На управо завршеним Параолимпијским играма у Рио де Жанеиру, које су према већ устаљеном обичају одржане одмах након Олимпијских, наша држава је имала 16 такмичара у више спортова и дисциплина, који су постигли огроман успех освојивши девет олимпијских одличја.14317407_1142660209147530_5798962536021620406_nНаши параолимпијци су освојили укупно девет медаља. Три златне, две сребрне и четири бронзане медаље, уз одличне резултате и такмичара који се нису окитили медаљом.

Прву медаљу за нашу државу на овој Параолимпијади, освојио је наш саговорник, репрезентативац Србије у стоном тенису, Митар Паликућа.14361358_10207430865909985_6164467713145059783_o

  • Митре, све нас је обрадовао Ваш успех, као и свих осталих колега из репрезентације. На почетку најбоље да се сами представите нашим читаоцима.

– Рођен сам у Шапцу 21. oктобра 1974 године. Живео сам у селу Штитар и од малих ногу сам се бавио спортом. Одрастао сам уз фудбалску лопту, прошао фудбалску школу ФК „Мачва“. Након завршетка основне школе сам уписао Средњу војну школу РВ и ПВО у Рајловцу. Поред многобројних обавеза, у војној школи сам такође наставио да се бавим спортом. Због избијања рата у БиХ, наша школа је пребачена на аеродром Сомбор те сам уз одобрење војске једну целу сезону одиграо за ФК „Хајдук“ из Стапара. Потом следи служба на аеродрому Батајница. Па и  тада сам успевао да ускладим своје професионалне обавезе са спортским, тако да сам дуги низ година наступао за клубове у општинској лиги Шабац: Штитар, Петловача, Мајур и на крају ФК „Мачва“ у Шапцу. 2000. године сам био проглашен за најбољег играча Општинске лиге Шабац. Након 8 година службовања на аеродрому Батајница, добијам прекоманду у Шабац. Нажалост, само након две недеље од пријема дужности, доживео сам  саобраћајну несрећу… Започиње дуг период опоравка. На ВМА и Ортопедској болници на Бањици. Због тежине повреда, од 2003. године сам у инвалидској пензији, као непокретан у доњим екстремитетима.

  • Период опоравка је дуго трајао. Како сте се тад осећали?

– Био сам свестан, а и предочено ми је од стране лекара да ће мој опоравак трајати док сам жив. Тешке су то ствари, али сам психички остао стабилан, што ми је доста помогло да наставим са нормалним животом. Након 3-4 године, када је прошао мукотрпан период операција, опоравка и рехабилитације, учлањујем се у Удружење параплегичара Мачванског округа. Тада почињем рекреативно да се бавим стоним тенисом.425715_2675766369354_1664624939_n

  • Претпостављамо да сте као рођени такмичар решили да се опробате на турнирима?

– Да. Ишло ми је од руке и решио сам да се пријавим на турнир. Први турнир ми је био 2006. године у Шапцу. После неколико такмичења, селектор Златко Кеслер ме је саветовао да, ако хоћу да се озбиљније бавим стоним тенисом потребно је да нађем тренера који ће радити са мном. Тако да почињем сарадњу са тренером Слободаном Поповићем која је трајала до 2010. године.

  • Ви сте у прво време играли стојећи?

– Да. Играо сам у класи 7., која подразумева учешће такмичара са озбиљним оштећењима ногу и са нарушеном статичком и динамичком равнотежом. Међутим, на препоруку лекара забринутих за моје здравље, 2010. године почињем да играм у класи 5. из инвалидских колица. Те године, због добрих игара добијам позив у репрезентацију.412595_3267971058288_1458334522_o

  • Затим почињу међународна такмичења?

– Па да. Због обавеза и интензивнијих тренинга прелазим да живим у Нови Сад. И одатле започињем наступе за репрезентацију на међународним такмичењима. Да додам да сам и након 5 година и даље у Новом Саду, јер у том граду имам феноменалне услове за тренинг. Тренинзи су углавном 2 пута дневно до 10 пута недељно, у зависности од плана и програма. Главни тренер је Златко Кеслер, а ту су још и Лазар Куртеш и Илија Ђурашиновић. Тренинзи су напорни, тако да мора да се води рачуна о одмору, исхрани, а то све мора да подржи и породица, где имамо обострана одрицања, јер доста времена нисмо заједно.

  • Члан сте неког клуба у Новом Саду?

– У Новом Саду сам члан Стонотениског клуба за инвалиде „Спин“. Услови на СПЕНС-у које имамо за тренинге су одлични и прилагођени за особе са инвалидитетом. Имамо велику подршку града Новог Сада и Министарства омладине и спорта, али недостају спонзори.10339549_10202445916049354_1891447483944348441_n

  • Можете ли нам рећи нешто мало детаљније о тим категоријама?

– Па, нема ту неке велике мудрости. Категорије су према степену инвалидности од 1-5 за такмичаре који наступају у колицима и од 6-10 за стојеће такмичаре, наравно, опет класификоване  по степену инвалидности. 1. и 6. су најтежи степени, а 5. у мојој класи и 10. у стојећој су најлакши степени инвалидности. Рецимо, моја класа 5. је по дефиницији предвиђена за такмичаре који имају нормалну функционалност трупа, тј. од појаса на горе. Што је и случај код мене. Да не заборавим, постоји и класа 11. и она је предвиђена за такмичаре са одређеним психичким недостацима, а који су најчешће физички здрави, тако да је и то један начин њихове инклузије, овога пута преко спорта.

  • Поменули смо такмичења. Који су Вам највећи успеси у досадашњој каријери?

– Морам да кажем да сам имао велику подршку од колега из клуба и репрезантације за наступе на међународним такмичењима. Први велики успех на интернационалној сцени и прва „велика“ медаља је дошла у Сплиту, 2011. године на Европском првенству. У синглу сам тада освојио бронзу, док је екипно било злато. Онда две године касније, 2013. године, опет ЕП, овога пута у Италији у Лињану. У синглу опет бронза, а екипно сребро. На светском првенству у Пекингу 2014. године, у синглу сам освојио бронзу. На свом трећем ЕП, 2015. године у Вејлу у Данској-опет бронза. Изгледа да сам „претплаћен“ на бронзу. Списак би био још дужи када бих овде сада набрајао и медаље са светских и европских купова, итд….10646691_10202871401366221_4246411095351564145_n

  • Постојала је могућност да идете и у Лондон 2012. године!?

– Јесте. Лондон ми је за мало измакао, због домаћег играча који је добио „вајлд“ карту у мојој категорији. Неодлазак ме није обесхрабрио само ми је дао још мотива и снаге да наставим даље.

  • Али, овога пута није било никаквих компликација-обрели сте се на 15. Летњим Параолимпијским играма. Да ли можете да нам кажеш нешто о свом наступу?

– Одлазак у Рио је обезбеђен кроз двогодишњи циклус квалификација. У Рију сам распоређен у Ц групу у тој, групној фази такмичења. Са Аргентинцем и такмичарем из Тајпеја. Почео сам поразом, баш против такмичара из Тајпеја, који ме није много пореметио, само ме је ојачао да наставим са што бољим играма. Потом сам глатко добио Аргентинца, па пошто је он и други меч изгубио, ја сам као други у групи ушао у елиминације. У осмини финала сам добио Кореанца, вицешампиона света. У четвртфиналу ми је дошао првак Африке, Египћанин. Тог истог дана, 11. септембра, када сам играо четвртфинале, након мало више од сат времена је било предвиђено и полуфинале. Играо сам га против Немца, светског првака и нажалост изгубио.14249962_10207426367277522_6630100761568196776_o

  • Да ли сте се разочарали тада?

– Па, било ми је криво, али шта да радим, идемо даље, имам опет шансу за медаљу у мечу за треће место. А к`о за инат, у том мечу се састајем са Норвежанином, Томијем Урхаугом, освајачем злата са претходне Параолимпијаде у Лондону. Са којим сам до тог меча на Олимпијади, играо више од 10 пута и никада га нисам добио.

  • За све постоји први пут. 

– Па да. Требало је доста концентрације и одмора после пораза у полуфиналу. Тог 12. септембра сам се читаво јутро и пред почетак меча (меч се играо у 11 сати по локалном времену) надао да је дошао дан за победу. И за медаљу, али и за победу над Томијем, којег као што рекох никада у каријери нисам добио.14324382_10207430815988737_6026869727528787122_o

  • Али меч није добро почео за Вас?

– Урхауг ме је у првом сету добио 11-4 за непуних пет минута. Рекао сам себи, Митре нема повлачења! Ангажовао сам се потпуно, можда је прорадио и онај наш пословични инат, и углавном, у наредних пола сата сам га добио у три сета, с тим што се други „ломио“ и играли смо га на разлику. Трећи и четврти сам га добио глатко и ето. Победио Олимпијског шампиона од пре 4 године, и попео се на победничко постоље као трећи, освојио бронзу. Мало ли је?14305177_10207430857229768_7895409626564505328_o

  • Како је било после меча? На додели медаље?

– После победе сам имао феноменалан осећај… Тешко је описати шта све прође кроз човеку кроз главу. Пише се историја. Велико узбуђење. Размишљање о породици у Србији, супруги, сину, пријатељима. Свима који су били уз мене. Да ли су чули, пошто није било преноса? После сам видео да су друштвене мреже експлодирале, јер је то била прва медаља за Србију на тој Олимпијади. Додела медаља класика. Гардисти сва три вида бразилске војске, заставе… Химна НР Кине… Даће Бог, биће и „Боже правде“. Има још Олимпијада. Након тога сликање, осмеси, али спонтани… Нема овде много извештачености. Јер успесима и резултатима побеђујемо себе. Лепо се осећаш после…

  • Како је у Рију? Услови, смештај, како су вас примили? Дружења, обиласци?

– Примљени смо срдачно. Бразилци су добри домаћини. Весео народ. Услови су за мене лично били добри. 14207777_10207395921396394_7401183249351980275_oОлимпијско село и борилишта су она иста на којима је одиграна ЛОИ, само су сада прилагођена за инвалиде, у смислу рампи, лифтова и сл. Спектакл на отварању и затварању. 14207620_10207396045159488_2735526221140633316_oА био сам узбуђен, јер је ово моја прва Параолимпијада. Леп је осећај бити део тога. Бити међу готово 5000 спортиста из целог света. Дружења је било онолико колико су нам дозвољавали тренинзи и сатница такмичења, а то је било веома мало.14310370_10207431230279094_3821786388655817743_oИпак, прослављена је свака наша медаља, не само са колегама из репрезентације, него и са такмичарима и званичницима из других земаља. 14324354_10207467828234020_8318128799662142238_oА више пута нас је посећивао Дејан Рамбо Петковић. Шта рећи о Рамбу. Он је тамо Бог. Мало је рећи да је цењен и поштован. Буквално га Бразилци доживљавају попут неког божанства. Прави амбасадор спорта и наше Србије у тој далекој земљи. 14324252_10207478143931906_2509481164358805118_oПошто је организација нашег повратка у земљу након завршетка Параолимпијаде предвиђала неколико дана „луфта“, заправо од понедељка до четвртка, када смо у вечерњим сатима по њиховом времену кренули за Србију, то време је искоришћено на најбољи могући начин. Обилажењем знаменитости Рија, чувених плажа, бразилске хране и пића…

  • Реците нам нешто о породици као подршци?

Без породице не би било ни мене! Свега овога не би било без подршке моје породице, мајке и оца, пријатеља… А наставило се са супругом Милицом, сином Максимом, а ако Бог да, ту су и будући нараштаји. Породица ми заиста значи много. Супруга и син су ми велика подршка и упориште. Јер ово је борба која траје док сам жив.14409937_1094310053978054_1099349003919044369_o

  • Ваша упорност може заиста да буде образац понашања за све спортисте, без разлике. Колико сте веровали у себе?

– Па види. Ја кроз спорт живим. И после свега и поред свега, нисам се предао и клонуо духом. Било је тешких периода наравно. Унутрашњих борби са чињеницом да сам инвалид, да ће ми живот бити везан за колица. Али, све што ми је било тешко, решио сам да ставим на страну и наставио сам даље. Спорт ми је, већ рекох, доста помогао. Али је и најбитнији моменат у мојој каријери и животу, моја жена Милица. И опет се онда враћамо на породицу, на пријатеље. Који су ту увек да те подигну, ако и кренеш да паднеш. А ја сам одувек био борац и никад нисам клонуо духом и имао сам доста вере у себе. И наравно, вере у  Бога.  И стварно, на свом примеру и примеру мојих колега које срећем у спортским круговима спортиста инвалида, искусио сам да човек треба да има много вере у Бога, у себе и своје могућности… Јер веровањем, вољом и жељом, разбијамо све предрасуде.

  • Пријатељи из војске? Класићи?

У контакту сам са бившим колегама са батајничког аеродрома колико је то могуће. У Новом Саду опет живи такође неколико наших класића, па се често виђам са њима. А одржавам везе и  са класићима у БиХ, Македонији, Црној Гори и Хрватској. И заиста ми је импоновало, када сам видео на друштвеним мрежама, да је моја победа и освајање медаље обрадовала и све моје класиће. Ипак се те везе, та пријатељства склопљена током година интернатског живота и сијасет згода и незгода, не могу тек тако покидати и нису их нарушили ови наши ратови и ове наше поделе. У већини случајева. Наша генерација је била једна од већих у историји нашег РВ и ПВО и требало је много времена да прође да би се организовали и састали. Жао ми што нисам био на првом окупљању јер сам имао неко такмичење, али је зато окупљање у Сарајеву на мене оставило изузетно леп утисак. И криво ми је што због обавеза и ове кризе, ето већ две године нисмо успели наново да се окупимо. 10378924_4293355189290_5036857272322938759_n

  • Интервју је за портал „Патриот“. Мада знамо да јесте, ипак ћемо вас питати да ли сте патриота. Порука за крај, за наше читаоце.

– Јесам патриота, наравно. По оној класичној дефиницији. Мада не и националиста или не дај Боже шовиниста. А што се тиче поруке за крај, никада не губите наду и веру у себе. Вредно радите, а Бог ће се потрудити да буде све како треба.

Разговор водио: Милан РАКИЋ

ПАТРИОТ

Фото: лична архива Митра Паликуће, Илија Ђурашиновић

2 КОМЕНТАРА

  1. […] Митар Паликућа, Дарко Бабић и Будимир Малешић освојили су бронзану медаљу на Светском екипном првенству у стоном тенису за особе са инвалидитетом у Братислави, чиме су се придружили златним стонотенисеркама. […]

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here