Фрањо Грегов Ковачић је имао 37 година кад се завршио Други светски рат и највише се бојао одмазде

ПОРУЧНИК Хиро Онода деценијама је водио свој неки рат против Филипина јер никад није добио наредбу за предају након што се завршио Други светски рат. Иако је његов случај окупирао светску јавност, јако мало људи зна да је и у бившој Југославији било сличних случајева. Yugopapir недавно је објавио текст из маја 1962. године где се спомињу чак две јако сличне ситуације. Спомиње случај Стипана Стипића који је 16 година провео у потпуној изолацији због страха од казне јер је био војни дезертер.


Пуно је занимљивија прича о пуних седамнаест година кућног затвораФрање Грегова Ковачића који је напокон напустио своје скровиште и пријавио се органима Народне милиције у Великом Грђевцу. На то га је подстакаоЗакон о амнестији изгласан нешто раније који је обећавао милост свим бившим непријатељима.

Новинаре Арене у Великом Грђевцу дочекала је цела породица, а међу њима није било тешко препознати Фрању. Како пише у тексту на Yugopapiru, већ издалека видело се његово бледо лице, мршаво тело и погрбљено држање. Фрањо је имао 37 година кад се завршио Други светски рат и највише се бојао одмазде зато што је, према властитим речима, две године провео у непријатељској војсци.

Због страха одлучио је да се сакрије тамо где је мислио да га нико неће наћи. Брачни пар Ковачић одлучио је да преградимали тавански простор изнад свињца. Метар и по простора био је његова ћелија идућих 17 година. Деца су мислила да им је отац погинуо и то је било вероватнонајтеже за 19-годишњу Марију која је први пут видела оца кад се спустио из склоништа.

“Тешко је било, драги моји. Било је тренутака кад бих најрадије напустио све и изашао на улицу, али страх од казне био је већи. Дане сам кратио посматрањем сељака кроз малу рупу коју сам издубио у зиду. Знао сам шта сваки од њих ради, где иде, с ким се дружи. За њих је било велико изненађење кад сам их пре неколико дана срео на улици и поздравио по имену. Они старији, који су ме се још сећали, чудили су се видевши ме овако бледог и мршавог”, испричао је Фрањо.

Затвореникје новинарима и показао собицу посуту перјем где се годинама скривао. Подигао је један цреп на крову и објашњавао je да је кроз ту једну рупу удисао чист ваздух, а перје на поду грејало га је зими, када је знало бити неподношљиво. Једна рупа у зиду гледала је тачноу врата куће. Кроз њу је Фрањо гледао венчање сина Еде и ћеркеАнице.

“Била су ми то два најжалоснија дана. Плакао сам. Гледао сам сватове Анкице и Еде, а нисам могао бити с њима, да се заједно веселимо. Жена ми је донела чашу вина и тако сам прославио та два срећна тренутка.”

Седамнаест година провео је у добровољном заточеништву, а кад се предао полицији, установило се да га нико не тражи због било каквог злочина током његове две године у противничкој војсци. Пуштен је кући готово одмах. Новинарима је на одласку рекао: “Хвала свима! Напишите да сам срећан, да је ово моје поновно рођење”

(express.hr)

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here