“Да ли моје дете може да постане геј ако посматра мушкарце који се љубе?”

Од када су Параде поноса постале наша реалност, а у медијима се све гласније говори о хомосексуалним браковима, ово је питање које родитељи све чешће постављају психотерапеутима, стрепећи да ли ће се деца „заразити” хомосексуализмом.

– Иако је хомосексуалност избачена из Међународне класификације болести још 1974. године, велики број лекара, психолога и психијатара и данас сматра да су геј особе болесне. Наука нема дефинитиван одговор на питање – да ли се геј особе рађају као такве или то временом постају, али чињеница је да људска сексуалност није црно-бела категорија. Занимљиво је и да хомосексуалци такође одбацују неопредељене, односно бисексуалне особе – објашњава др Лидија Васиљевић, психолошкиња и психотерапеуткиња.

Наша саговорница каже да има много теорија које говоре у прилог тези да се рађамо као хомосексуалне особе, али нису малобројне ни оне које говоре да то постајемо под утицајем друштва, породице и културног миљеа.

– Уверена сам да се сви рађамо с једнаким капацитетом да будемо геј или стрејт – о томе је говорио и Сигмунд Фројд. Формирање нашег сексуалног идентитета зависи од тога какав смо тип афективног везивања имали у породици, али и од тога како смо доживљавали своју сексуалност у детињству. Сигурно је да одрастање у репресивној, кажњавајућој или подржавајућој породици утиче на то да ли ће особа  прихватити свој сексуални идентитет – наглашава  др Лидија Васиљевић.

Она указује да је нормално да велики број тинејџера експериментише са својом сексуалношћу, али да има и много особа које су промениле своју сексуалну оријентацију у тридесетим и четрдесетим годинама.

– Имам велики број клијената који праве сексуалне излете с особама супротног пола, али остају у емотивној вези с особом истог пола. Треба рећи да постоје и сексуално неопредељене особе, али постоје и геј особе које се не идентификују с ЛГБТ заједницом. У процесу психотерапије често се долази до спознаје да се не заљубљујемо у пол, него у особу – објашњава наша саговорница.

Када је родитељи питају да ли дете које посматра Параду поноса или на ТВ гледа популарне геј серије – и само може постати геј, она каже да родитеље увек мотивише да размисле – зашто би се дете које је окружено хетеросексуалним паровима опредељивало према мањинском моделу? Јер, ако се родитељи руководе том логиком, онда дете не би смело да гледа ни криминалистичке серије, ни филмове страве и ужаса.

Осим тога, хомосексуалци су деца хетеросексуалних родитеља, дакле она деца која гледају хетеросексуални модел у кући. Важи и обрнуто – студије показују да највећи број хомосексуалних парова има хетеросексуалну децу.

У прилог тези да хомосексуалност није црно-бела категорија говоре и истраживања да чак 90 одсто мушкараца развија хомосексуално понашање у ситуацијама изолованости као што је затвор. Култура је та која такође обликује идеје о „адекватном” сексуалном опредељењу – тако се у старој Грчкој од угледних мушкараца очекивало да имају хомосексуалне везе. Жене су служиле за репродукцију и продужење породичне лозе. У исламским земљама мушкарци су имали бројне хомосексуалне везе пре брака, јер је за ступање у брак био неопходан велики мираз, а везе пре брака биле су строго забрањене.

Шта стоји иза родитељског страха да дете не постане хомосексуалац?

„Страх од социјалне изолације, односно бојазан шта ће рећи комшије и родбина. У нашем друштву су јаке социјалне везе са суседима и породицом и родитељи стрепе да ће геј дете покидати те везе. Осим тога, хомосексуално дете руши родитељски нарцисизам и тера родитеље да се запитају где су погрешили. У позадини тих страхова стоји патријархални поглед на свет и идеја да је наша мисија на овој планети – репродукција. Односно да породицу чине мушкарац који о свему одлучује и жена која рађа децу”, закључује др Лидија Васиљевић.

Под заставом дугиних боја шест одсто грађана ЕУ
Процене Светске здравствене организације су да у свакој земљи око десет одсто грађана има мањинску сексуалну оријентацију, а најновије истраживање немачке агенције „Далија рисирч” показало је да се шест одсто житеља Европске уније изражава као геј, лезбијка, бисексуална или трансродна особа. Студија је урађена на узорку од 11.000 особа у 28 земаља чланица ЕУ, а чак 12 одсто анкетираних није желело да одговори на то питање.
Истраживање попут овог у Србији никада није обављено, али сва сондирања јавног мњења говоре да највећи број становника наше земље сматра да је хомосексуалност болест. Дубоко је уврежено и уверење да се та болест „лечи” силом и присилом, то јест женидбом и удајом хомосексуалних особа, односно добијањем деце.
Катарина Ђорђевић, ПОЛИТИКА

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here