Po sebi se razume da za takvo stanje na Kosovu krivicu ne snose samo Šiptari. Ali, mene se najviše dotiče saučesništvo političkih ljudi našeg naroda.

Vreme u kojem ćemo se roditi i prilike u kojima ćemo živeti ne zavise od nas. No, ako shvatimo da mi, ljudi treba da budemo saradnici ili pomoćnici Božiji, kako u delu svog života i spasenja, tako i u delu života i spasenja bližnjih, onda će svako vreme, pa i ono najteže, postati moguće za spasenje. Hristos nas, uostalom, upućuje: „Tako da se svetli svetlost vaša pred ljudima da vide vaša dobra dela i proslave Oca vašega koji je na nebesima.“ Samo u toj svetlosti možemo sagledati, i mi i drugi, cilj kojem treba ići i put kojim se taj cilj može dostići. Za nas hrišćane se sve to sliva u jedno — u bogočovečansku ličnost Hristovu: Hristos je naša svetlost, naš cilj i naš put.

***

Budućnost srpskog naroda — ne samo na Kosovu i Metohiji nego i svuda gde se nalazi — zavisiće od toga da li se on odreći svega onoga što je sveto i čestito, čovečno i evanđeljsko. I sadašnjost i budućnost mogu se izgrađivati samo na Istini. A Istina, za nas hrišćane, ne može biti samo veza ideja ili odnosa stvari. Istina je ličnost, živa ličnost Sina Božijeg, koji je ujedno pravi Sin čovečji.

Konkretno, bude li sa Hristom, naš narod će preživeti i opstati svuda, pa i na Kosovu i Metohiji; odbaci li Hrista, nestaće ga iz Knjige živih na nebu i na zemlji.

Iz intervjua „Pravoslavlju“, 15. decembar 1990.

Privoleti se Carstvu Nebeskom

Zli ljudi su govorili za Sina Božijeg da ne zna šta govori, da je đavo u njemu itd. Šta onda možemo očekivati mi ljudi grešni da se govori o nama? Privoleti se Carstvu nebeskom šta bi moglo drugo značiti nego usvojiti evanđeljski cilj života i njegovo ostvarenje evanđeljskim putem i sredstvima? Kako bi to moglo da znači pozivanje na osvetu, raspirivanje mržnje, netrpeljivosti, nečovečnosti? Pripisivano mi je da sam pored drugih, razbijač jedinstva Jugoslavije radi ostvarenja velike Srbije. A ja i danas kažem: kad bi osnivanje naše nezavisne države i njeno održavanje i napredak bili mogući samo zločinom, ja bih pre pristao da nestane ne samo velika nego i mala Srbija i svi Srbi zajedno sa mnom, nego što bih pristao na neljudsko i nečovečno. Eto, to za mene znači Kosovski zavet opredeljenja za Carstvo nebesko.

Iz intervjua za „Politiku“ 1. i 2. novembar 1991.

U dubini narodne duše je prava ljubav prema drugom čoveku

U prvom svetskom ratu, za vreme proboja Solunskog fronta, bio je ranjen jedan prost čovek, seljak, koga upute u bolnicu. Predaju mu jednog bugarskog zarobljenika da ga sprovede do Komande u Solunu. Od dugog hoda, i gladi, Bugarin onemoća, a muče ga i misli hoće li ostati živ i videti svoje. Srpski vojnik, mada ranjen, siđe s konja i pomogne Bugarinu da se popne u sedlo, uzme vođice i tako pođe dalje. Kad je video začuđenost srpskog generala, vojnik reče: „Ja sam ranjenik, a on zarobljenik, tu više nema neprijateljstva; obojica smo bez oružja i samo smo ljudi. On je zanemogao i moram da mu pomognem.“

To je ono što nas je kao narod održalo, ne samo biološki. U dubini narodne duše nije samo viteštvo ili otmenost, već nešto drugo: prava ljubav prema čoveku.

Iz intervjua „Pobedi“ 10. januar 1992.

Jedinstvo srpskog naroda

To jedinstvo počiva na Evanđelskoj nauci. Primivši hrišćanstvo iz Carigrada, odnosno od svete braće Ćirila i Metodija i njihovih učenika, i naš narod je došao do svog pisma, tako da je i on mogao da ostavi traga o sebi i o svome životu. Narod koji nema pisma još je u praistoriji, jer o njemu pišu samo drugi. Oplemenivši hrišćanstvom svoje prirodne sposobnosti, došao je u mogućnost da se pokaže i u graditeljstvu, slikarstvu, književnosti i da opštoj riznici napretka i kulture čovečanstva dade svoj doprinos.

 

No više i važnije od toga je to što je naš narod, oplemeniviši Evanđeljem svoju dušu, bio i ostao narod Božji, onako kako je kroz vekove učen od svojih majki još u kolevci, kao što je Jevrosima majka učila svoga sina Marka Kraljevića: „Nemoj, sine, govoriti krivo, ni po babu, ni po stričevima, već po pravdi Boga istinoga. Bolje ti je izgubti glavu, nego svoju ogrešiti dušu.“

A na Kosovu je isto rečeno: „Zemaljsko je za malena carstvo, a nebesko uvijek i dovijeka.“ Nije Sveti Knez Lazar bio protiv života na zemlji, protiv carstva zemaljskog, jer ljudi nisu samo duše, nego i tela. Ali ako već treba da se jedno gubi, bolje je izgubti carstvo zemaljsko, nego ono Nebesko. Bolje je izgubiti život, nego izgubti dušu. To je ono što je duboko usađeno u našem narodu, što je ostalo i do dana današnjeg.

Iz „Amerikanskog Srbobrana“ 27. septembar 1993.

Da li je sve politika?

Prema rečima Hrista, čovek je telo i duša. On kaže da čovek ne živi samo o hlebu već i o Božjim rečima. Ne kaže da mu nije potreban hleb jer je telo i potrebno mu je da se hrani; ali, nije samo telo već i duša, a duši su hrana Božje reči. Zahvaljujući ovim rečima, mi znamo ko smo, odakle smo, i smisao našeg postojanja.

Često mi kažu: sve je politika. Sve što se čini, sve što se kaže, to je u korist ili vladajuće partije ili u korist stranke u opoziciji. Ja odgovoram da je taj princip, da je sve politika ili ekonomija preuzak za nas hrišćane. Za nas važi princip Svetog apostola Pavla koji kaže: „Ako jedete, ako li pijete, ako li što drugo činite, sve na slavu Božiju činite.“ Politika i ekonomija mogu se činiti u slavu Boga, ali i suprotno. Ne ignorišemo ni politiku ni ekonomiju, jer se one nalaze u sferi ovog našeg zemaljskog života, ali postoji nebesko carstvo gde je duša večna.

Mi vernici znamo da se nalazimo pred okom i umom Boga, koji vidi sva naša dela i pred čiji pravedni sud ćemo doći svi. Pred tim sudom niko se neće moći opravdati ni sa neistinama, ni sa nepravdom ni sa zločinom.

Imajući ovo u vidu, ni na koji način ne želim da srpski narod ili pravoslavnu crkvu predstavim boljom nego što jesu. To nema nikakvog smisla. Ali isto tako ne želim da u svetu budemo predstavljeni gorima nego što jesmo. U svojstvu Božijeg saradnika, prema rečima Apostola Pavla, dužni smo da sa svoje strane činimo što možemo. Ali, ono što je iznad naših sposobnosti učiniće Bog. On je rekao: „Nema ništa tajno što neće postati javno, niti ima išta sakriveno što neće biti otkriveno. “ To ne znači da pasivno čekamo da to dođe, nego da činimo, u svojstvu saradnika Božjih, da dođe.

Iz intervjua meksičkom listu „Excelsior“ 2. mart 1994.

Postoji li pravedan rat?

Mišljena sam da takav rat može da postoji i na zemlji kad postoji i na nebu. U Apokalipsisu Sv. Jovana Bogoslova čitamo: I nasta rat na nebu; Mihail i anđeli njegovi zavojštiše na aždaju, staru zmiju koja je đavo i satana, i ratovaše aždaja i anđeli njezini i ne nadvladaše, niti im se više nađe mesta na nebu (Apokalipsis 12,7-9).

Zlo uvek napada i dobro mora da se brani. Kain uvek gleda da ubije Avelja. Avelj mora da se brani. Odabrana, dakle, od nasilja zlih, odbrana svog života od zločinaca, života i mira svojih bližnjih — granice su koje označavaju pravedan rat.

Patrijarh Pavle i Bernar Kušner u leto 1999. godine (Foto: Tviter

U Evanđelju Isus Hristos kaže: Od ove ljubavi niko nema veće, da ko život položi za prijatelje svoje (J. 15,13). Onaj koji se iz ljubavi prema bližnjima stavi u zaštitu njihovog mira, njihove slobode, protiv zločinaca, taj stavlja život svoj na kocku sa spremnošću da ga izgubi.

Ali u toj borbi, da bi ona zaista bila izraz žrtve iz ljubavi prema bližnjima, mora se uvek držati principa koji su u našem narodu iskazani u dve reči: „čojstvo i junaštvo“. Ni prema neprijatelju ne smem postupati nečovečno. Ako on bude uhvaćen, bezdušno ga mučiti i masakrirati, to ni po koju cenu. Pogotovu nedužne žene, starce i decu. Onde gde se tako ne postupa, tu nema ni čoveka ni junaka. Tu je na delu zločinac  koji junak nikad nije bio niti će biti. A zločinac i zločinstvo nikada ne mogu doneti dobro nikome, ni sebi,  ni svome narodu, nego samo beskonačnu sramotu i nesreću.

Iz intervjua za Austrijsku televiziju

***

Kada bi se postupalo po azbuci hrišćanskoj, kada bi čovek činio drugome ono što želi sebi, a to je u osnovi hrišćanstva, ne bi ni bilo, mislim, ovoga rata. Dakle, kad bismo bili istinski hrišćani i mi Srbi i Hrvati-rimokatolici, kada bi se i muslimani držali božjih zapovesti — jer i oni veruju u besmrtnost duše i treba da znaju da će svima nama na onome svetu biti onako kako zaslužimo na ovome — naša stvarnost ne bi bila takva kakva jeste. Rat bi se, verujem, i ako bi počeo, brzo završio.

Iz intervjua NIN-u 27. januar 1995.

O Kosovu

Svojim dolaskom na Kosovo, za episkopa Raško-Prizrenskog (1957), video sam i drugu stranu iskušenja srpskog naroda. Pošto je od Stare Srbije načinjena autonomna oblast Kosova i Metohije, Srbi su odjednom u svojoj zemlji postali manjina kao u tursko doba. Već u svojim prvim episkopskim izveštajima, ukazivao sam da, iako su Srbi na vlasti, Kosovo u stvari drže Šiptari. Za vreme Drugog svetskog rata njihov narod, najvećim delom, dočekuje italijansku okupaciju kao svoje oslobođenje, jer se prvi put Šiptari iz Albanije ujedinjuju sa onima na Kosovu, u Metohiji, zapadnoj Makedoniji. Stvorena je Velika Šipnija, ali bez obzira što je ona trajala koliko i okupacija kao talijanski protektorat, ona je masama, opčinjenim od njihovih vođa, ostala kao jednom već zadobijeni nacionalni cilj, koji treba sačuvati. Uveravani da će se privremeno izmenjene prilike promeniti, oni su samo čekali, a umnogome i dočekali, da se izgubljeno vrati. Dobijao sam upozorenja da pazim na svoje redovne izveštaje Svetom Sinodu, jer oni dolaze i do ruku svetovne vlasti, ali je bilo sve jasnije da je Kosovu i Metohiji negde, na nekom mestu, presuđeno da više ne budu srpski. Tako se ponašao običan svet, na razne načine, sem starijih koji su osuđivali nasilje i lakomosti da se dođe do komšijske kuće ili zemlje. Među tim svetom bilo je  ljudi koji su znali za svoje srpsko poreklo i osećali da se sprema nešto što dobru ne vodi.

Poznato je da je u Dečane, ispod ćivota Svetoga Stefana Dečanskog, zarad svojih nevolja dolazilo mnogo Šiptara, ponekad čak i u većem broju nego Srba. Desio sam se jednom u porti manastira i čuo razgovor kada je iz crkve izlazio Šiptar sa majkom, ženom i bolesnim detetom. Jedan mladić, doseljenik iz Crne Gore, koji se tu zatekao, upita nesrećnog oca: „Šta ti tražiš od našeg sveca?“ — „Ja nisam došao ni vašem ni našem svecu“ — odgovori Šiptar — „već svecu Božjem. A kad je Božji, onda je on i vaš i naš. Jer, da svetac misli ono što mislimo ja i ti, ne bi mu dolazili ni ja ni ti.“ Mladić ućuta, a Šiptar mi priđe da traži blagoslov za dete.

Na Kosovu se sve činilo da narodi žive zatvoreno, svako u sebe. Najviše smo mi obmanjivali sami sebe. Omraza kao da je bila jedina prava istina o Kosovu koju sam, nažalost, uvideo. Vekovima vaspitavani da živi plemenskim načinom života, u poslušnosti i predanosti onima koji ga vode, šiptarski narod je upućivan da mu neprijatelji budu svi oni koji govore, veruju i žive drugačije. Kao da je uticajnija na njihovo velikošiptarsko samouverenje bila ideologija, bliska  vladajućoj Albaniji, nego islamska veroispovest, ma koliko sa njihovi verski vođi priklanjali zahtevu za Kosovo-republiku. Sve ovo govorim o vremenu pre nego što će doći do otvorenih sukoba 1981. izazvanih pobunom, ne zato što su obespravljeni, već što im svi zahtevi nisu bili ispunjeni. Oni autonomiju nisu izborili, nego su je dobili, iako je Velika Šipnija izgubila rat. Njima je naruku išla politika federativne Jugoslavije i toga su bili svesni oni koji su pripremali nemire i nezadovoljstva kosovsko-metohijskih Šiptara. …

Po sebi se razume da za takvo stanje na Kosovu krivicu ne snose samo Šiptari. Njih su podržavali i podbadali ne samo iz republika biše zajedničke države, Jugoslavije, već i iz stranog sveta. Ali, mene se najviše dotiče saučesništvo političkih ljudi našeg naroda.

***

Moramo istinama pogledati pravo u oči. Šiptarske vođe su iskoristile prilike u komunističkoj Jugoslaviji da svoje neprijateljstvo prema Srbima oglase kao ugroženost od njih, a pripreme za svršeni čin otcepljenja da predstave kao nužnost nasilne zaštite od „nasilja“. To je za mene jedno od suštinskih pitanja Kosova.

***

Sa svoje strane, budimo ono što u svojoj osnovi jesmo: narod Jevrosime majke, čojstva i junaštva, „jetrvice adamskog kolena“ — narod sevapa, pravičnosti, istinoljublja, a ne narod inata, ljutih kavgadžija i hajdučija. Borben, ali nikad ratoboran, da brani svoje a ne da osvaja i osvete čini. Malo koji narod u svom jeziku ima reč zadužbina, koja znači i rad, život, zavetovanje, a ne samo prilog za dušu. Svetinje su naša svetlost u kojoj vidimo Vaskrslog Spasitelja svog, ali i Sin Božji gleda nas. Mnogi danas hoće da budu Evropa i dobro je što hoće. Kao svetosavski narod mi smo u Evropi već vekovima, i to u onoj uzvišene duhovnosti koja je od Istoka išla ka Zapadu. Mi smo u njoj ne samo sazvežđima svojih svetinja, već i sa jednom od prvih evropskih zakonika, Dušanovim, kao i sa čitavim našim umotvorom, od najstarijih do najnovijih vremena. Držalo nas je to kroz dugo vekovno življenje na našim zemljama i našim ognjištima, danas razorenim upravo onde gde je bilo najviše ljudske snage i čestitosti.

Iz autobiografskog teksta „Bez osuda, otvoreno, očinski“ zbornik „Serbia i komentari“, Zadužbina Miloša Crnjanskog 1993-1995.

Izvor: Srodstvo po izboru,  Stanje stvari

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here