађарског краља Матије нађлачко властелинство.

Вук, син Гргура Бранковића, и Ђорђе и Јован, синови Стевана Бранковића, унуци деспота Ђурђа добише у Угарској чак и чин српских деспота После пада Београда под Турке, 1521. год., дао се наговорити и угледни богати велможа Павле Бакић, са Венчаца код села Ливаде, који је имао у Шумадији на 50 разних добара и села, да се 1525. године пресели преко Саве.

Ти губици, уз оне ратне, ослабили су народну снагу у великој мери; ранији напредак те области би не само ометен, него потпуно упропашћен; од једне области која беше почела да се култивише направи се опет планинска пустош.

Из казивања путописа чувеног Ханса Дерншвама, који је 1553. године прошао једним делом Србије, види се јасно колико се раније стање изменило.

Село Ливада беше „пусто и необрађено„. Јагодински крај испресецан је, вели, брдашцима, која су, изгледа, раније била сва плодна, под њивама и виноградима, а онда је све, с обеју страна било пусто, забатаљено и зарасло ситногорицом„.

Од Паланке до Јагодине ишло се, по причању А. Волфа 1583. године, „грмљем и шумом“, и посланство је, као од шале, упловило на свом путу, код саме Паланке, једног медведа.

Сеоба Срба

Пусте горе, хајдуцима прибежишта

Извештач једног посланства из 1584. године каже, како Србија „не би била непријатна, када би била обрађена“, али је „тако запуштена и расељена, да се 5-6 миља далеко не види житеља„.

Године 1717. описивала је Леди Монтегијева валској књагињи Каролини своје утиске са пута кроз Србију овако:

Прешли смо пустаре српске, готово прерасле шумом, премда је земља по природи врло плодна. Становници су радени, али је угњетавање сељака тако тешко, да су принуђени да остављају куће и напуштају своја поља, јер све што имају изложено је грабежу јаничара„.

Те пусте планине биле су пуне хајдука, који туда четују већ од друге половине XV века.

Путем којим смо прошли од Београда довде – наставља Леди Монтегијева у једном писму од 1. априла 1717 – не може самац човек лако проћи без официрске пратње. Пусте горе српске прибежиште су хајдука који пљачкају по 50 у гомили, тако да нам је цела наша стража била потребна да нас чува.“

Ово чак диже значај Шумадији, нарочито од XVIII века, кад је она постала погранична област турске Царевине. Њене велике букове и храстове шуме дају склоништа свима незадовољним елементима, који неће да повију главу пред сваким турским силеџијом; а близина границе омогућава да се појединачне акције могу лакше претворити у организованије покрете. Отуд Шумадија значи више него, на пример, Романија или Сува Планина, које су исто тако биле познате као склоништа хајдука, али које, будући дубље у унутрашњости, нису могле да од хајдучких подвига створе већи национални покрет.

Досељавање хајдука и ускока

Владимир Боровиковски – Карађорље Петровић, 1816.

Насељавање Шумадије почело је нешто живље од друге половине XV века, и то са нашим елементом од разних страна, али још ни за Карађорђева времена оно није било много интензивно.

Кад је Карађорђе 1809. године оперисао у Новопазарском Санџаку, он је, веле предања о насељима Шумадије, „сагнао“ доста народа из тих крајева у своје, говорећи:

Хајте у Шумадију, тамо има пустахије земље.

Шумадији

Блистава визијо моје Шумадије,
кад мишљах ти си мраком погребена,
ја осетих тада, као дух, да бдије
и светли у мени, кроз мрачна времена,

за увек сунчана слика коса родних,
и да утиснута у душу младића –
печат неразломљен сном чежња
бесплодних
ти стјиш у мени, зовеш на откриће.

Каљен твојом вером, писан твојом снагом,
мала, ситна сламка међу вихорима,
ја потонух на дно, и за сенком благом
уздигох се опет светлим тиморима.

Али све што мишљах да сам хтео,
сад видим, беше само твоја воља:
ти си дух, крв моја, ти си живот цео,
а све моје речи глас твога су поља.

Глас твога су поља и шум твога збора
сви моји заноси и сни недостижни,
моје срце пир је твојих развигора,
душа – то су људи твоји тихи, брижни.

Мој живот шта може бити сада,
тај живот који је трн са твога глога?
Шта може да буде кап кише што пада,
и шта је једна звезда у рукама Бога!

Прах прашине твоје сунцу завитлане,
и кад паднем путем ватре где трепере,
на мом ће гробу твоје липе гране
да шуме још гласом твоје светле вере…

По испитивањима становништва, у Гружи је свега 58 породица-старинаца, у Јасеници 49 у Смедеревском Подунављу и у Јасеници има их свега 4,1%.

Састав шумадијског становништва веома је карактеристичан.

У њему је било, пре свега, остатака од старих, делимично и од најстаријих српских досељеника; њима се од XV-XVI века придружио добар део косовског елемента, који се померао према северу (Косовци – по Цвијићу – Шумадији уопште узевши представљају старе досељенике од XVI до XVIII века“); у ниској Шумадији, почетком XIX века, стекло се и нешто досељеника од Велеса и Битоља, Катранице и Граматика; око Крагујевца населило се нешто Торлака и Шопова; сем тога у Шумадију је дошло, још у XVIII веку, и много лица из Црне Горе, Брда и Херцеговине. Ту се, како видимо, налазио и укрштао велики део наших нродних племена и вршио једну врсту веома корисне биолошке селекције.

Нигде се досељеници – наглашава Ј. Цвијић – нису тако брзо прилагођивали новој географској и друштвеној средини и нигде се нису толико укрштали као у Шумадији.

То су били хајдуци и ускоци – пише Ј. Скерлић, само по оцу Шумадинац, а по пореклу досељеник из никшићког краја – немирни, одважни, бунтовни елементи, који су морали од Турака бежати у пусте и велике шуме шумадиске. То хајдучко и ускочко становништво није могло дуго трпети туђинско, верско и политичко и економско угњетавање, и почев од краја XVIII века Србија се стала бунити.

Петсто људи Коче капетана

Борбеном расположењу Шумадије доприносили су знатно и три велика рата, која су у XVIII  веку вођена између Аустрије и Турске на њеном подручју (1716-18, 1736-39, 1788-89). У тим ратовима Аустријанци су много полагали на српску сарадњу и чинили су све што су могли да што више изазову Србе на борбу против Турака. Срби су им се увек одазивали и у извесним акцијама било је њиховог учешћа готово колико и аустријског. Ова учешћа у ратовима, ма колика иначе била разочарања због аустријског повлачења, дизала су ипак народну самосвест, појачавала отпор, подржавала хајдучију и омогућавала, у часу крајње невоље, склоништа код суседа. Турци су, после свега што је било почели да зазиру од њих и у доста прилика били су више склони на преговоре с њима него на борбу, бојећи се нарочито српских веза са људима преко границе.

Нарочито се развила борбена активност Срба за време Кочине Крајине. Пред сам тај рат, у јесен године 1787. ушле су аустријске војне власти не само у ближе везе, него чак и у непосредну сарадњу са извесним српским јунацима, који су им се, као добровољни борци, ставили на расположење за борбу против Турака. Од тих добровољаца образоваће Аустрија посебне војне одреде такозване „фрајкоре“, децембра месеца 1787. Тим одредима наменило је аустријско војно вођство важан задатак: они су имали да буду претходници аустријске војске и да, у исто време, подстичу народ у Србији на устанак.

У том правцу нарочито је у Шумадији живо радио Коча Анђелковић, из Пањевца.

Већ првих недеља 1788. године он је успео, да, пошто је са малом четом од каквих четрдесет људи натерао у бег Турке у Пожаревцу, продре све до Крагујевца и скупи до 500 људи, који су с њим кренули у борбу. Мало потом почеше се дизати и други из разних места Шумадије и остале Србије; до пролећа била је, у главном, сва земља запаљена.

Коча Анђелковић, са својим друговима, чији је број прелазио хиљаду, ометао је систематски везу између Ниша и Београда и својим борбама, мањим и већим, давао је пример осталима и дизао дух. Не знајући за аустријске полтичке и стратешке скрупуле, због којих они нису хтели за дуго да сами пређу у акцију, он се, сиромах, сав заложио, да им створи услове за успех и више од два месеца издржавао је борбе с Турцима, чувајући багрдански кланац и његово подручје.

Тек после његова повлачења почеле су, у лето 1788. летимичне аустријске операције у Шумадији, и то овог пута са западне стране, од Ваљева, и идуће године војнички покрети у мало већем стилу. Иако су те борбе завршене с аустријским повлачењем и у основи с неуспехом по хришћане, они су, ипак, биле од значаја.

Турци у овом рату нису однели ни једне веће победе, која би им могла дати повода да се понесу; иако су Свиштовским миром задржали Србију они су добро видели, да морају мењати начин управе у њој и попуштати раји на целој линији.

У овом ратовању Срби су имали прилике да добро виде своју вредност. Више од половине главних војничких операција извели су они; неколико месеци рат су, у ствари, водиле само њихове чете; без њихова суделовања аустријска војска не би постигла ни оно мало успеха што их је имала. Добар део тога видели су и сами Турци, и од Свиштовског мира, којим је ликвидирана Кочина Крајина, они на српско питање почињу гледати много озбиљније него пре тога.

Први устанак

Рајетин против дахија

Као прва жртва нових рефорама, које је султан Селим III увео у Београдски Пашалук, били су необуздани јаничари. Они су били присиљени да се селе из њега куд их очи воде. Њихов отпор против тога, као и сталне тежње и покушаји да се врате натраг и освоје старе положаје, не дају да се Пашалук коначно смири. Борбе се понављају ако не из године у годину, оно свакако бар сваке друге године.

Нови „царски“ поредак брани београдски везир с недовољним бројем војске, и нешто султану оданих спахија. У невољи, везир тражи помоћ од самих Срба и уговара с њима, да се образује народна војска српска, с добрим оружјем и са српским вођама. Стварање те народне војске, која је у фрајкору прошла извесну војничку дисциплину, мења из основа положај Срба у Београдском Пашалуку.

Чим је добио оружје и почео да се организује Србин није више прости рајетин; у Шумадији, где му је гора још уз то давала и поуздано уточиште, мање него и у једном другом крају. Захваљујући српској сарадњи Пашалук се пуних седам година с успехом опирао јаничарској отимачини; његова одбрана клонула је тек онда, кад је сама Порта, због спољашњих компликација, попустила пред својим одметницима и дозволила јаничарима повратак у Србију.

Чета Станоја Главаша

Дахијски режим у Србији од 1799-1804. године остао је у најцрњој успомени. Озлобљени, истрошени, оголели, пуни мржње и жељни освете, јаничари су брзо показали своје рђаве инстинкте и потпуно отсуство државничке увиђавности.

Као прва жртва њихове освете паде 1799. године Станко Арамбашић, главни вођа народне војске, родом из Колара у Левчу, који је иначе живео у Смедереву, а после и други. Крајем 1801. погибе и сам везир београдски, Србима пријатељски наклоњен Хаyи-Мустафа паша.

Какогод што су се под мудрим и праведним владањем Аyи-Мустајпашиним слабили и гасили хајдуци у Србији, тако се сад од оваке силе и од зулума поајдучи десетина народа“ – пише Вук Караyић.

На такво насиље морала је доћи народна реакција. Ми данас знамо доста подробно, како се већ од 1802. године почео радити на томе, да се дахиски режим сузбије с једне стране силом, а с друге народним тужбама против њега на самој Порти.

На борбу се мислило нарочито у Шумадији, у којој је 1803. године чета Станоја Главаша задавала велик страх Турцима; а и на једно и на друго средство помишљало се у западној Србији, у којој је ваљевски кнез, мудри Алекса Ненадовић, био средишња личност целе акције.

Турци су у први мах више зазирали од ове друге стране, јер су знали за Ненадовићеве везе с аустријским пограничним официрима, а знали су, исто тако, да је он и у борбама за време Кочине Крајине био један од главних и најутицајнијих вођа. С тога, кад су похватали извесне доказе о српским припремама за устанак, дахије упутише у ваљевски крај свога најборбенијег друга, Мехмед-агу Фочића, да он отпочне и изврши сечу тамошњих кнезова.

У Шумадију би упућен Кучук-Алија, који је кренуо преко смедеревске Јасенице на Паланку и Баточину, а одатле у Јагодину и Ћуприју, али у крагујевачку област он није долазио.

То упада у очи. Зашто то? Зар шумадијски кнезови нису били толико опасни колико ваљевски и моравски? Или су дахије мислиле, да је довољно у први мах побити главне вође из ваљевске, београдске и смедеревске нахије, које су најближе граници, па тек онда прећи у унутрашњост? На то питање тешко је дати одговор, јер нема поузданих извора. Али је чињеница важна и вреди је истакнути: док на кнеза Алексу иде сам Мехмед-ага Фочић, док на кнеза Стевана Палалију полази Мула-Јусуф, Кучук-Алија не свраћа, до Тополе да ухвати Карађорђа, него ту дужност поверава једном турском кафеyији.

Сваки свога убијте субашу

Нама се чини, да су Турци ужу шумадијску област изоставили из првог плана, углавном, зато, што су налазили, да су српска лица у њој мање опасна од ваљевских и београдских кнезова. У Шумадији је, истина, било хајдука и прегалаца, али та појава није за њих била нова, док је акција кнеза Алексе, судећи по оном његовом писму упућеном аустријском мајору Митезеру у Земун, изгледала непосредна и указивала на по дахије опасне могућности. Иза Ненадовићеве акције могла је доћи каква аустријска интервенција, док је хајдучка активност у Шумадији, тако да речемо, била домаћа ствар. И с тога се пожурило, да се што пре пресеку везе, док је за обрачун са шумадијским хајдуцима изгледало да остаје време и за доцније.

ШУМАДИНЦИ КАО ВОЈНИЦИ

Овде се мора додати да смо се ми навикли да сматрамо Србе као непријатеља од вредности. Ја сам их сматрао и још сматрам као војнички најјачег непријатеља. С малим задовољни, окретни, лукави, необично покретни, добро наоружани, муницијом богато снабдевени, на земљишту вешти врло добро вођени, распаљени за борбу мржњом и одушевљењем, дали су нашим трупама више посла него Руси, Румуни и Талијани„.

(„Узроци нашег пораза“ од аустроугарског ђенерала пешадије Алфреда Крауса, стр. 153.)

Ми не знамо, а узалуд би било правити ма каква нагађања о томе, како би се развијале ствари у Србији, да је, случајно кнез Алекса остао у животу, као једно од тада најугледнијих лица у земљи и као човек који је на широко био засновао везе за подизање устанка. После његове погибије, ваљевска нахија, лишена свог главног вође, не може да узме иницијативу у акцији. Она прелази на борбену Шумадију, у којој се расположење за устанак спремало готово годину дана раније.

Ђорђе Крстић, Алегорија на I и II српски устанак, 1904. уље на платну; Збирка Галерије Матице српске

Шумадија прва на сечу кнезова одговара револтом. Карађорђе, који је спреман дочекао Турке кад су дошли да га убију и примио борбу с њима, сам пали хан у Сибници као сигнал да се запали сва Србија. Од њега пође општи поклич: „Сваки свога убијте субашу!“ који убрзо прихвата сва земља.

Шумадија је могла прва узети иницијативу на се првенствено с тога, што је она у хајдуцима Станоја Главаша (у чијој је чети од 1803. године био и Хајдук Вељко), коме је Карађорђе био стари пријатељ и кога је посветио у све припремне акције, имала једну врсту организоване и на бој спремне војске.

У ваљевској нахији – лепо прича прота Матија Ненадовић – сељаци су се, мада огорчени, брзо растурали и кад су пристајали да се дижу; њих је требало наговарати, увлачити, чак и силом нагонити, док су Главашеви хајдуци били већ борци од расе, да не кажемо од заната. Они су главни стожер око кога се прибира прва Карађорђева војска, и они су у првим окршајима главни у акцији. На предлог Станоја Главаша, Карађорђе, који сам одавно већ беше напустио хајдучке редове, бива у Орашцу изабран за главног вођу Устанка.

Крагујевац

Водећа улога Шумадије

Шумадијска активност, којој је у историји запала завидна улога да крене велико дело обнове наше слободне државе, развила се, како видимо, под врло карактеристичним условима. Природа јој је дала богате шуме, а састав становништва могућност извесне расне селекције. Близина границе омогућавала је снабдевање оружјем и муницијом и везе са пријатељима преко границе, а традиција старе државе и гуслама чувани култ прегалаштва живу народну свест и вољу за борбу. Недавне борбе Коче Анђелковића и народне војске, у којима је учествовао добар део Шумадије, потицале су људе на отпор и појачавале став самосвести.

На подручју Шумадије завршила је свој живот средњевековна наша држава Немањића и њихових наследника; а на том истом подручју, као по неком спреманом усуду хисторије, обновљена је са оба устанка, од 1804. и 1815. године, и наша драга нова Србија. На подручју Шумадије, на класичним положајима Сувобора, однела је обновљена Србија, у новембру 1914. и своју највећу победу у страховитим борбама Светскога рата, када је, стављајући у питање свој опстанак, узела на себе часну дужност да изврши дело нашег народног уједињења, највеће откако постоји наша хисторија.

Написао 1939.
проф. Владимир Ћоровић

1 КОМЕНТАР

  1. ПРИВАТНИ ЖИВОТ У ПРВОМ СРПСКОМ УСТАНКУ

    Карађорђева појава и физичка снага биле су у
    складу са његовим
    јунаштвом. По томе се
    са њим још једино могао
    поредити засавички херој, вођа голаћа, Зека Буљубаша. Међутим,
    његовој импозантној
    спољашности одударао је глас који је био танак као
    глас у жене, а и говорио је
    врло мало. Путујући из
    Београда до Тополе,
    уобичајено би изустио свега две речи: „Коњи“, када би издавао заповест
    да се опреме коњи на
    пут и „Угод 7 сати“, што би
    значило да још толико предстоји путовања до
    Тополе. У говору је
    најчешће користио узречицу „Којекуде“, а карактеристична
    псовка
    била му је – „По души те“.
    Нокте није морао сећи, јер би их све изгрицкао
    зубима.

    Карађорђе је био веома радан и онда када није био
    заузет војним пословима,
    радио је у Тополи око куће
    и на имању као и остали
    сељаци. Једном је тако
    надевајући обруч на буре искривио златну колајну – руско одликовање, коју је
    носио на прсима.

    Док је већина устаничких
    старешина настојала да свој углед и достојанство
    нагласи и
    спољном
    раскоши, богато се
    одевајући и распусно живећи, дотле се Вожд
    одликовао врло скромним потребама и крајње
    умереним животом. Уобичајени Вождов
    сиромашан оброк, који
    је он сматрао највећом гозбом, био је погача и
    папула уз пост, а погача
    и суво месо уз мрс, и уз то чутурица шумадијске ракије.

    Његово просто одевање није га разликовало од
    осталих сељака. После
    славне победе на пољу
    Тичару (1810), на српској страни Дрине, Карађорђе
    се састао са турским
    преговарачима у пратњи Младена Миловановића, Проте Матеје Ненадовића
    и Павла Поповића. Лошије
    одевеног од
    осталих
    војвода, Турци га нису
    препознали, па су питали ко је Црни Ђорђе. На то им је
    Карађорђе узвратио: „Ја сам
    Црни Ђорђе некоме
    црн, некоме бео”.
    Сумњајући да је то заиста
    био Карађорђе, Турци су му ипак пренели
    поздраве: „Поздравите
    бива Карађорђа од наше стране“.

    Вождова штедљивост
    прелазила је у тврдичлук. У оно
    време, поштовао се
    стари обичај да гост који се
    гости у туђој кући,
    устајући од трпезе, дарује софру, односно да на њу
    спусти какав новац. У таквим приликама се
    Карађорђе уобичајено
    изговарао. Он би се
    попипао по појасу, и
    онда би рекао Петру
    Јокићу, Јанићију Ђурићу, или
    оном ко је са њим седео и ручао: „Којекуде, туриде што на совру:
    није ми се
    десило угодних новаца.”

    Руски представник у Београду, генерал Константин
    Константинович
    Родофиникин, увек дотеран и нагиздан човек,веома се чудио што
    Алекса, син прве личности
    Србије, иде одрпан по Београду.

    Карађорђе је за свој надимак “Црни” први пут
    чуо од неке бабе, којој је
    због тога камењем
    полупао судове на једном извору.

    Једна од Карађорђевих особина била је и особита
    суровост.

    У Смедереву 1807.
    године, Карађорђе се
    после ручка у башти капетана Косте Љотића
    извалио под један дуд и
    посадио свог секретара Јанићија Ђурића више главе да га бишти од вашију, док
    не заспи.

    Јанићије Ђурић је био толико утицајан да је одлучивао о питањима живота и смрти.

    Карађорђе је био побожан, јутро
    је
    отпочињао молитвом и
    чашицом ракије. Када се налазио у војним
    логорима, за молитву се
    будио пре свих, чак раније и од четног свештеника.
    Код Сјенице, уочи боја са Нуман-пашом,
    Карађорђе мало проспава, те
    устане,
    умије се и стане будити
    архимандрита благовештенског
    Григорија, но овоме не буде мило, али кад
    Карађорђе навали, он устане и стане се спремати на
    јутрењу
    молитву.

    Пре Устанка, архимандрит
    Григорије Радојчић студенички, у манастиру
    Благовештењу рудничком,
    читао је Карађорђу
    молитву за опрост убиства очуха, а окупљени народ
    је викао: „Нека му је просто и од нас и од
    Бога“. Тада је Карађорђе за душу очуху поделио
    200 ока вина, 200 ока
    ракије и 200 ока хлеба,
    архимандриту је писао за труд пет дуката, а једног
    је вола поклонио манастиру.

    Када би кога убио знао је
    заплакати и узвикнути клетву: “Бог убио онога
    ко је крив кавзи”.

    Поштовао је народне обичаје и празнике, па је
    гледао ако би како
    угодио да се бојеви не туку недељом.

    Велико поштовање показивао је према
    моштима српског
    првовенчаног краља. За време фрајкоровања
    носио је мошти Светог
    Краља из Студенице у
    Београд.

    На ратној застави Вожда био је на једној страни
    насликан лик Светог
    Стефана Првовенчаног.

    Као угледни домаћин, крсно име Светог
    Климента прослављао је
    код куће у Тополи, у присуству великог броја
    гостију. Некада су се на
    слави решавала и крупна
    устаничка питања, па је гошћење знало да потраје и по неколико
    дана.

    У Тополи је 1811. године
    завршио са изградњом и
    живописањем цркве посвећене Светој
    Богородици.

    Карађорђеви момци, у селу Жабари, ухватили су
    Пауну, жену Павла
    Станојевића, под сумњом
    да је вештица.
    Привезали су је уз ражањ и
    пекли између две ватре. Најпосле када се није хтела одати, спалили су је.

    Задовољства и одушка налазио је Карађорђе у
    лову. Ионако одличан стрелац, био је велики ловац. У предаху од устаничких
    послова, Карађорђе је у зиму
    1807. године на
    Руднику, у друштву
    Јеремије Гагића, шест
    дана провео ловећи.

    Омиљена Карађорђева песма је била “Шта промиче
    кроз шибјиче”.
    Волео је да дуго игра у
    колу и био је играч на
    гласу. Није претерано
    марио за гусле и епску
    песму.

    Црни Ђорђе расположио би се када би попио мало
    више него обично. Руски
    посланик Родофиникин који
    је пио далеко више него
    Карађорђе желео је
    да
    Вожда потпуно одвикне од ракије. Покушао је да код њега створи навику
    пијења чаја и послао му је
    уз чај упутство како се
    напитак припрема и уз то још и рума. Међутим, Вожд
    је пио чај док је било рума,
    а када га је понестало, чај је поново заменио
    ракијом. Вожд, мада је волео своју жену Јелену,
    којом се, по хајдучком
    обичају, оженио отмицом,
    био је слаб према женској
    лепоти. Додуше, у љубавним авантурама Вожд је
    далеко заостајао
    за већином устаничких
    војвода.
    Најинтересантнија је љубавна
    афера са Маријом
    из Бруснице, младом
    женом чијег су мужа убили Турци пре Устанка. Лепа и млада жена запала
    је за око Карађорђу. Вожд
    ју је одмах обукао у
    мушко одело, заденуо јој
    за пас оружје, уврстио је међу своје момке и дао
    јој заставу. Учествовала је у неким биткама.
    Чак је добила и мушко име –
    Маринко. Међутим, ова
    ова тајна љубав није
    задуго остала
    неоткривена. Јелена је убрзо
    сазнала за Марију и
    успела је да организује њено убиство преко
    Павла Цукића. Вожд је тешко
    поднео овај
    губитак.

    Војвода Младен Миловановић
    (министар
    војни, председник
    Правитељствујушчег совјета) човек је
    одговоран за каменичку
    пропаст и налогодавац политички инспирисаног убиства тровањем војводе Милана Обреновића. Круг руских чиновника и посланика у
    Београду био је нерасположен према Младену Миловановићу, у
    коме су видели свог најжешћег противника.
    Занимљив и хуморан
    одраз оваквог
    расположења налази се код руског колешког
    асесора Бантиша-Каменског, који је
    боравио у Србији и у Београду 1808. године,
    у његовом драгоценом
    путопису штампаном две
    године касније.
    Деградирање Младенове личности (у крајњој инстанци и српске државе)
    остварено је путем
    спољашње
    карактеризације јунака. У својој кући, Младен је
    сањив и неприпремљен
    дочекао госта, Бантиш-Каменског. Приказ
    команданта Београда и
    председника српског Совјета, непосредно по
    буђењу, босог у
    папучама и огрнутог црвеним
    огртачем, дало
    Каменскоме широке могућности комичних
    опсервација. Тако, сањиве
    Младенове очи даваше „још
    више лепоте његовом црвеном
    пуном лицу“, његов велики
    трбух доказивао је да он „ради у корист свог стомака.“ За све време,
    „он је зевао, трљао је своје очи песницама,
    гладио је дугачке црне
    брке, и нудећи нас вином,
    показивао нам је своју вештину у пићу, испијајући
    трећу чашу док смо ми пили тек прву.“

    Младен је волио раскошан живот. У Београду је, само за његов конак, радила посебна пекара.

    У доба Устанка, пороку пића одавала се већина
    устаничких
    старешина.
    Браћа Недићи су уочи боја
    на Чокешини пили целу ноћ,
    да би у време битке били
    скоро потпуно пијани. И најпопуларнији јунак из Првог
    српског устанка,
    чувени Хајдук Вељко
    Петровић, водио је нимало
    узоран начин живота.
    Хајдук Вељко је у Неготину имао, на врху
    своје куле, чардак, који се звао „Баба-Финка“. Ту се са својим јунацима
    одмарао и забављао уз
    свирку Цигана, док
    су их Чучук-Стана или снаха му Станојка
    двориле, служећи вино
    и
    ракију, чему је кад било време. И војвода Јаков Ненадовић је уживао у
    старом добром вину и
    песми. У једном писму, Јаков јавља митрополиту
    Стевану Стратимировићу
    да је рањен и моли га за
    лек да би митрополит учинио „архипастирску милост“ и
    послао му „2 акова вина
    старога, бела, чиста, које није мешано ничим, но
    старо, чисто, таково бо
    преписано ми је.“ А
    приликом предаје Ужица, поред богатог плена, Јакову је турски
    заповедник града, Али-ага, поклонио сву његову
    градску банду
    која је Јакова свим путем
    до Ваљева пратила.
    После тога, сви ти бандисти
    су своје жене и децу довели са собом у Ваљево.
    Стеван
    Јаковљевић, војвода
    левачки, је био велики јунак, али
    би седнувши за
    вечеру са својим братом
    Јованом и мајком, до
    зоре попио аков вина, па би се сутрадан умио, и отишао на рад без икакве
    главобоље. Међутим,
    нису само устаничке старешине пиле, већ су се
    овом пороку одавале и
    друге личности. Иван
    Југовић је до подне пио ракију, а послеподне неготинско црно вино.
    Југовић је умро у 38.
    години живота 1813. године. Пиће му је
    прекратило живот. И Доситеј
    Обрадовић радовао се
    добром роду и берби грожђа. У Београду је имао пространу башту, у
    којој је запатио „лозе
    чудотворне“, како сам каже у једном писму.Надао се да ће му оне
    већ треће године родити за
    петнаест акова вина, па ће онда бити весеља.

    За његову љубав спрам
    добре капљице знали су
    његови читаоци и поштоваоци
    широм Србије,
    па су му слали на дар и
    вина, и бермета, и
    шљивовице, што је он све умерено пио.

    И руски чиновници у Београду
    разбијали су
    друштвену чамотињу
    неумереним пићем. Чувене су биле пијанке Константина Константиновича Родофиникина и Теодора Ивановича Недобе.

    Што се тиче гурманских нарави појединих устаника,
    војвода
    Младен Миловановић није био умерен у стицању иметка, али ни у јелу.
    У своме хедонизму, поред
    осталога, волео се частити чак и
    жабљим батацима.

    Прота Матеја Ненадовић је у Ваљеву на Посни
    понедељак
    заједно са
    Карађорђем и Живаном
    буљубашом јео печену
    јагњетину. Доситеј Обрадовић је волео јела од
    теста.

    Љубавни живот знаменитијих
    устаничких
    војвода и команданата
    био је веома богат. У
    детињству војводе Јанка
    Катића, Турци су му на силу
    одвели сестру Перунику у Београд, потурчили је и удали за Омер-агу.
    Касније као младић, Јанко
    је проводио доста времена
    у кући своје
    сестре и зета Турчина. Ту
    се тајно волео са Омер-
    агином лепом и младом рођаком Емиром. За љубав је знала и кришом је
    помагала
    Јанкова сестра.
    Једном је Омер-ага
    затекао у загрљају Емиру и Јанка, па је полетео да
    га посече
    сабљом. Пред
    мужа се у томе испречила Јанкова сестра, рекавши:
    „Расеци мене, па брата
    мога!“ И Чолак-Анта Симеоновић, потоњи
    крушевачки војвода, као
    бујно и окретно момче ступи у љубавне везе с
    једном лепом девојком муслиманске вере, а кад девојчини
    рођаци то
    сазнају, склону девојку
    некуда у род па дигну хајку против младог
    љубавника, који у одбрани
    рани једног од гонилаца,
    после чега му више није било останка ни у родном Призрену
    ни у околини.
    Тако се Чолак-Анта из
    Призрена преселио у Београд, где је убрзо
    изашао на глас као добар
    мајстор ћурчијског заната.

    Један од највећих и
    најпрослављенијих љубавника епохе Првог
    српског устанка, Хајдук-
    Вељко, оженио се 1804.
    године удовицом Маријом,
    рођаком
    хајдучког харамбаше Станоја Главаша. Кад је исте године избио устанак, пресвукао се у
    хајдучко одело и стао тако
    одевен пред жену,
    која није знала да живи са
    хајдуком, па се
    бусала у
    груди и кукала: „Куку мене! Међер сам ја пошла за
    ‘ајдука!”

    Током Устанка, Вељко се
    прославио јунаштвом, а такође је и његов
    заповеднички углед
    порастао. Док је 1810. године боравио у Поречу
    код свог пријатеља и
    заштитника војводе Миленка Стојковића, заволео је
    лепу девојку
    Чучук-Стану. Потплатио је
    исте године београдског
    митрополита Леонтија, који
    му је допустио да се
    растави од Марије и венча са Чучук-Станом.

    Срби су од Турака били
    попримили многе обичаје, о чему сведочи и једна
    необична
    појава у
    источној Србији – харем
    војводе Миленка Стојковића.
    Наиме, када је 1806. освојен Београд, многе су
    устаничке старешине
    задржале виђеније
    турске буле за љубавнице или слушкиње. Све преостало
    турско
    становништво отпремљено је
    лађама
    низ Дунав. Код Пореча, лађе је зауставио Миленко
    Стојковић и одабрао најлепше жене и девојке
    од којих је створио харем,
    а остале пустио да
    пут. О његовом харему
    брујала је цела Србија. Његова жена Милена, родом из кнежевске
    породице Карапанџића,
    науми да се освети, па је
    у Кличевцу од Миленкове
    куће начинила сопствени мушки харем. Живела је
    слободно и распусно са сеоским момцима. Кад
    пукла брука, Миленко је
    Милену тако испребијао
    топузином да је након три дана умрла од убоја.
    умрла од убоја.

    У Пореч су као гости навраћале многе српске
    старешине, којима је
    Миленко као својим
    пријатељима дозвољавао да
    наврате у харем. С друге стране, Миленко је кажњавао смрћу мушкарце из редова обичног народа уколико би се само умилно осмехнули некој од његових лепотица а он то спазио. У Пожаревцу су грађани и ђаци са учитељима
    приређивали
    дочеке војводи Миленку,
    који се увек кретао у
    пратњи својих девојака.

    Године 1811, због сукоба са Карађорђем,
    Миленко је у изгнанство
    повео са собом цео
    харем. Пошто није могао више да га издржава, био је приморан да харем распусти. Оставио је себи само једну жену са којом се касније венчао.

    И трговац Стефан Живковић-
    Нишлија је вредно трагао за лепим и младим
    покрштеницама
    које је
    узимао за своје
    љубавнице.

    У Србији тога времена,
    интересовање српских устаника за Туркиње и
    покрштенице било је опште
    распрострањена појава.

    Након ослобођења Београда, и стари капетан
    Радич Петровић, Карађорђев поочим,
    оженио се младом и лепом
    Туркињом
    покрштеницом. Касније, 1809.
    године, жена му је одбегла из Београда у Турску и однела му
    све што је год имао, а није ни био нарочито богат. Но, Радич се 1810.
    године, као старац од 72
    године, поново ожени младом и лепом
    Сарајком.

    Војводу Младена Миловановића су красили
    сви пороци, изузев
    склоности ка прељуби. С
    обзиром да је већина устаничких
    војвода и
    старешина итекако
    показивала наклоност ка супротном полу, ондашње
    Београђанке биле су помало и увређене
    равнодушношћу
    команданта Београда.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here