Шта је тајна Ђукановићевог успеха? Одговор је депресивно предвидив: клијентилизам и куповима – или, зависно од перспективе, крађа моћи – наводи пензионисани амерички пуковник Вес Мартин у ауторском тексту за Townhall, који важи за један од омиљених магазина породице Трамп!

Преносимо у целости шта у тексту са више него бруталним насловом „Нема више шта да украде“ о Миловом апсолутистичкој владавини наводи пуковник Мартин:

Kао европски владар са надужом каријером, изненађење је да Мило Ђукановић има само 58 година. Био је премијер и председник у различитим епохама Црне Горе од 1991. године – обухватајући распад Југославије па све до независности државе 2006. године.

Лепоте Црне Горе крију ружну истину. Најпознатија као туристичка идила са прелепим плажама, кристалним језерима и осликаним планинама, али, туристи ретко спознају да улазе у нешто што је мање држава, а више приватна својина којом се управља за потребе председника и мањег броја сарадника око њега.

Ако није познато, његово учешће и повезаност са мафијом су доборо документовани. Он је добитник „награде“ Човек године организованог криминала и корупције“ а и Фридом Хаус је деградирао стање државе од демократије до хибридног ауторитативног режима. Али од скора, Ђукановић се налази пред новим изазовом – ћуп из којег су храњени „партизани“ је осиромашен – ћуп је празан.

Прилагођавајући и измишљајући закон који би наводно био у сагласју са Уставом, одлучио је да имовина Српске православне цркве сада постане државно власништво. Поред свог имена, друга најстарија православна црква код Словена није национална – страни противник Ђукановића – већ је дом милионима верника на целом Балкану, као и свету. То је већинска црква чији верници чине 80 одсто грађана Црне Горе. И била је претходник безбројним границама које су цртане и прецртаване вековима широм региона.

То је била веома смела одлука, али како је могуће да се одузме правна и света својина цркве? Једноставно, Ђукановић је променио закон. Али је пре тога ухапсио опозиционе посланике који су били против тога.

Прошлог децембра Закон о слободи вероисповести је усвојен са 45 гласова „за“ у Потенкимоновој скупштини. Иако нису били у пленуму, противљење опозиције закону је било јасно. Шездесет хиљада људи је окупирало улице Подгорице – неких 10 одсто популације државе – захтевајући опозив. Ово није била мала верска техникалија завучена у правне заврзламе, већ проблем од националног значаја. Величина скупа је открила солидарност против крађе спонзорисане од стране државе, а које су се грађани Црне Горе уморили.

Под неуставним законом, верске организације морају да докажу власништво над имовином изграђеном пре 1918. године, а за све то је потребна регистрација код државе. У стварности, клаузула важи само за Српску православну цркву. Остале мање и микро заједнице имају посебне привилегије са државом које их штите од овог закона.

Можда се у почетку закон чини безазленим. Нарочито на Балкану, због веома сложене историје и пребацивања моћи отоманских халифа, краљева и комуниста, њихове модерне државе наследнице требало би да буду отворене за оспоравање земљишног дела. То је, у било којој земљи везаној за закон, неспорно тачно: спорови би требало да се саслушају у судницама.

Према Ђукановићевом закону, о њима ће сада одлучивати владина катастарска књига, државе у којој је владар 30 година.

Ако црква покуша да оспорава било какав покушај заплене земљишта или измишљене тврдње то морају да ураде пред истим органима под контролом Ђукановића, који је одговоран за оцењивање правне ваљаности њихових докумената о власништву над земљиштем; Једном када је одлука донесена, немају права на жалбу.

Имајући то на уму, наизглед безазлен закон постаје државни механизам за присвајање земље која је идентификована, пресуђена и извршена од стране државе. А црква је већ осетила надолазећи третман. У мају, усред затајивања коронавируса, епископ другог највећег града је ухапшен заједно са још седам свештеника. Мноштво верника се окупило испред свог древног манастира на верски празник, упркос томе што је владика најавио да се неће одржати јавни догађаји. Ови детаљи нису били битни власти – и тако су започела заточења и премлаћивања.

Можда, у поређењу са Српском православном црквом – која западним очима својом ћирилицом, брадатим свештеницима, иконама и тамјаном изгледа необично за разлику од наших стандарда – председник Ђукановицћ и његова политичка машина могу изгледати модерно и познато.

Никога не треба заварати. Током деценија, његова досадно смеђа социјалистичка одела могу бити замењена кројеним јакнама, а чекић и срп препуштени новим логотипом странке – али они су исти. Апарат државе, самог председника и странке коју је он обликовао три су лозе испреплетене из истог корена. Они су једно од три, неђељиви: непристојно тројство.

У Црној Гори не постоји „закон о верској слободи“: само закон о контроли Цркве и крађи коју спонзорише држава. У малој држави постоји само толико ствари да се партије и „партизани“ усреће. Дакле, Ђукановићу након 30 година недостаје средстава и ресурса да преда својим помоћницима и окреће се Цркви јер нема шта друго да украде.

ИЗВОРintermagazin

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here