Ретко која земља се може похвалити пре свега толико дугом историјом и традицијом, а онда и њеном чистотом. Ретко ко, да не кажемо готово нико, данас не може тако поносно стајати и рећи „моја земља никада није водила освајачке ратове – моја Србија никада није хтела ништа туђе!“. Баш такав је наш народ. Такав је био и наш војник, и не само тако поносан јер не хтеде ништа што је туђе већ и тада када се бранио од оних који су хтели његово, беше достојанствен и честит па је поштовао и своје непријатеље. О таквом светском изузетку су са дивљењем говорили многи, док су се бар делићем себе завидели свима нама који смо имали привилегију да се родимо у једној таквој земљи и у једном таквом народу…⁣

Официр Легије части, носилац Ратног крста са златном палмом, и носилац две Златне Обилићеве медаље за храброст, Огист Аблер често се сећао чојства српског војника. Дуго су му у ушима одзвањале речи једног високог бркајлије Србина: „Заробљене не треба убијати“!⁣

По завршетку ратова 1912-1913. године француски пуковник Фурније истицао је величину нашег човека и нашег војника: „Вратио сам се из рата у Македонију испуњен дивљењем према српском војнику. Храбар, дисциплинован, издржљив, он подноси са чашћу све тегобе и оскудице у једном рату у коме су материјалне погодбе изванредно сурове и тешке,он је вршио своју дужност са самоодрицањем и прожет најчистијим родољубљем…“⁣

У цркви Ружици у Београду, исповедајући се, један српски војник је рекао нешто што је касније и другима признао: „Заробљене и рањене нисам дирао, на немоћне нисам дизао руку. То је била истина: ја сам само бранио себе и своје другове и земљу своју, на туђе нисам ишао“.⁣

ИЗВОРПринцип

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here