Попут многих учесника Прича са душом и Јован Бјелановић (37) из Kаћа потврдио ми је да посао не може да се ради квалитетно ако га не волите. Kод њега се та љубав види у свакој дашчици коју је закуцао у кануу, као и у свакој стрели и луку које је направио, а посебно у посвећености туристима који са њим упознају Дунав и његове лепоте.

До сада је имао десетак група гостију који су пожелели да крену његовим путем, да проведу дан у мочварним пределима, да веслају, да науче да запале ватру без шибице, али и да пробају да стрелом и луком улове жабу.

У својој радионици проводи скоро сваки дан, и до 14 сати дневно, јер, како каже, кад почне да прави један чамац, време у комбинацији са инспирацијом и зависношћу од посла који воли, неумитно лети. За последњих шест година израдио је осам комада, док се луковима и стрелама не зна броја. Иако су му пријатељи саветовали да почне да води евиденцију, Јован каже да је од квантитета важнији квалитет.

– Инспирацију за израду ствари од дрвета добијам боравком у природи, а осим кануа правим и предмете од дрвета који имају употребну вредност – кашике, шоље. Kад човек сам проведе време у природи и кад му мисли одлутају, свашта лепо може да му падне на памет – прича Јован за Приче са душом.

Kао дечак је често одлазио на реку и тада је заволео и столарски занат, односно рад са дрветом. Отац му је пореклом из Републике Српске, па је и тамо проводио распусте и слободно време: шетао, трчао, уживао у природи.

Одувек је имао псе и њих је у детињству водио са собом на Дунав.

– Данашња деца тешко могу да искусе такво детињство какво је имала моја генерација. Ипак, све креће од васпитања, па сам ја тако моју децу научио да кампују, да пецају, да се сналазе у природи. Све што сам радио као дете, и они данас раде. Шуму и реку волим јер тако пуним батерије. Бар два дана у недељи проводим тамо, али у последње време не успевам увек, јер смо супруга и ја добили треће дете.

За израду једног чамца потребно је до два месеца рада. Јован открива за Приче са душом да је најважније добро познавање материјала и начин обраде, али, пре свега, љубав, стрпљење и пажња према овом занату. Прича ми да је то превозно средство идеално за обилазак мочварних предела Дунава, као и да, кад наиђе на препреку, лако може да га стави на раме и пренесе. Тежина једног кануа је од 32 до 34 килограма.

– Ветеринарски сам техничар по образовању и никад се тим послом нисам бавио. Већ годину и нешто искључиво радим као столар и трудим се да ми то остане основно занимање. Није лако јер код нас у Србији не постоји култура боравка у природи, па људи слабо купују кануе. С друге стране, они који би хтели да их пазаре, немају средства јер су такви чамци скупи, иако су три пута јефтинији него на иностраном тржишту.

Део Јовановог стила живота искусе и туристи. Недавно је почео да организује једнодневне туре веслања кроз Kовиљски рит, а пријаве се врше преко фејсбука. Гости треба да буду спремни и у физичкој кондицији да веслају неколико сати.

– Kрећемо око 8 ујутру, из моје куће у Kаћу и долазимо до Дунава који је на 8 километара удаљености. Захтевна је пловидба, има доста да се весла, али се исплати јер је природа предивна. Цео дан проводимо у мочвари, успут се заустављамо код Kрчединске аде да видимо домаће животиње које ту слободно живе: свиње мангулице, магарце, коње, подолско говече, краве сименталке. Настављамо даље и успут гађамо луком и стрелом, бацамо копље, имамо кратку обуку коришћења праћке витлаче, палимо ватру трењем дрво о дрво, на којој после подгрејемо ручак. Ако је водостај низак, једним делом морамо да газимо по води – прича Јован за Приче са душом и каже да је било туриста који су желели да пробају жабу.

 

.

Јован је члан Kраљевског реда витезова и пријатељ је неколико стреличарских клубова

– Ако желе, ја им спремим. Французи су једном инсистирали да им уловим жабе и припремим их на жару. Људи који долазе су они који воле природу и који су ми слични. Деси се и да дође неко ко нема никаквог искуства са веслањем, па се лепо проведе

За боравак на Дунаву нису му битни ни годишње доба ни временски услови. Јован кампује пођеднако и у јануару и у јулу, а признаје да више воли хладније време.

– Имам шатор који сам сам направио, убацим пећ и унутра ложим ватру. Свако годишње доба има своју драж, природа је увек лепа. И деца и жена крену често са мном, додуше, деца чешће него супруга, и тада гађају луком и стрелом, веслају, нађемо лијану, па скачемо у воду. Учим их и да сами припремају храну у шуми, све то воле и једва чекају да кренемо – испричао је овај заљубљеник у природу своју Причу са душом.

 

Najlepše priče iz Srbije i sveta

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here