Кад се подвуче црта, Хашки трибунал више личи на гробарску радњу „Дуго коначиште“ из драме „Маратонци трче почасни круг“ него на суд који би требало да донесе правду, истину, одговорност и помирење међу зараћеним јужнословенским народима (и народностима).

Генерал Хрватског већа одбране Слободан Праљак, 13. је по реду „хашки пацијент“ који је на овај или онај начин скончао у Трибуналу. За нешто мање од четврт века колико је хашки трибунал трајао, готово сваке друге године неко је од оптужених умирао. Не рачунајући сведоке (сараднике) који су мистериозно умирали.

Пре Слободана Праљка, самоубиство је извршио Милан Бабић, бивши политички лидер крајишких Срба, 5. марта 2006. године, у притворској јединици Хашког трибунала. Трибунал је потврдио самоубиство, али не и информацију да се Бабић обесио.

Још један Крајишник, Славко Докмановић, бивши градоначелник Вуковара, обесио се у хашкој ћелији 29. jуна 1998.

Бивши министар унутрашњих послова Србије Влајко Стојиљковић пуцао је себи у главу испред зграде тадашње Скупштине СРЈ, 11. априла 2002. нешто после 19 часова, на дан када је усвојен закон о сарадњи са Хашким трибуналом. Два дана касније, 13. априла у 21.30 часова преминуо је у Ургентном центру у Београду.

Најмистериознија смрт која се десила у Међународном трибуналу за кривично гоњење лица одговорних за тешка кршења међународног хуманитарног права на територији бивше Југославије након 1991. године (пуно име Хашког трибунала) свакако је била смрт „најкрупније хашке рибе“ Слободана Милошевића.

Бивши председник Србије и СРЈ, званично, неосуђен је преминуо од срчаног удара у притворској јединици Трибунала 11. марта 2006. али и данас се основано сумња у званичну верзију.

Др Милан Ковачевић, ратни градоначелник Приједора, такође неосуђен, преминуо је притворској јединици Хашког трибунала од пуцања аорте 1. августа 1998.

И генерал Здравко Толимир, бивши начелник Генералштаба Војске Републике Српске, преминуо је у притворској јединици у Схевенингену 9. фебруара прошле године.

Двојица хашких оптуженика, Срба, преминули су на издржавању хашких казни. Љубиша Беара, начелник безбедности Главног штаба Војске РС, преминуо је у затвору у Берлину 9. фебруара ове године, а генерал Миле Мркшић, бивши врховни командант Војске Републике Српске Крајине, умро је у затвору у Лисабону 16. августа 2015.

Ван зидина затвора, али у вези са неадекватним лечењем, током боравка у Схевенингену преминула су још четворица Срба.

Бивши председник РСК Горан Хаџић умро је у Новом Саду, у Клиничком центру Војводине 12. јула прошле године, након што је Трибунал више месеци одбијао да га пусти на лечење. Као посебно бизаран и истовремено морбидан детаљ, требало би навести да је после два дана Тужилаштво Хашког трибунала затражило од Владе Србије да им достави потврду о смрти.

Генерал ВРС Ђорђе Ђукић пуштен је из хашког притвора у Схевенингену априла 1996. године због карцинома у поодмаклој фази и одмах је примљен на ВМА у Београду, где је и преминуо само месец дана касније.

Још један генерал ВРС Момир Талић, преминуо је, неосуђен, на ВМА у Београду, 28. маја 2003. Генерал ВРС Милан Гверо, такође је преминуо на ВМА, након издржане казне 17. фебруара 2013.

Кад је реч о лешевима који су испадали из хашког ормана, „богу на истину“ нису ишли само оптужени и осуђени. Само у случају актуелног премијера Косова Рамуша Харадинаја, 19 сведока Тужилаштва изгубило је живот на мање или више мистериозан начин.

Вештак одбране у предмету Тужилац против Ратка Младића, Душан Дуњић, на дан кад је требало да сведочи у судници, пронађен је мртав у хотелу у којем је одсео, 22. октобра 2015.

Кад се подвуче црта, Хашки трибунал више личи на гробарску радњу „Дуго коначиште“ из драме „Маратонци трче почасни круг“ него на суд који би требало да донесе правду, истину, одговорност и помирење међу зараћеним јужнословенским народима (и народностима).

 

Спутник

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here