Чланом 2 европске Конвенције за заштиту људских права и основних слобода, изнад којег се налази наслов „Право на живот”, прописано је да је право на живот сваке особе заштићено законом и да, уз неколико изузетака, „нико не може бити намерно лишен живота, сем приликом извршења пресуде суда којом је осуђен за злочин за који је ова казна предвиђена законом”.

Све државе потписнице ове конвенције морају поштовати права и слободе њоме зајамчене те морају ефикасно решавати повреде тих права на националном нивоу. Европски суд за људска права (ЕЦХР) из Стразбура представља супсидијарни механизам заштите људских права, што значи да делује као заштитник од повреда које нису исправљене на националном нивоу.

Међу одлукама ЕЦХР-а из 2015. године налазе се и 34 захтева против Републике Хрватске у којима је као основна повреда Конвенције наведен недостатак ефикасне истраге права на живот. Заједничко у свим захтевима је да су подносиоци рођаци убијених, углавном Срба, током рата деведесетих, који нису остварили репарацију кроз кривични прогон починиоца ни кроз накнаду штете у грађанским судским поступцима, да је протекло више од 20 година од почињених злочина те да у наведеном раздобљу није било значајнијих помака у истрази.

И суд у Стразбуру награђује Хрватску због никаквог или неефикасног спровођења истрага за убиства Срба: више захтева одбије него што прихвати, а кад и прихвати, досуђени износи накнаде су много мањи од накнада националног суда

Обавеза државних власти да спроведу истрагу и кривично гоњење у судској пракси суда поприма облик права жртве или у случају смрти жртве право неког од њених најближих рођака. Због тога што је протекао рок од шест месеци од последње истражне радње или сазнања подносиоца о неефикасности, ЕЦХР је у току прошле године одбацио чак 12 захтева, иако је неспорно да су рођаци подносиоца убијени током рата на територију РХ.

У истом периоду ЕЦХР је током 2015. донео само једну пресуду у којој је утврдио повреду чл. 2. конвенције кроз неефикасну истрагу (ради се о захтеву рођака Владе Божића из Горњег Жировца, општина Двор, убијеног 4. августа 1991), док је у четири случаја утврдио да нема повреде права на живот јер је истрага била ефикасна с обзиром на дате могућности.

Међу одбијеним захтевима по овом основу налази се и захтев рођака страдалог Јована Трескавице (1942) из Орлића, општина Книн, који је страдао у току гранатирања Книна за време операције „Олуја”. Његово тело је нађено у близини бензинске станице у Книну, које је 2001. ексхумирано са гробља у Книну, а идентификован је тек 2010.

У три предмета у вези са убиствима цивила током „Олује” или непосредно након ње, Хрватска је унилатералном декларацијом признала повреде права на живот кроз неефикасну истрагу. Овим предметима заједничко је и то што кривични прогон није резултирао кривичним поступком и осудом починиоца убиства/ратних злочина, а да рођаци у грађанском поступку нису остварили никакав облик сатисфакције – накнаде штете. Признање Владе РХ односи се и на повреду забране дискриминације, зајамчене чл. 14. конвенције, због националне припадности убијених – сви су били Срби. Из ранијих година на исти начин решено је још најмање шест случајева.

Међу решеним предметима по овом основу налази се и захтев рођака Јове Грубора (1922), који је 24. августа 1995. заједно са кућом запаљен у селу Плавно код Книна. Његови посмртни остаци нису пронађени. Из документације коју су доставиле стране у процесу очито је да никада није била отворена истрага о околностима нестанка или страдања.

Хрватска је у овим случајевима подносиоцима захтева унилатерално признала износ од 21.000 евра на име нематеријалне штете и парничних трошкова, са чим су се сагласили и оштећени, а њихову нагодбу је својом одлуком верификовао и ЕЦХР.

Током прошле и прва два месеца ове године ЕЦХР је иницирао комуникацију с Владом РХ у још девет предмета по притужбама подносиоца на неефикасну истрагу усмрћења њихових рођака у рату деведесетих.

О овим предметима мало се говори и скоро да се све одвија у медијској тишини. И породице оних који су успели у својим захтевима и њихови правни заступници ћуте као да их је страх да ће им неко узети део досуђених пара или као да се стиде што су успели колико-толико да добију сатисфакцију за убијене рођаке.

Онима који се након изгубљеног спора обрате „Веритасу” тешко је објаснити да су изгубили спор зато што нису били довољно активни у току истраге поводом убиства њихових рођака. А како ће и схватити и прихватити такво објашњење када и професионалцима нису јасни критеријуми по којима ЕЦХР прави разлику међу жртвама.

У сваком случају, и ЕЦХР награђује Хрватску због никаквог или неефикасног спровођења истрага за убиства Срба у рату деведесетих, и то у два правца: више захтева одбије него што прихвати, а кад и прихвати захтев, досуђени износи накнаде су много мањи од оних које досуђује национални суд.

Документационо-информациони центар „Веритас”

Извор: Политика

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here