Председник Србије води политику која рађа мржњу и храни се мржњом и конфликтима, политику која подстиче оно најгоре у људима, политику која је антагонизовала друштво до тачке пуцања, расточила све институције државе – каже у интервјуу за Директно.рс Тања Мандић Ригонат, позоришна редитељка.

Бритким, искреним и опомињућим речима скенирала је за Директно друштвену и политичку сцену у Србији. Она каже да су непријатељи ове државе сви који пљачкају земљу, сви који лажу, краду, сви који профитирају на било ком облику несреће, сви који власт доживљавају као поље за лечење личних фрустрација и бескрајно поље самовоље, а грађане као поданичко племе.

– А свет, свет је брига за нас и да ли има демократије у Србији колико коња за муву што му слеће на реп. И власт може да нам ради шта год хоће док ми сами не кажемо: Е не може то баш тако – казала је редитељка.

Тања Мандић Ригонат је једна од наших најталентованијих позоришних уметника. Неке од њених најпознатијих представа, за које се у београдским позориштима увек тражи карта више, су „Балкански шпијун“, „Шупљи камен“, „Зли дуси“, „Иванов“, „Сексуалне неурозе наших родитеља“, „Госпођа министарка“, „Успавана лепотица“, „Наши синови“, „Илузије“…

Затекли смо је у Ријеци, где је у њеној режији 18. јула с великим успехом премијерно изведена „Госпођа министарка“ Бранислава Нушића, на екавици и на српском језику, а у изведби ријечког глумачког ансамбла.

Да ли би нас Нушић данас препознао?

– У Нушићевој причи о пороку власти, жудњи за моћи, о болесном друштву, лако препознаје стварност у којој живимо. Препознајемо и широки спектар људских слабости у ликовима којима се смејемо, али који нису ни мало безазлени. Ликови из Нушићевих комедија свуда су око нас и обликују нам стварност.

Какви смо ми људи данас, а какви би требало да постанемо?

– Као грађани предуго живимо у тотално неуротизујућој ситуацији коју су креирале лоше политике и медијски пропагандисти. Уморни и бесни, депресивни и бунтовни, гладни и сити, свакакви смо у зависности којем слоју друштва припадамо, којој професији, генерацији, какви смо појединачно као људи, да ли нас занима само лична прича или и свет око нас. А ова нова стварност коју је наметнула пандемија и у коју смо тек закорачили, што драстично мења правила живота и свет у целини, ставља нас пред нове изазове да преиспитамо животне приоритете, личне животе и заједничку будућност.

Власт на челу с Александром Вучићем, каже да свако ко не мисли као они, односно као он, да је непријатељ државе.

– Свако, апсолутно свако ко није слуга дневних политичких матрица (те матрице се мењају по потреби), може бити означен као непријатељ и провучен кроз блато медија који служе власти, а не истини и нама грађанима. Пропаганда је толико јака, бестијална. У Госпођи министарки Ујка Васа каже Живки: „Нико те на свету не може оцрнити тако као фамилија. Кажу опасне су новине кад се кога дочепају. Море какве новине. Фамилија. И зато сваки министар прво збрине своју фамилију па тек онда државу“. Генијални Нушић! Е сад ми имамо политичку фамилију која има своје новине, своје медије, па кад се кога дочепају, од монаха, уметника, академика, новинара, професора, поједнаца који се усуде да укажу на корупцију, лоповлук или нешто друго, политичких опонената, онда те развуку до оних граница које је Аца Поповић називао грађанска смрт, мислећи на оне који су били депортовани на Голи оток.

Постоји ли данас Голи оток у Србији?

– Данас је Голи оток – медијски простор. То је место прогона, унижења у којем се утркују разни аналитичари и новинари и политичари који за стид не знају, па трују ли трују, отров сипају. То су стрељачки водови који убијају речима као што су радили деведесетих са РТС-а, само данас има много клонова тог злогласног информативног програма РТС-а. А пред изборе је било и оно да ко није за бојкот, Вучићев је корисни идиот или ради за Вучића као продана душа. Никад, апсолутно никад а да памтим, није био овако девастиран јавни простор, људи који имају критички однос и према власти и према опозицији никад тако нису довођени у питање као људска бића. Имамо наратив власти и имамо мејнстрим опозициону матрицу. То је Или-или позиција. Ни опозициони медији нису имуни на текстове који су такође пропаганда. Кроз иглене уши се провлаче трагови заиста слободног мишљења. Може ли се бити опозиционар, а не Вучићева продана душа, а критиковати и опозицију? Критиковати све. Мислити заиста својом памећу или глупошћу.

Друштво је прилично подељено, нема дијалога између неистомишљеника.

– У Србији нема дијалога заснованог на аргументима и противаргументима, има само много емоција, буке и беса. Нема ни јавне речи која има тежину, јер нема поштовања ни према коме. Људи који јавно критикују, мазохистички се подастиру да се по њима пљује по владиним медијима или по твитеру… Наша култура јавног говора је потпуно уништена, остале су псовке које нису поетска категорија као у уметности, него устоличени примитивизам као оружје и позиције и опозиције и несврстаних.

Ко су, заправо, данас непријатељи ове државе?

– У суштини, непријатељи ове државе су сви који нам пљачкају земљу, сви који лажу, краду, сви који профитирају на било ком облику несреће, сви неолиберални фанатици, сви фанатици, сви који власт доживљавају као поље за лечење личних фрустрација и бескрајно поље самовоље, а грађане као поданичко племе, сви који затупљују грађане, сви који не желе да будемо грађани. Сви који се ругају поштењу, доброти, вредноћи, одговорности, душевности, образовању, раду, сви који учествују у глорификацији свих видова експлоатације.

И сви који ћутећи служе неправди и тако је увећавају.

– Наравно, сви који живе само за сопствену корист, глуви и слепи за друге људе, и још мисле да је то нормално, сви који мирно гледају како млади, а и они не тако више млади, одлазе из Србије, и то им је прихватљиво, сви који прихватају да ова земља није наша земља него полигон за иживљавање што домаћих, што страних припадника нове елите, финансијске, политичке, сви који мрзе народ а куну се да раде у народном интересу. Сви којима је прихватљив важећи закон о раду. Сви који потцењу значај уметности и културе. Реч непријатељ требало би забранити, лустрирати у политичком и јавном говору, да се одмори од нас. А ја сам је сад користила јер нисам политичар и могу себи да дам ту врсту слободе, јер због мог мишљења нико неће страдати.

Месецима смо изложени злу заразе, а већ годинама злу политике. Како да победимо невидљивог непријатеља кад не можемо ни овог кога сваки дан гледамо?

– Солидарност је лек за вирус. Уједињени против цовида. Повезаност грађана у бризи за себе и за друге, повезаност у осећању одговорности. Страх од болести и смрти превладао је друге страхове који су у корену ћутања и немог посматрања оног што се у земљи дешава. Потписала сам подршку петицији коју су покренули лекари јер сам је доживела као чин њихове врхунске одговорности. Као пробијање зида ћутања у оквиру еснафа који се лавовски бори свих ових месеци са вирусом, али и политиканством. Данас сам прочитала интервју с Предрагом Коном који најављује могуће измене у Кризном штабу. И то је добра вест уколико је она потврда спремности да се искористе сва знања и добре намере како би се максимално побољшала епидемиолошка ситуација у земљи. С вирусом се може изаћи на крај. Код нас може бити много, много боље него што јесте под условом да заиста струка почне бескомпромисно да диктира правила игре у овој кризи, а политичари да јој служе.

Кад ових месеци слушате представнике власти и Кризног штаба, шта чујете, лаж, истину, додворништво…?

– Кризни штаб је имао моје бланко поверење све док БИРН није објавио податке о болеснима и умрлима, који су се разликовали од званичних. На памет ми није могло пасти да ће се ико понашати као Гогољев Чичиков, ђаво лично, који у роману Мртве душе, тргује душама умрлих. Због манипулације истином, због пропуштеног тренутка да се пандемија стави под максималну контролу мора постојати одговорност. Одговорност и због стварања илузије да је све под контролом да је Србија победила цовид-19. Стране су ми квалификације да у кризном штабу седе све саме незналице и аморални људи. Ја сам увек за утврђивање појединачне одговорности, за тотално распетљавање те мрачне приче ко је и како закувао пандемонијум у Србији.

Неки из Кризног штаба су наводно затечени рашомонијадом око бројева и извештаја које су добијали.

– И ја им верујем да стварно нису знали све. Али оно што јесу знали то је да после ригорозних мера које смо имали није нормално да се све препусти личној одговорности грађана, јер грађани могу да се понашају ирационално, да мисле да су супермени које ће вирус заобићи, да мисле и да је вирус измишљотина…

Зашто нас лажу? Показало се да њима ни здравље људи није свето.

– Неко мисли да је то било због избора, неко због покретања економије, неко због смањења цовид психозе, неко јер су желели да експериментишу с колективним имунитетом. Сећате се изјаве: „Сад је прави тренутак да се заразите, вирус је ослабио“. Пошто међу зараженима има пуно и припадника власти, па још кад се сетим оних призора славља после изборне победе, оног грљења, помислим и да су стварно поверовали у илузију да је Србија победила цовид. Да је могуће да су градитељи бројних Потемкинових села поверовали сопственим фантазијама о успеху. Јер власт уме да заслепи, помути разум, одвоји човека од реалности.

Шта највише замерате актуелном председнику Србије?

– Води политику у Србији која рађа мржњу и храни се мржњом и конфликтима, политику која подстиче оно најгоре у људима, политику која је антагонизовала друштво до тачке пуцања, расточила све институције државе. Вучић је давно искорачио из председничких ингеренција, и у свом лику сублимирао све што једну државу чини државом. И судска је и извршна власт, и онај који пита и онај који одговара, експерт за све области живота. Експресиван је лик, ужива у себи, провоцира, монологист је, вешт политичар, води политику преко исповедања и проповедања. Вучићевштина (као глембајевштина ) – доминира у Србији. Па Вучића препознајем и у лику опозиционог политичара, језик Вућићеве политике препознајем и као језик обрачуна у ДС-у рецимо. Вучићевштину проналазим и у позоришту.

Питање над питањима је како после Вучића да се не понови Вучић.

– Тако је, јер феномен који он оличава није пао с неба, нити је нека самоникла биљка. То је биљка која је заливана, гајена, подстицана, креирана и збир је укупности лицемерја наше политичке и јавне сцене. Па све то што замерам Вучићу ја и не треба да замерам њему, него свима који су омогућили, свесрдно допринели да ову деценију 21. века живимо брендирани Вучићем. Кад тражим одговорност за ово данас, ја желим да је тражим у свима онима који су ширили крила Вучићевој политици, који су у њему видели нпр. Ђинђића (али не зато што је око њега много људи који су били и око Ђинђића), који су га у својој убражености у суштини потцењивали, и у њему видели само објекат којем је наложено негде из иностранства да спроведе политику која је и њихова политика. Да имплементира неолибералну матрицу до даске, ону из доктрине шока, да одради причу о Косову и Метохији итд…

Да ли се ова власт више плаши коронавируса или „вируса“ истине који, ипак, све више захвата наше друштво?

– Неко би рекао ни Бога се не боје, а камоли нас смртника. И мислим да је илузија да се уопште ичега плаше, јер толико су далеко отишли у својим его фантазијама о моћи, да мислим да имају осећај да су вечни, да им је стран осећај пролазности, а поготово далеко прича о сваком позивању на одговорност која би уследила после њиховог одласка с власти. У свету у коме живимо, истина нема вредност у политици. Да има, ова власт би до сада 1.000 пута пала због свих афера, и укупног понашања. На сцени је постистина, доживљај и интерпретација, производња истина, укратко лаж која је језички дизајнирана. Истина је у новцу. И тај новац купује све, слике прошлости, слике данашњег тренутка, будућност. Производи стварност. И истине по потреби.

Верујете ли да ће у Србији истина и храброст победити шмиру и слугењарство?

– Некад сам песимиста, некад оптимиста. Оптимиста сам јер знам да свакој власти дође крај, па ће и овој. Песимиста сам зато што знам да и од горег има горе, да у Србији десница предњачи. Песимиста сам јер смо постали друштво злобе и велике мржње. Оптимиста сам кад видим да се еснафи оглашавају, излазе из тишине комформизма, преиспитују своју позицију у друштву. Песимиста сам јер реално нема политичких снага које би у пуном замаху артикулисале незадовољство у смислену причу. У суштини сам бесна и на то што опозиција типује на незадовољство народа као на силу која ће преокренути дешавања. А то политички није ни фер ни поштено. То је као кад бих ја као редитељка седела и чекала да ми глумци, сценски радници, сви они изрежирају представу, рачунајући на њихов талент. Причала, пушила, мудровала критиковала и онда се потписала као ауторка испод те колективне режије. Улица је простор исказивања незадовољства, али не верујем у бајку да власт на улици пада мирном предајом. А при том не желим да ико икад више добије батине или настрада. Једноставно не желим агресију, узаврелу крв 2020. Желим да се мирним путем мења Србија и живот у њој.

Кад очекујете да ће драматика друштвених збивања и подела доживети врхунац?

– Зар није то овај тренутак?

Надам се да јесте. Данас ће бити конституисана Народна скупштина у којој по први пут од 1990. године неће бити опозиционих посланика. С театарске тачке гледишта, ту будућу комуникацију између 250 истомишљеника у који жанр бисте сврстали: трагедију, комедију, фарсу…?

– То је пасторала, идила, жанр омиљен на дворовима и вилама великаша. Служи да улепша гозбу, пир док се служи дивљач и скупоцена вина. Уз песму и музику плешу пастири и пастирице. Само за ту идилу у скупштини и за обесмишљавање скупштине, одговорност сноси и опозиција. Та ситуација је и политичка порука опозиционих странака (оних који се називају правом опозицијом) упућена међународној заједници, део је стратегије борбе против овог режима. Само, та МЗ, колико је мени познато из медија, наговарала је опозицију да изађе на изборе и нешто се као трудила да буде предизборни мост у успостављању каквог таквог дијалога. То је јуначки одбијено. Молијерови Тартифи имају нас сад сервиране на трпези политичких борби за власт, а све као за наше добро, а нема никога у тој истој скупштини да каже НЕ за било коју одлуку. То доживљавам и као прање руку од свих врућих одлука, понајвише оне које се тиче Косова. Тако ја то доживљавам верујући да су папир и оловка ипак највећа достигнућа у политичкој борби, без обзира на све могуће манипулације. Папир и оловка, а не кечерско ватање и ваљање у блату.

Недавни протести грађана су утихнули због бруталне интервенције полицијских и параполицијских снага. Да ли очекујете да ће народ поново изаћи на улице да протестује?

– Повода је безброј. Потези власти провоцирају. Али шта уопште значи – народ ће изаћи на улице? То је уопштено. У том народу могу да буду и љути десничари и АНТИФА, антиваксери и они што вичу не дамо Косово и они што су за дамо Косово, и они што су против абортуса, и они што вичу убиј педера… Ако кажемо народ не да Кошутњак – то је конкретно? Ако кажемо народ ће бранити табле са називима улица и то је конкретно. Али то више није прича о народу него о грађанима који тачно знају зашто се буне, и шта траже. Спектар незадовољства је широк, али не значи да је свако незадовољство и моје, и да ми је све прихватљио само зато што је адресирано на Вучића.

Све више људи јавно исказује незадовољство овом влашћу, петиције пишу лекари, адвокати, уметници, просветни радници… Међутим, власт не показује спремност за било каквим друштвеним дијалогом. Где нас то води?

– Да, сад смо у епистоларној фази. Власт се понаша као мачка која има девет живота. Асимилује, обради, свари, колико јој шта треба. Конзумира онолико колико јој је потребно и по цени која јој одговара, све оно што јој продужава живот. А живот јој притом није орочен у Србији, него ван Србије. Као што је међународној заједници Милошевић до одређеног тренутка био гарант мира на Балкану, тако је и ова власт гарант међународних интереса, па ако се и неки наш интерни интерес и прошверцује, добро је. Годинама је овде синтагма порука коју шаљемо свету, одомаћена као врхунска политичка памет и активизам.

Сви су као забринути какве ми то поруке шаљемо.

– Да, а свет је брига за нас и да ли има демократије у Србији колико коња за муву што му слеће на реп. И власт може да нам ради шта год хоће док ми сами не кажемо: е не може то баш тако. А не бих се изненадила да се ова власт и пресвуче, окрене плочу, вербално се профини, уљуди, прихвати понеку сугестију опозиције, грађана, уважи неку петицију, као што је рецимо уважена петиција за помоћ самосталним уметницима, или рецимо захтев грађана са Бановог Брда да очувају парк.

Од 6,5 милиона пунолетних грађана уписаних у бирачки списак, скоро пет милиона не гласа за ову власт. Како објаснити то што се Александар Вучић с мањинском подршком већ осам година одржава на власти не уважавајући глас већине?

– Код нас није обавезно гласање свих пунолетних грађана. А то би требало увести. Ако си од 18. законски пунолетан и одговоран за себе нека закон пропише и да си одговоран за друге, за заједницу у којој живиш. Глас већине је онај који је потврђен на изборима, па тако није истинита тврдња да Вучић не уважава глас већине, јер тог гласа нема. Нема га у гласачкој кутији. Ћутање није глас.

Direktno.rs

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here