Srbi svoju tezu grade na činjenicama da je deo stanovništva krajem 19. i početkom 20. veka pod pritiskom Bugara i Turaka prestao da slavi krsnu slavu (obeležje srpskog naroda) i promenio završetke svojih prezimena iz –ić u -ski.

Po svedočenjima Srba koje su proterali bugarski i albanski fašisti za vreme Drugog svetskog rata, komunistički funkcioner Lazar Koliševski, predsednik Centralnog Komiteta Komunističke partije Makedonije, 1947. godine je spalio sve crkvene krštenice iz vremena Kraljevine Srbije i Kraljevine Jugoslavije i otpočeo sa preimenovanjem srpskog i grko-cincarskog stanovništva sa „-ić” u „-ski”

Spiridon Gopčević u svom delu „Stara Srbija i Makedonija“, u uvodnom delu donosi sledeće:

„Poznato je da su „Šopovi”, koji su bez sumnje naši zemljaci, u prkos svojim protestima spojeni 1878. godine sa Kneževinom Bugarskom, a to zbog toga što se srpska Vlada nikad pre nije starala za šopsku zemlju i što se nikad nije protivila drskosti Bugara, koji su žigosali Šopove imenom „Bugari”. U ostalom, onda je padalo u račun ruskoj politici, da Kneževinu Bugarsku koliko moguće više proširi. Danas stvari stoje drukčije. Neblagodarni Bugari izbaciše svoje oslobodioce i poniziše ih toliko, da se Rusija ne može više za njih zauzeti, ako nije rada, da pogazi svoje dostojanstvo. A ostane li Bugarska usamljena, onda je sva prilika, da će Srbija pobedonosno izaći iz neminovne i odlučne borbe sa Bugarskom, e da će tom prilikom opet pridobiti predele do Vidina i Iskra, koji su ionako njena svojina. Ovakav rat rešio bi u isto vreme i makedonsko pitanje.

Na svom putovanju uverio sam se o nepobitnom faktu, da u krajevima između Arbanije i Rodopskih planina sa jedne, a od srpske međe pa do Soluna s druge strane, žive naši zemljaci. Dužnost je dakle svakog Srbina da poradi na njihovom oslobođenju. Za sad su stara Srbija i Makedonija pod turskom vlašću i Turska je dosta snažna, da održi ove pokrajine. Nema dakle nade, da se što god može postići silom, kao što nema ni izgleda, da bi kakav narodni ustanak u onim krajevima mogao imati uspeha. Valja nam dakle strpljivo čekati, dok druge sile ne smire Tursku, te da se mi uzmognemo dočepati svog dela iz nasledstva „bolesnog čoveka”.”

Gopčević dalje nastavlja:

„Ali nam valja imati na umu, da nismo mi jedini, koji polažemo pravo na baštinu „bolesnog čoveka”. Bugari su to mnogo pre učinili, i to sa više dreke, drskosti i veštine, nego mi. Pošlo im je za rukom, te su uverili nedotupavne putnike o „bugaraštini” staro-Srbijanaca, toliko, da su ovi, doveli u zabludu celu Evropu. Izredno se, dakle, radujem, što je moje delo dovelo do ubeđenja naučnjake, da su ti tako zvani Bugari u stvari pravi Srbi. Milo mi je, što sam svojim pronalascima mogao stati na poprište za prava našega naroda. Ali ja sam još više pronašao, no pravu narodnost Makedonaca! Pošlo mi je za rukom, te sam po autentičnim izvorima, otkrio bugarsku propagandu i njena podla sredstva. Čitalac moga dela uvideće, koliko su Bugari napredniji od nas, kako oni radosno troše novac, da pobugare naše zemljake, te kako neumorno rade, da, ne birajući sredstva, svoj celj postignu. Ako sa njihovim uporedimo naš dosadašnji rad u pravcu odbrane svojih prava na one krajeve, onda se zaista možemo zarumeniti od stida, jer ništa, ama baš ništa, nismo učinili! A budemo li tragali za razlogom ovako stidne pojave, onda ćemo naći, da on leži u neverovatnoj ravnodušnosti našega naroda i njegovih vođa naspram makedonskog pitanja, čiju sam važnost malo čas dokazao. A budemo li tražili razlog ovakve ravnodušnosti — šta ćemo naći? — Još žalosniju pojavu, da nam partijska mržnja i unutrašnji razdor, ne dozvoljavaju, da se bavimo pitanjima spoljne politike.”

Odmah po svršetku Drugog svetskog rata oko 120.000 makedonskih Srba bilo je primorano da emigrira iz Makedonije u Srbiju, odnosno gotovo 10 % celokupnog makedonskog stanovništva.

Spiridon Gopčević, pseudonim Leo Brener (1855-1928), bio je istoričar, astronom, ratni izveštač, poliglota i pisac.

Između ostalog rad Spiridona Gopčevića po Južnoj Srbiji i Makedoniji tek sada dolazi do izražaja te mu se pridaje veliki značaj, u kojem detaljno opisuje stanovništvo tog područja od Skoplja do Soluna, te od Prištine do Verije, običaje srpskog naroda u tom području, razgovore sa lokalnim stanovništvom, ispovesti Srba i Cincara te islamizaciju, pojelinjenje, bugarizaciju i albanizaciju istih, a pre svega uz pomoć Sionskih ‘ćeri, organizaciju, koja je finansirana spolja, te otvaranje bugarskih gimnazija za opismenjavanje srpskog stanovništva, odricanje od slavljenja krsnih slava i sl. Najznačajnije delo iz ove tematike je „Stara Srbija i Makedonija“.

Izvor: Srbi na okup

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here