Моје ангажовање у медијском рату, морам да признам у почетку трапаво, а послије сам се сам „школовао”, имало је великог одјека и ефекта међу свим антифашистима. Сви су антифашисти по природа свог бића и православне вјере, али и дио муслиманског, па и хрватског народа схватио је погубност политике Фрање Туђмана и Алије Изетбеговића. Многи појединци, породице, чак и читави засеоци директно су тражили моју заштиту, или су изразили жељу да се боре у јединицама под мојом командом.

Разговор са њима најчешће сам почнњао ријечима:

– Слушајте, ви знате да сам ја пуковник, официр по професији, али сам по рођењу Србин – православац. Када не бих био убијеђен у праведност борбе коју води српски народ, не бих се ни борио. Ја сам антифашиста. Руководство Словеније, Хрватске, Босне и Херцеговине, Македоније, Косова, као и појединци из српског народа, директно води у сецесију и растурање Југославије као државе. Све се то, на жалост, одвија уз помоћ страних сила ( ЕЕЗ и у задње вријеме САД). Стране силе не интересује шта ће бити са вама или са нама. Њих интересује само профит и нови свјетски поредак.

Јавио ми се тих дана један капетана I класе, муслиманске вјероисповијести, и каже да има доста његових истомишљеника који би жељели да буду под мојом командом. Отишао сам са њим у село Кобаш и састао се са становницима, муслиманима. Рекао сам им да ће направити историјску грешку ако се не придруже антифашистима у овој борби, ако се не удруже са нама у борби против усташа, фашизма. Пошто су пристали дошао сам на идеју да формирамо једну самосталну муслиманску јединицу и да се та јединица зове „Меша Селимовић“. Тако сам изненада постао кум „самосталне муслиманске јединице Меша Селимовић”. Меша је био мој омиљени писац, волио сам његово дјело, а знао сам сва његова страдања због његовог признавања српског поријекла и југословенске оријентације. Ето, због тога сам тој јединици дао има овог књижевника. Они су врло часно извршавали све борбене задатке. Већина их није заостајала за другим борцима. Били су то људи са тих подручја, из Брода и његове околине. У реализовању моје замисли, о укључивању муслимана у борбу против усташа ја сам полазио од претпоставке да их је боље ангажовати на антифашистичкој страни, кад су већ изразили такву жељу. Сматрао сам, такође, да је њихова дужност да бране своје куће, своја имања, да се заједно са нама боре против усташа, јер усташе су у то вријеме били организована, злочиначка снага окренута против свега што је српско и антифашистичко. То је било оно исто зло сјеме из другог свјетског рата, које је након дугог клијања у ко зна каквим мрачним одајама духа почело да даје своје зле плодове оличене у ликовима нових усташа, горих од оних из четрдесетих, ако је то могуће. Хтио не хтио, човјех је морао да размишља о томе како смо били у заблуди са нашим убјеђењима да је ријешено национално питање. А то неријешено питање омогућило је сецесију Словеније, која ће кад-тад одговарати за смрт оних сто младића, војника ЈНА, деветнаестогодишњака тек закорачилих у живот, као и за овај трагични рат на просторима Хрватске и, нешто касније, Босне и Херцеговине.

Мислио сам да сам „повукао прави потез”, мада нисам тражио било чију сагласност. Али, опет критика. Пуковник Лисица ствара братство и јединство, а то је комунистичка илузија. То највише говоре они који нису у борби, нису у рову, него се исјеђавају по кафанама и крчмама, а припадност нацији „прогласили су за професију”. Шта тек да кажем за ратне профитере, криминалие и друге „ловце у мутном“ који су „преко ноћи” постали „неко и нешто”. Сам себи говорим: нека ти је Бог на помоћи, али иди даље па докле стигнеш. Остаћеш у души спокојан због увјерења да идеш правим путем.

ИЗВОР: Славко Лисица, Командант по потреби, Сомбор, 1995.

Јединица је формирана у августу 1992. године у селу Кулина код Дервенте на иницијативу Исмета Ђухерића, резервног капетана ЈНА, а уз помоћ генерала Бошка Келечевића и тадашњег пуковника Славка Лисице, команданта Тактичке групе 3 ВРС. Била је величине чете и бројала око 120 људи, углавном муслиманске народности, уз одређени број Хрвата и Срба. Јединица се налазила се у саставу Дервентске бригаде и била је позната под именом – чета „Меша Селимовић“.

Јединицом је до јануара 1993. командовао капетан Исмет Ђухерић, након чега се демобилисао. На командном мјесту замијенио га је Нусрет Диздаревић који је наставио водити јединицу све до краја рата. Јединица је прошла сва бродска и дервентска ратишта, а учествовала је и у борбама око Теслића, Тешња, Вучијака, Маглаја и Завидовића. Највећи дио припадника ове некадашње јединице и данас живи у Броду, Дервенти и Прњавору.

1 КОМЕНТАР

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here