Неуспели војни пуч у Турској 2016. године оживео је најопаснију опсесију председника Реџепа Тајипа Ердогана – страх да ће га војска свргнути с власти. Због тога је учинио све да то тога поново не дође, а своја деловања прошио је и ван граница Турске.
Након пропалог пуча у редовима војске уследила је велика чистка, која је имала за циљ да ревидира улогу војске у политичком животу земље и неутралише претњу коју би она могла да представља по председника. Пошто је очистио оружане снаге од следбеника Фетулаха Гулена и других противника, Ердоган сада обликује војску према сопственом нахођењу.

Последњих година, турски председник омогућио је исламистичким савезницима своје Партије правде и развоја (АKП) да се учврсте на кључним војним функцијама. Чистка није била само процес смене официра другачијих политичких склоности, већ и покушај исламизације војске, пише „Индепендент“.

Ердоганова страховања допринела су ширењу утицаја Турске у иностранству, а на основу војне силе, што јасно показује грађански рат у Либији, где је турска војна подршка Влади националног једиства у Триполију у борби против генерала Kалифе Хафтара променила однос снага у рату.

У среду рано ујутро Анкара је започела копнену операцију „Тигрова канџа“ против упоришта побуњеника Радничке партије Kурдистана (ПKK) на северу Ирака, што многи виде као инвазију Турске на суседну земљу.

Ово је трећа Ердоганова војна интервенција изван Турске почевши од 2016. само против Kурда. Само месец дана након неуспелог пуча Ердоган је наредио војсци да у оквиру операције „Еуфратов штит“ пређе сиријску границу како би истерала борце Исламске државе из курдских градова и успоставила контролу над њима. Године 2018. наредио је војну операцију „Маслинова грана“ против курдских Народних заштитних јединица (YПГ) које подржавају САД, а које су одиграле кључну улогу у чишћењу

северне Сирије од бораца Исламске државе. Након тога је раније ове године уследила још једна операција у Идлибу, како би се спречио повратак снага сиријског режима.

Осим тога, Ердоган је позвао војне саветнике и плаћенике у Либију, успоставио војне базе у Авганистану, Kатару и Сомалији и још се бори за оснивање војних база у Судану и Тунису.

Учешће у војним сукобима Ердогану доноси вишеструку предност. Пре свега, то му омогућава да чврсто држи оружане снаге под контролом, а сузбијање осећаја независности војске могао би да их натера да два пута размисле пре него што се окрену против њега.

То такође значи да гајећи имиџ моћника Ердоган учвршћује положај у односу на међународну заједницу. Исто важи и на унутрашњем плану – пошто оставља утисак јаког владара, не мора да страхује од избора пре 2023.

Турска војска је на прагу највеће културне промене после Мустафе Kемала Ататурка. Најновији упади у Сирију резултат су успона генерала који не верују да је остајање уз САД и НАТО у најбољем интересу Турске. Уместо тога, многи турски аналитичари потврђују да они који желе дубљу војну сарадњу и више уговора о купопродаји оружја са Русијом имају доминантну улогу у одлучивању у војсци.

Ово доказује и чињеница да је Ердоган успео да обрлати Путина након што су турски пилоти 2015. на граници са Сиријом оборили руски бомбардер Су-24, скршио курдске снаге, које подржавају САД, и одлучио да купи руске ПВО системе С-400, упркос противљењу Запада.

ИЗВОРweb-tribune

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here