Милорад Улемек Легија, осуђен на 40 година затвора због убиства премијера Зорана Ђинђића и других злочина, остаће још најмање две године у најбоље чуваном објекту пожаревачке „Забеле”, јер је суд прихватио мишљење тужилаштва да би овај осуђеник, један од вођа „земунског клана”, могао поново да организује криминалну групу, овога пута иза решетака.

„Политика” сазнаје да се ово образложење наводи као разлог у свим решењима суда којима је Улемеку продужен боравак у такозваном Алкатразу, од 2012. године до данас. Званично није познато шта се наводи као разлог, јер сва мишљења управе затвора, полиције и БИА о Улемеку имају ознаку „строго поверљиво”.

Улемек се у жалби позвао на одредбе Устава о слободном планирању потомства и родитељска права. Овај осуђеник је отац четворо деце и већ 12 година је у потпуној изолацији. Један од најпознатијих затвореника у Србији, некада најтраженији српски бегунац, који има четири правоснажне осуде на по 40 година затвора, годинама разговара са супругом и децом само кроз стакло. То су разлози због којих је тражио да буде премештен у други затвор.

Улемеков адвокат Александар Ковачевић каже за „Политику” да је још пре четири године поднео

уставну жалбу против решења којим је раније одбијено да буде пребачен у други затвор, али Уставни суд до данас није донео пресуду о овој жалби.

Вест о најновијој одлуци суда да Улемеку не дозволи излазак из „Алкатраза” наметнула је питање где могу да се преселе осуђеници за организовани криминал, када се зна да је специјални павиљон у оквиру „Забеле” направљен управо само за њих.

Модерна зграда од беле фасадне цигле, изграђена у „Забели” међу старим павиљонима, за затворенике који су осуђени пред посебним одељењем за организовани криминал, названа је „Алкатраз” и сматра се „затвором у затвору” јер има посебна правила и посебне мере обезбеђења. То је најбезбеднија затворска зграда у Србији, са највишим степеном изолације затвореника. Ту су осуђени на вишегодишње казне, па и на три и четири деценије. Тачан број „становника” је службена тајна, али зна се да су ту Милорад Улемек Легија и Звездан Јовановић, осуђени за убиство премијера Зорана Ђинђића, као и браћа Милош и Александар Симовић и други чланови озлоглашеног „земунског клана”, затим Радомир Марковић, Бранко Берчек и други осуђени за убиство Ивана Стамболића.

Питали смо јуче у Управи за извршење кривичних санкција да ли осуђени за организовани криминал имају право да изађу из строгог третмана и оду у неки други затвор.

Како сазнајемо, за сваког осуђеника суд сваке две године по службеној дужности преиспитује разлоге за боравак у специјалном објекту „Забеле” и о томе доноси решење. Осуђеник има право да се жали на решење суда.

– Само Виши суд у Београду може да упути осуђене за организовани криминал на издржавање казне у посебан павиљон у оквиру затвора у Пожаревцу, али закон налаже да се та одлука преиспитује на сваке две године. Суд оцењује да ли су се стекли услови да осуђеник буде премештен у други објекат, али то не може бити било који други затвор већ искључиво седми павиљон у „Забели”, који је затвореног типа – каже за „Политику” Зорана Вучићевић, портпарол Управе за извршење кривичних санкција Министарства правде.
Чувени седми павиљон, у коме су најтежи осуђеници, али не за организовани криминал већ за онај „класичан”, такође је затвор у затвору. То је стари објекат, који је и знатно оштећен, па се реновира ћелија по ћелија јер није могуће одједном иселити све починиоце тешких злочина који у њему издржавају вишедеценијске казне. Ипак, осуђеници из модерног и чистог „Алкатраза” желе да пређу у седми павиљон. Питамо у чему је та кључна разлика у третману.

– Највећа разлика је у комуникацији. У седмом павиљону осуђеник може да буде у директном контакту са посетиоцем, док се у у посебном одељењу, званом „Алкатраз”, свака посета одвија уз аудио и видео надзор и преко дебелог непробојног стакла. Осуђеник и његов адвокат или члан породице могу да разговарају само кроз стакло, уз помоћ телефонске слушалице, као што виђамо у филмовима. Није дозвољен физички контакт, осим у случају да осуђеник припрема одбрану са браниоцем у кривичном поступку који је у току, али то се ретко догађа – каже Зорана Вучићевић.

Осуђеник у „Алкатразу” је сам у ћелији и сам у шетњи, а у седмом павиљону може да има цимера у соби и друштво у шетњи. Посета у „Алкатразу” може да траје најдуже један сат, а у седмом павиљону до три сата. Станарима „Алкатраза” могу да дођу у посету само блиски сродници и адвокат, а изузетно управник може да одобри и посету других особа.

Осуђеници у седмом павиљону имају право на „љубавну собу” једном у два месеца, а становници „Алкатраза” немају то право.

Иако је у „Алкатразу” све ново и чисто, па се сматра да је тамо бољи квалитет живота, очигледно да контакт са најближима „нема цену” и да би многи мењали „луксуз” у новом објекту за оронуле ћелије у седмом павиљону само зато да имају са ким сваког дана да попричају и да једном у два месеца могу да додирну чланове своје породице.

Зидови високи четири метра, блиндирана метална врата дебљине десет центиметара, са електронским отварањем и затварањем, четири осматрачнице, камере на сваком кораку, решетке иза решетака и посебна обука стражара чине „Алкатраз” најбезбеднијим затворским објектом у Србији. Самоћа у ћелији за једну особу и шетња у затворском кругу без разговора са другим осуђеницима, разговор са женом и децом кроз стакло, уз присуство стражара и озвучење, чине осуђенике за организовани криминал најизолованијим и најбоље контролисаним затвореницима у Србији.

Правила у седмом павиљону
Седми павиљон „Забеле” опасан је зидовима високим три метра, бодљикавом жицом и караулама у којима дежурају наоружани стражари. Организован је такође као „затвор у затвору” за све осуђенике из Србије „са неприлагођеним понашањем”. Овде су потенцијално опасни осуђеници, склони бекству и другим инцидентима, али нису потпуно изоловани већ имају заједничке просторије, редовне дневне активности и бољу могућност за комуникацију од осуђеника „Алкатраза”.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here