U Antiohiji življahu dva prisna prijatelja, Saprikije i Nikifor. Oni imađahu tako veliku ljubav jedan za drugoga, da mnogi mišljahu da su rođena braća. Saprikije beše sveštenik, a Nikifor običan prost građanin. Pošto dugo vremena česno živeše u tako velikom prijateljstvu, pozavide im na tome mrzitelj dobra vrag, i poseja među njima kukolj takve mržnje, da se potom nisu hteli sresti ni na putu. Nasuprot njihovoj pređašnjoj ljubavi i prijateljstvu, među njima, po dejstvu đavola, buknu strašna mržnja i neprijateljstvo. I pošto im prođe dosta dana u takvom neprijateljstvu i mržnji, Nikifor prvi dođe k sebi, i uvide da je ta mržnja od đavola. I zamoli neke prijatelje i susede, da otidu kod sveštenika Saprikija, i umole ga da mu oprosti pošto se kaje, i da Gospoda radi uspostavi svoju raniju ljubav prema njemu. Ali sveštenik ne hte da mu oprosti.

No Nikifor ponovo posla k njemu druge prijatelje sa istom molbom, ali ih sveštenik ne hte ni da sasluša. I po treći put Nikifor posla molioce, ali ih Saprikije sve odbi i ne posluša ih, niti se skloni na milost da oprosti bratu koji ga je smireno molio za oproštaj. Osurovivši srce svoje, Saprikije ostade neumoljiv, i zaboravi na reči Gospoda našeg Isusa Hrista koji je rekao: Opraštajte, i oprostiće vam se (Lk. 6, 37). I opet: Ako dakle prineseš dar svoj k oltaru, i onde se opomeneš da brat tvoj ima nešto na te, ostavi onde dar svoj pred oltarom, i idi najpre te se pomiri s bratom svojim (Mt. 5, 23-24). I opet: Ako li ne opraštate ljudima prehe njihove, ni otac vaš neće oprostiti vama grehe vaše (Mt. 6, 15).

Kad Nikifor vide da sveštenik Saprikije ne prima posrednike koji su ga molili za njega, pođe sam k njemu, i pade pred noge njegove, govoreći: Oprosti mi, oče, Gospoda radi oprosti! – A Saprikije, nemilosrdan i nemajući ni ljubavi ni straha Gospodnja, ne htede ni da ga pogleda. Ma da je, kao hrišćanin i sveštenik, bio dužan da oprosti bratu i pre no što ga je molio. I ode od njega Nikifor posramljen i odbijen, ne dobivši oproštaj.

U to vreme, za carovanja Valerijanova i Galijenova, iznenada nasta u Antiohiji veliko gonjenje na hrišćane. I bi Saprikije uhvaćen kao hrišćanin, i izveden pred sudiju. I upita ga sudija: Kako ti je ime? On odgovori: Saprikije mi je ime. Sudija ga upita: Kakvog si porekla? Saprikije odgovori: Hrišćanin sam. Sudija upita: Jesi li klirik? Saprikije odgovori: Sveštenik sam. Sudija reče: Valerijan i Galijen, carevi naši, gospodari ove zemlje i svih pokrajina rimskih, narediše da hrišćani prinesu žrtve bogovima besmrtnim. Ko pak odbije da se pokori carskom naređenju, neka zna da će posle raznovrsnih muka biti osuđen na najstrašniju smrt. Saprikije, stojeći pred sudijom, odgovori: O sudijo! mi hrišćani imamo Hrista Boga za cara, jer je on jedini istiniti Bog, i Tvorac neba i zemlje i mora, i svega što je u njima. A bogovi idolopoklonika su demoni. Neka ih nestane sa lica cele zemlje, jer nikome ne mogu pomoći, pošto su dela ruku ljudskih.

Razgnevljen, sudija naredi da Saprikija vežu za točak, i muče bez milosti. Mučen, Saprikije reče sudiji: Vlast imaš nad telom mojim, ali nemaš vlasti nad dušom mojom, nego Gospod moj Isus Hristos, koji ju je stvorio, ima vlast nad njom. – Dugo mučen, Saprikije junački podnese sve muke. I videvši da je nepokolebljiv, mrski sudija izreče ovakvu smrtnu presudu: Naređujemo da sveštenik Saprikije bude posečen mačem, zato što je prezreo carsku naredbu i odbio da prinese žrtvu besmrtnim bogovima, i nije otstupio od hrišćanske nade.

Kada je Saprikije bio vođen na gubilište, i hitao k nebeskom vencu, ču za to blaženi Nikifor, pa potrča i sustiže ga, i pade pred njim moleći ga i govoreći: Molim te, mučeniče Hristov, oprosti mi što ti zgreših! – A on mu ne odgovori, jer srce njegovo beše obuzeto demonskom zloćom. Malo posle sveti Nikifor opet izađe na put pred njega, i pripadajući k nogama njegovim moljaše ga: Mučeniče Hristov, oprosti mi što ti kao čovek sagreših, jer eto tebi se daje s neba venac od Hrista, što Ga se nisi odrekao, nego si pred mnogim svedocima ispovedio sveto ime Njegovo! – A Saprikije, oslepljen mržnjom i nemilosrdna srca, ostade neumoljiv, i ne hte da mu oprosti. Niti reče reč bratu koji ga je molio, tako da se i sami mučitelji čuđahu Saprikijevoj nemilosrdnosti, i govorahu Nikiforu: Nikada ne videsmo tako luda čoveka, kao što si ti. Eto, ovaj ide na smrt, a ti tako usrdno moliš od njega oproštaj! Zar ti on posle smrti može čime naškoditi? Kakvu potrebu imaš da se miriš sa onim koji će kroz nekoliko trenutaka umreti? – Odgovori im sveti Nikifor: Vi ne znate šta ištem od ispovednika Hristova, a Bog zna. – I kad dođoše na mesto, gde je Saprikije imao biti posečen, opet mu se sveti Nikifor obrati: Molim te, mučeniče Hristov, oprosti mi, ako ti što kao čovek sagreših. Pisano je: Ištite, i daće vam se (Mt. 7, 7). Evo, ja ištem, daj mi dakle oproštaj!

Iako je Nikifor govorio ovo, i slično tome, surovi Saprikije se ne hte ni obazreti na tolike molbe, niti se seti rečenoga: Ljubi Gospoda Boga svim srcem svojim, i bližnjega svog kao sebe samog (Mt. 22, 37.39), nego zapuši uši srca i tela svog, kao gluva guja ne čujući glas bajača. Pošto Saprikije ne ukaza potrebnu pažnju rečenome u Evanđelju: Opraštajte, i oprostiće vam se! i: Kakvom merom merite, onakvom će vam se meriti, – pravedni Sudija, Bog, pravednim sudom svojim oduze od Saprikija blagodat Svoju, i on tog časa otpade od Boga, i liši sebe pripremljenog mu venca. Jer kada mu dželati rekoše: Klekni, da ti glavu otsečemo! on im odgovori: Zašto hoćete da mi glavu otsečete? Oni mu rekoše: Zato što nisi hteo da prineseš žrtvu bogovima, nego si prezreo carsku naredbu zbog nekog čoveka, zvani Hristos. Čuvši to, bedni Saprikije im odgovori: Nemojte me ubijati! Postupiću po naređenju careva; pokloniću se bogovima, i prineću žrtvu. – Tako ga oslepi mržnja, i liši blagodati Božje! I to njega, koji se u tolikim mukama ne odreče Hrista Gospoda! I kad je već bio došao do kraja, i imao da primi venac slave, on se odreče večnoga života i postade otpadnik.

Čuvši kukavne Saprikijeve reči, sveti Nikifor ga sa suzama preklinjaše, govoreći: O brate vozljubljeni, ne čini to, ne čini! ne odriči se Gospoda našeg Isusa Hrista! ne gubi venca nebeskog, koji si ispleo sebi podnošenjem mnogih muka! Evo, pred vratima stoji Gospod Hristos; On će ti se odmah javiti, i daće ti večni život kao nagradu za trenutnu smrt ovu, koju bi Njega radi primio na ovom mestu. – Ali Saprikije ne htede ni da se osvrne na ovo, nego srljaše u večnu pogibao, pogubljujući beskonačni život, koji je imao dobiti jednim udarcem mača po vratu.

Kada sveti Nikifor vide da Saprikije potpuno otpade od svete vere, i odreče se Hrista, istinitog Boga, stade gromko vikati ka dželatima: Ja sam hrišćanin! i verujem u Gospoda našeg Isusa Hrista, koga se Saprikije odreče! Zato posecite mene mesto Saprikija!

Ali dželati ne smejahu da ga ubiju bez sudijinog naređenja. I svi se veoma čuđahu što se dobrovoljno predaje na smrt, i sasvim slobodno viče: Hrišćanin sam, i neću da prinesem žrtvu bogovima vašim! – UTO jedan od dželata otrča k sudiji, izvesti ga da je Saprikije obećao prineti žrtvu bogovima. A ima neko drugi tamo, govoraše dželat sudiji, koji hoće da umre za nekakvog Hrista, i gromko viče: Hrišćanin sam! bogovima vašim neću da prinesem žrtvu! carskim naredbama se ne pokoravam! – Čuvši to, sudija naredi da Saprikija puste na slobodu, a tog drugog hrišćanina da mačem poseku.

I bi mesto Saprikija svetom Nikiforu otsečena glava za Hrista 9. februara 260. godine. I ode radujući se ka Hristu Gospodu, da iz njegove desnice primi venac pobede, i da Mu predstane sa likom svetih Mučenika, koji slave Oca i Sina i Svetoga Duha, jednog u Trojici Boga, kome čast i poklonjenje, slava i moć vavek, amin.

SPC

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here