Предлог Закона о верским слободама, чији чланови 62 и 63 допуштају одређену врсту национализације црквене имовине и партијски говор Мила Ђукановића у Никшићу о интенцији за стварење аутокефалне црногорске цркве инспирисани су истим циљем – заокруживањем засебног црногорског националног идентитета, који је по Ђукановићу, могућ једино уз засебну, националну цркву.
Паралелно тече и процес дефинитивног стварања црногорске нације у коју би осим Црногорца ушло и нешто Срба, Албанци у траговима, у доброј мери Хрвати и у великој мери Бошњаци. Око 300.000 људи данас се у тој земљи изјашњавају као Црногорци.
Срећа је да су државни врх Србије и председник Александар Вучић мудро реаговали, јер би све друго само ишло на млин Ђукановићу. Званична Подгорица је често вукла потезе против Србије и зато сад имамо боље односе са Мађарима него са Црногорцима. Сматрам да са Црном Гором треба да имамо однос заснован на чистом реципроцитету, као са сваком другом државом. Ипак, треба нагласити да односи са Подгорицом нису тако лоши као што то поједини медији и политички субјекти желе да представе. Упркос наслеђеним комплексностима, српско-црногорски односи су данас много бољи него што су били у периоду до 2012. године, када се Тадићев режим на груб начин мешао у унутрашње ствари Црне Горе, антагонизујући на тај начин већи део популације суседне нам државе.
Црногорски Срби, као староседоци и утемељивачи црногорске државности не прихватају статус националне мањине, али сматрам да је прагматичније да то учине. Тад би Србија имала јаче аргументе да их штити и у Европској унији и пред Саветом Европе, Уједињеним нацијама, али и у директним односима са Подгорицом. Сад Срби нису ни већински ни мањински народ – ни на небу ни на земљи. И то води ка умањењу њиховог броја из године, у годину.
Присталице удружења грађана окупљених око Мираша Дедеића које се назива Црногорска православна црква нису бројне и не представљају адекватну алтернативу Митрополији Црногорско-приморској. Истакао бих дубокоумну политику Синода СПЦ да у вези кризе на релацији Кијев-Москва, ипак задржи јединство са Васељенском патријаршијом у Цариграду. Да је учињено супротно, расколници би имали отворена врата за реализацију својих наума у Црној Гори. Сматрам да Ђукановић ни не намерава да од Дедеићевог удружења ствара црногорску цркву.
Закон о слободи вероисповести доноси се са циљем да се наметне политичка тема која ће доминирати најмање годину дана јер долазе парламентарни избори у Црној Гори. Дакле, Ђукановић намеће тему и то је добро за сваку власт, као што то ради Орбан у Мађарској. А у теми идентитетских питања сналази се “као риба у води”. Изградио је себе као политичара који штити црногорски национални интерес и сувереност Црне Горе, дакле потпуно баштини темеље бившег Либералног савеза Славка Перовића. Тиме увек потпуно разједини опозицију и у други план баца све важне теме на којима опозиција сложно наступа против Ђукановића – социјалне прилике, криминал, корупција, разне афере попут Атласа… У јеку те афере зимус, рекао сам да ће Ђукановић из ње изаћи неокрзнут и то се догодило. Сад сви причају о новом “црквеном закону” а нико о животним проблемима, као што нико не говори о броду пуном кокаина заплењеном недавно у Филаделфији чије конце је држала црногорска криминална група.
Једна од најмоћнијих личности после Ђукановића, ако не и друга по снази је Ристо Радовић, односно митрополит црногорско-приморски Амфилохије. Сматрам да је на делу договор између њих двојице. Подсетићу да је 1997. године након раскола у ДПС-у Радовић недвосмислено подржао Ђукановића а не Момира Булатовића. Ацо Ђукановић био је један од главних донатора храма Христа Спаса у Подгорици. Након проглашења независности Црне Горе Ђукановић је рекао да је Радовић одиграо врло конструктивну улогу у обнови државности те земље. Радовић је тада могао да каже да је референдум лажиран, као што су тврдиле присталице заједничке државе са Србијом, али је ћутке прихватио независност. После четири године РТЦГ финансирала је документарну серију о Митрополији црногорско-приморској, а она је све то узвраћала тиме што се лагано удаљавала од СПЦ. Од 2011. године на сајту Митрополије више нема помена СПЦ осим линка на дну странице. Осим тога, Митрополија мења назив, у јавности наступа само под именом Православна митрополиjа црногорско-приморска, више се не помиње СПЦ и тиме се само подилази Ђукановићу.
Почетком ове године, Амфилохије без икаквог разлога назива Александра Вучића издајником, иако се председник Србије лавовски бори за Космет, а о Ђукановићу коjи je признао Космет збори са великим респектом. Уопште, Радовић о Ђукановићу и обрнуто увек говоре са дужним поштовањем. Осим тога, Радовић држи опело живом Ивици Дачићу, а никад Ђукановићу… И на крају, шта у јавним наступима Амфилохије замера председнику Црне Горе? Само то што није крштен. Стално говори да је Мило Радованов поштен човек ког само треба да крсти под Острогом и све ће бити добро.
Овим хоћу отворено да кажем да је крајњи циљ Радовића и Ђукановића формално издвајање Митрополије из састава СПЦ са Амфилохијем на челу аутокефалне црногорске цркве. Дакле, циљ је да се од Митрополије која има историју, инфраструктуру, свештенике и вернике, створи институција која ће служити дефинитивном уобличавању црногрске нације.
И кад су почивши Павле и Иринеј рукоположени за српске патријархе Радовић је оба пута, био у три кандидата са највећим бројем гласова. Иако је појединачно увек имао највише гласова, апостолским жребањем никада није извучено његово име. Не само да је Амфилохије очекивао да ће бити рукоположен као Павлов наследник, већ је то унапред славио на Цетињу. Та два неуспеха дубоко су га фрустрирала и сад је далеко загазио у аутономаштво унутар СПЦ, а све у дослуху са најмоћнијим човеком Црне Горе.

 

Предраг Рајић

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here