На прослави храмовне славе, једини пут у години, састану се расељени из овог града. У конаку храма у центру места живи само свештеник Симо Чимбуровић са породицом

ПРАЗНИК Светог Илије и храмовна слава истоимене цркве у Вучитрну, једини је дан у години када се око ове светиње окупе некадашњи житељи овог града у којем Срба нема већ седамнаест година.

– Радујем се да данас у овом месту поново можемо да служимо литургију. Верујем да ће наше молите бити услишене и да ће света литургија допринети да се још више људи охрабри и врати на своја огњишта – рекао је јуче после литургије архимандрит Иларион, игуман манастира Драганац. – Управо зато, свештеник Симо Чимбуровић, који у конаку унутар Цркве Светог Илије живи са породицом, настоји да сачува веру и српско вековно присуство на овим просторима.
Окружено каменом оградом, црквено двориште налази се у самом центру града. Светињу и свештеника са породицом, који последње три године борави у Вучитрну, обезбеђује косовска полиција, због чега, како истиче, нема безбедносних проблема.

– Трудимо се да двориште уређујемо, да се види да овде има живих људи, да кандила увек горе – каже свештеник Чимбуровић напомињући да и расељени Срби знају да храм није напуштен и да је светиња жива. – Откада горе кандила, Свети Илија необичну велику благодат излива на нас. Јер, успели смо да повратимо веома вредан црквени олтар из 1846. године. Ипак, за разлику од Цркве Светог Илије, која је у два наврата скрнављена, али која се обнавља, расељени Срби још се не усуђују на повратак и обнову својих домова, иако већина њих то жели.

По речима Зорана Ракића, јединог српског посланика у косовској Скупштини, било је 2004. године покушаја повратка у околном селу где је саграђено тридесетак кућа, али их је мартовски погром осујетио у тој намери. Запошљавање младих и безбедност највеће су препреке опстанку и повратку.

– Иако нас је било мало у односу на Албанце, некако смо опстајали и држали се – каже Зорица Мркић (66), која је радни век провела у овдашњој српској школи, подсећајући да је до 1999. у граду живело свега око 1.500 Срба.

ОБНОВА

ЦРКВА Светог Илије у Вучитрну, која се и даље обнавља, саграђена је 1834. године на темељима старе православне цркве. Светиња је паљена 1999. и 2004. током мартовског погрома, када су сви споменици на гробљу у црквеном дворишту порушени. Упоредо са обновом цркве саграђен је и парохијски дом у којем живи свештеник Симо Чимбуровић који је и оживео светињу.

НЕМАМО ГДЕ ДА СЕ ВРАТИМО

– САМО дан пре избеглиштва, 17. јуна 1999. удала сам се овде у Вучитрну, и потом избегла. Осим моје родитељске куће, која је порушена, овде имамо и имовину супругове породице и сигурно бих се вратила када би било барем основних безбедносних и других услова за живот – прича Сенија Дробњаковић (36), која је са супругом уточиште пронашла у оближњој Косовској Митровици.

У родни крај вратила би се и Мирославка Гашић, која је са супругом и двоје мале деце, уплашена за њихову безбедност, овај град напустила још 1969. године, после првих демонстрација Албанаца.

– Вратили бисмо се да нам имовина није отуђена – каже Мирославка.

* Са литургије у цркви

Извор: Новости

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here