Кафански зидови голи су као стене на којима се Стојан Ерић борио са непријатељем, хладни су као ноћи на далеким котама где је Стојан Ерић оставио своју младост.
Шта је то што притиска његове израњављене сељачке груди, какав то немир обузима његову душу, кад гледа и слуша како се његови мрки горштаци препиру, да ли је тај и тај био на коти 10-40 или на Гучеву.
– Деде, Стојане, славе ти, како оно беше?
Стојан би хтео да не прича, јер осећа да ће га нешто заболети, осетиће ударац ножа у груди, осетиће да ће му очи засузити, кад почне да се сећа како су млади животи остајали на пропланцима и у честару планине, на коју је падала киша шрапнела и куршума. Страшно је било оно када је на рукама држао рањеног Милоја, који је дозивао мајку у помоћ…
Хтео би да заборави све, али…
– Нисам био ни предахнуо од балканског рата, кад, једног дана зачу се звоно са цркве. Било у невреме, па ме нешто штрецну. Видим да није обично, чим звони у невреме. У селу нико није умро. Досетих се одмах злу. Рекох, ово је опет негде пукла пушка. И, да видиш, нисам се преварио. Трчи ми пред општину.
– Јес, тако је било…
– Мени нешто чељад била болесна.
– Кренусмо ка Ужицу. Нисмо имали кад ни честито да се спремимо. У кући остадоше кукајући. Ја пошао, а све што идем даље све ми теже око срца. Нисам плашљив, а нисам, вала, ни кукавица, па ме опет обузела нека чамотиња и знао сам да се нећемо скоро вратити. Био сам у Трећем прекобројном пуку, ћата у чети. Криво ми би због тога. Нисам никад перо много волео. Пушке пуцају, а ја ћата. Вели мени командир:
– И ти си неки чудан човек. Није срамота ни с пером у руци радити за отаџбину.
– Ама није срамота, гослодине капетане, али опет би више волео да сам са друговима.
Командир наређује, и ја морам да ћутим. Није да сам био много писмен, јер имам само основну школу, али пронашли да сам згодан за ћату.
Кренусмо за Ваљево. Ту нисмо дуго остали, него смо се пребацили за Јаребице. Потиснули су нас у првој борби. После се наставише борбе на Гучеву. Сваког дана праште митраљези, не можеш од њих никуд макац. Ми лежимо на земљи и бијемо се, а све као некако верујемо да ће Шваба да се умори. Али јок, јуриша он, судара се са нама, враћа се назад, наваљује, пуца, не да нам да дахнемо.
Стојан наједном заћута и као да настави причу сам за себе. Успомене су сувише живе и њему се учини као да опет чује врисак рањених коња и тутањ топова, који су одјекивали у даљини. Учини му се да онај дувански дим што се извија из жуљевитих руку, да је то дим барута, чији он мирис и сада осећа. Стојан ћути и сећа се како су од тешког олова падала млада стабла по планини, а звиждук шрапнела трзао уморне ратнике… Сећа се како је стезао зубе, док је крај њега лежао мајкин првенац, а из лобање му текао млаз црвене топле крви. Сељаци читају Стојанове мисли и хтели би да га тргну.
– Да, тешко беше, мајку му…
Стојан настави:
– Неке положаје заузимали смо по седам пута. Губили их и опет враћали. Газили смо по лешевима погинулих војника као по покошеној трави. Измешали се и наши и њихови. После смо отступили ка Руднику. Ту сам рањен.
Он то тако просто каже, а када га куршум ударио у тело, кроз његову свест прохујале најзлослутније мисли. Стојан није плашљивац, али било га је страх за оне који ће остати иза њега. Мајка ће завити главу у црну шамију, жена ће узалуд чекати да се врати мушка рука и придржи плуг на њиви, деца ће остати сирочићи. Било му тешко, а после се прибрао, стресао се, превио рану и прездравио.
– После смо отишли у Љиг и били на Главици. Командант батаљона дотрча и нареди, да по сваку цену узмемо положај, или да сви изгинемо. Богами, ту нема шале. Ока не можеш отворити од артиљерије, која сипа ватру. Шрапнел пада по рововима, и тек видиш како некога прошиша и он заковрне. Осетих да ме нешто заболи испод колена. Погодио шрапнел, славу му његову. Нисам могао да станем на ногу. Командант ми виче да узјашим на коња, јер ћемо сад отступити. Болница је била у Милановцу, и мене су тамо сместили. Лежао сам неколико дана, а онда ме пренели у Крагујевац. Четири месеца остао сам на постељи, и баш ми беше досадило. Све ми омрзло, и једва сам чекао да се вратим на фронт. Од болнице нема ништа горег. Људи умиру око тебе, јаучу, превијају се, дозивају у помоћ, и онда човеку постане живот тежак.
Цело лето проведосмо на претстражи у селу Звизду. Чарке преко воде нису престајале. Сваког дана ишли смо преко воде, и то нам је било као нека шетња и забава. Нисмо дуго остали на том положају, јер су нас пребацили на Дунав код Пожаревца. Заборавио сам сад како се зваше оно село. Давно било, па човек не може све да запамти.
Немци се пребацили преко Дунава. Држали смо их један дан, али више нисмо могли. Потиснули нас, и онда дође оно опште повлачење. Отступамо, а све се боримо. Ишли смо гладни, голи, боси. Тако све до Драча, па онда у Валону и на Крф. У пролеће деветсто шеснаесте био сам на Солуну, па хајде одмах на положај.
Дошли смо у помоћ Дунавској дивизији и водили борбе читав месец дана. За то време нисам никада ни обућу скинуо. Спавали смо на махове, како ко стигне, Ми смо били у првим редовима и наш батаљон, са осталима, требало је да пробије фронт. Њихова утврђења јака, све некакве препоне, жице, земунице и триста чуда. Командант наређује јуриш. Не можеш им ништа. Гину људи. Тада сам био наредник.
Једне ноћи, мислим месеца септембра, навалисмо на њих. Свака чета имала је оне који су секли жицу, и ти несрећници сви су били изгинули, Шта да се ради? Непријатељ направио нека чуда са струјом, па осетиш чим дотакнеш њихову жицу. А онда оспу из митраљеза и људи гину као мушице. Ту погибе и поручник Илија. А беше силан официр. Ми наваљујемо… Ништа. Превалила поноћ, а стигло наређење да пробијемо фронт, да се провучемо кроз жицу и да је искидамо. Скупили се официри па лупају главу, договарају се, не знају ни они шта ће ни како ће. Капетан Миливоје предложи да цео батаљон одједном јурне и покуша да се пробије. Говорио да се направи некаква капија на жици, један да кресне ватру, а ми сви да заурламо и навалимо на непријатеља.
Тако смо и урадили. Исекосмо жицу, заурласмо и појурисмо. Као гладни вукови. Од оне вике у ноћи да те језа подиђе. Зауставили смо се у рововима. Непријатељ се збунио као нико његов. Избезумљени људи гледају нас и не умеју да се бране. Клали смо се и убијали како смо стигли. Бомбе нисмо ни морали да бацамо, и ту смо им заробили целу једну чету. Нисмо се дуго задржали у њиховим рововима него смо јурили даље. Кад је свануло, хватао је заклон како је ко стигао. А бије артиљерија и наша и њихова, па не знаш с које ће те стране погодити. Шрапнел сипа, гранате фијучу, страва Божја. Ми легли по земљи па чекамо кад ће да нас побију. Непријатељ је тукао са бока, па један метак убија по двојицу и тројицу. Гину наши и падају као снопље. Погибе командант. Мало затим погину и мој командир, и ја одмах јавим да пошаљу замену. Немци врше контранапад. Наши официри гину. Тада их је, мислим, осамнаест избачено из строја. Нема више ко да командује, те ја преузех команду.
– Ту је било баш страшно. Од онолико људи колико нас је ушло у борбу, увече сам извео свега двадесет и седам војника. Све изгинуло и израњављено.
Стојан је опет заћутао. Гледа по сељацима који га слушају без предаха и сећа се оних, које никада више неће видети, сећа се како су остајали на ивицама ровова, са искомаданим удовима, са ногама које су биле отсечене од тела, са рукама које су висиле као младе скршене гране…
– Нема телефонске везе. Куд ћеш и шта ћеш. Увече, некако, дође један батаљон, не сећам се више који, па покупи оно мало људи који су остали у животу. Беше много тешких рањеника.
Ту су ме предложили за армиску похвалницу. Карађорђеву звезду добио сам једнога дана када смо седели у резерви. Прикачише ми је на груди, а мене обузела нека туга и тада сам заплакао као дете. После сам остао у пуку, унапредили ме за потпоручника, али право да вам кажем, до тога ми није било много стало. Мислио сам да нећу остати у животу… Са Црне Чуке, једнога јутра, кад је свануло, непријатељ био отступио, а ми смо чули да је то његова најјача линија, Макензенова линија, како су је звали. Пробили би је, вала, да је била од триста зидова. Зауставили смо се код Битоља. Ту су нам дошли у помоћ Французи. На томе фронту остали смо целе јесени, а некако пред зиму сменише нас, па опет у резерву. На Добром Пољу дођоше и добровољци. После стиже наређење да пробијемо и те редове. Али сада је било лако, имали смо много артиљерије, која је засипала њихове ровове. Ишли смо у колонама, клали смо се. Мене звизну један куршум у револвер. Мислио сам да сам рањен, али се после прибрах и видим да ме само мало окрзнуло. За нама је ишла нека коњица. Кад смо пробили фронт, хтели смо да идемо све до Софије, ал’ нам не дадоше. Тамо су отишли Французи, а ми према Косовској Митровици. Ех, хвала Богу, пустише нас на отсуство.
Кренусмо. Са мном на колима један Шапчанин, а до мене неки трговац и један ђак Црногорац. Кад смо прелазили Дрим, однекуд плану плотун. Коњи попадаше, а погибе и онај трговац, ђака нигде. Ја се сручим у један јендек, и, таман кад сам хтео да потрчим, погоди ме куршум у главу, ево овде, поврх ува.
Стојан Ерић смаче с главе свој високи шешир од црмо сламе и показа сељацима рану.
У Пећи ме преви лекар и каже да ми је живот о длаци остао. Мал’ што куршум није пробио мождану опну.
Сећа се Стојан, као да је то јуче било, како су у болницу, где је лежао, дошли официри да га обиђу. Сам командант дозвао је лекара и молио да припази Стојана, па онда пришао његовом кревету и стегао му руку.
– Ништа се не плаши, Стојане, све ће добро бити.
И заиста Стојан се није плашио за себе ни за свој живот, који је хиљадама пута био у опасности. Стојан је ратник. За њега више није било изненађење, али је само желео да види ону кућу под брегом, да види смежурано лице старе мајке, топли радосни смешак верне жене, да још једном види смирај дана у селу испод планине. Зажмурио би и чинило му се да чује како Раја изгони благо на пашу, а са врха села цвили двојница и нека млада девојка пева песму драгану, који је далеко негде, тамо у туђини, оставио младост. Сањарећи на болесничкој постељи, Стојан је видео како му неко трчи у сусрет, неко га грли, притиска на своје груди. То је једно дете, сељаче, које се превија уз драге груди оца кога не познаје.
Дуго је био у несвестици. Најзад, га је пробудио жагор крај постеље. Поред њега је стојао пуковски благајник. Стојан је хтео нешто да му каже, хтео да га нешто упита, али није могао. Рана га је прикивала за кревет, а бол га сламао. Глава тешка, као да је од олова.
– Стојане, ајдемо кући. Ја ћу да водим људе. Ништа се не брини. Видећеш своје, ти си још пун снаге.
– Ја ћу да идем, докторе, – казао је он добром човеку у белом мантилу.
– Стојане, још си болестан. Остани још месец дана.
– Не могу, докторе, умрећу ако останем.
И човек у белом мантилу осетио је да Стојана не може ничим задржати, па најзад попустио и помогао му да се придигне.
Кренули су после неколико дана. Успут су причали о свему ономе што је било тако далеко од њих. До Рашке су се возили војним аутомобилима, а одатле наставили пут пешке. Са белим завојем око главе, Стојан је са напором ишао, али жеља за селом и родном кућом била је јача од свега.
Какав то немир обузима његову душу, какав то нејасан бол стеже његово срце? Стигли су на домак села. Нешто га притиска, нешто га дави, и види како се село изменило. Како жалосно данас изгледају кућице крај села. Зар никога нема да дочека ратнике, да их поздрави, да их почасти?
Шпанска грозница у то време сатирала је оно мало народа што је преостало.
Стојан Ерић стигао је у село и своје затекао болесне. По кући лом. Све је лежало од тифуса. Хтео је да јаукне на кућном прагу. Осетио је да се нешто руши у њему, па је изишао пред кућу, сео на праг и загледао се у даљину. Шуме изнад села више није било. Непријатељ је посекао и попалио. Стојан се окретао око себе. И чинило му се да неко чупа његово срце…

Аманет

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here