ОПЕЛОМ и постављањем часних крстова над две крашке јаме на Велебиту, тајним губилиштима првог система логора смрти у Независној Држави Хрватској, обележена је 75. годишњица страдања Срба на стратиштима у Јадовну, Госпићу и Пагу. У планинској пустоши и тишини, крај Шаранове јаме, на чијем дну и данас почивају несахрањене кости хиљада мушкараца, жена и деце, одјекивало је тужно и свечано литургијско појање, а потомци и поштоваоци жртава у белим мајицама с натписом „Јадовно 1941“ и воштаницама у рукама прекрили су мали шумски плато крај језивог бездана.

На том простору су жртве пре 75 година правиле последње кораке у животу. На ивици јаме, чекали су их џелати. Одрасле су убадали ножевима и бацали у бездан, а децу су ударали маљем, по сведочењима самих убица. Утврђен је идентитет 40.123 жртве логора Јадовно. Срба је било 38.012, Јевреја 1.998, а свих осталих 113. То је тек 2007. објавио истрајни истраживач др Ђуро Затезало, у првој књизи о систему логора који је деценијама у СФРЈ био забрањена тема, иако се по зверствима може поредити само с Јасеновцем.

– Још у време рата, онаj коjи би их спомињао, а поготово о њима писао у партизанскоj штампи, био би, у наjблажем, упозораван од водећих људи из Комунистичке партиjе Хрватске да о томе не говори и не пише – наводи др Затезало. – Јер, како су објашњавали, то може штетно деловати на ширење народноослободилачког покрета, будући да изношење података о усташким злочинима „смета осећаjима хрватског народа“ и изазива ширење мржње између српског и хрватског братског народа. Познат jе пример Срба из Кордуна, комуниста и интелектуалаца, чланова Агитпропа и Проподела Окружног комитета КПХ за Карловац, коjи су у партизанскоj штампи писали о страдању Срба и коjи су изведени пред партизански воjни суд 13. и 14. jула 1944. године и осуђени на смрт.

Зато и није за чуђење што је тек нешто више од 200 ходочасника у организацији удружења „Јадовно“ из Београда и Бањалуке и новосадског „Зрна словесности“ дошло у четири аутобуса да ода пошту сенима мученика.

* Споменик палим борцима

Њих и српске свештенике чувала је хрватска полиција, јер је у подножју планине где се налазио логор смрти био организован контраскуп проусташке Хрватске странке права. Полицајци су непријатно упадљиво и помно камерама и фото-апаратима снимали српске поклонике који су на раменима носили велики дрвени часни крст до огромне Катине јаме, још једног крашког губилишта, удаљеног осам километара хода узбрдо од села Ступачиново, где се 1941. налазио један од усташких сабирних логора. Том планинском стазом смрти, велебитском Голготом, тад је уз остале жртве прошао и измучени епископ Горњокарловачке епархије Сава Трлајић. Његов грех био је у томе што није хтео да напусти своје вернике, кад су му то наредиле власти НДХ.

Кад је крст учвршћен тешким камењем, први пут после 75 година одржано је опело над костима мученика у Катиној јами. До сада су прецизно лоцирана 32 велебитска бездана у које су бацане жртве из логора Јадовно, а за неколико се још трага. Само три јаме су до данас спелеолошки истражене. Ни из једне кости нису извађене и сахрањене.

– Јаме су проглашене гробницама, иако оне то нису. Јаме су стратишта. Недостојни потомци нису из њих извадили кости предака и достојно их сахранили, јер их је, чини ми се, нека лагодна врста живота у Југославији уљуљкала и учинила да забораве страдања најближих. Последице смо осетили деведесетих – с уздахом је рекао отац Горан Славнић, парох из Плашког, варошице која је у Хабзбуршкој монархији била центар Војне крајине.

У СФРЈ је овај већински српски градић имао фабрику папира и пунионицу минералне воде. Данас у њему ради само неколико кафића, а улице су увече сабласно пусте. Отац Славнић каже да је до акције „Олуја“ у његовој парохији живело је око 7.500 Срба, а данас има око 740 парохијана. Трајно се „враћају“ само покојници, чија је последња жеља да буду сахрањени у родном месту. Овде Срби живе једнако тешко као и Хрвати који су после „Олује“ досељени из Босне. Посла нема. После уласка Хрватске у ЕУ млади масовно напуштају куће и одлазе за бољим, безбеднијим и економски сигурнијим животом.

ПРОПАДА ЦРКВА

САБОРНИ храм Ваведења пресвете Богородице, некад блиставо седишту Горњокарловачке епископије, монументалних димензија и изузетне акустике данас је готово руина. Малобројно и сиромашно српско становништво не може само да га поправи. Иконостас је срећом очуван, али живописа нема, јер је граната у Другом светском рату погодила олтарску куполу.

– Свештеника није било, јер је њих 72 из Горњокарловачке епископије, заједно с светим владиком Савом убијено у Јадовну. Сви виђенији и ученији Срби одведени су, мучени и бачени у крашке јаме већ у првим данима НДХ – каже отац Славнић.

ТЕСЛА ЗА ТУРИСТЕ

ПОКЛОНИЦИ који су дошли да одају почаст жртвама Јадовна посетили су и Меморијални центар Николе Тесле у Смиљану (на слици). Током акције „Олуја“, хрватски војници уништили су Теслину родну кућу и Цркву апостола Петра и Павла, у којој је он крштен. Данас су обе зграде обновљене, „још лепше и старије“ и служе као хрватска туристичка атракција. Гостима из Србије и Републике Српске није дозвољено да виде унутрашњост Теслине куће и поставку о њему. Нису знали ни да крај цркве, под необележеном мермерном плочом почивају смиљанске жртве усташког масакра из 1941. међу којима и многе Тесле.

* Потомци пале свеће за жртве Јадовна

– Ако ме туристи питају, ја им кажем да су ту кости 530 Срба из Смиљана побијених у НДХ. Ако не, онда ништа. Живим у Госпићу и имам парохијана да могу да их пребројим на прсте једне руке – рекао нам је свештеник Драган Михаиловић.

МАНУФАКТУРА СМРТИ

ЈАДОВНО је један од првих, најбруталнијих и најзверскијих логора-стратишта у Европи, истиче др Ђуро Затезало:

– Већина људи понешто зна о логору смрти Јасеновац, који је постојао више година, Аушвицу, Треблинки, али врло мало зна о Комплексу усташких логора смрти Јадовно 1941. Ако се за Аушвиц каже да је био фабрика смрти, онда је у Комплексу стратишта Јадовно, смрт као „на фабричкој траци, наношена ручно“.

Вечерње Новости

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here