Да ли ће покушај пуча гурнути Ердогана ка компромису са Путином по питању Сирије?

Док сагледавамо импликације пропалог војног пуча против председника Реџепа Тајипа Ердогана, нечекивана – и са америчке тачке гледишта потенцијално непожељна – последица је то што ће осујећени покушај уклањања Ердогана додатно убрзати процес помирења између турског лидера и руског председника Владимира Путина.

Годинама су њих двојица имали не само јаке личне везе – цементиране заједничком визијом супростављања идеји о западним вредностима као универзалном моделу за сва друштва – већ и предводили трансформацију руско-турских односа од изразито непријатељских крајем Хладног рата, па до свеобухватног стратешког и економског партнерства између Кремља и најисточније НАТО чланице. Кад је отпочела украјинска криза, Турска не само да је одбила да се придружи западним санкцијама против Русије већ је и понудила алтернативу за сада мртви пројекат Јужни ток под називом Турски ток, који ће, ако буде изграђен, Кремљу донети независност од Украјине као транзитне државе за руски гас ка Централној и Јужној Европи.

Ове топле и пријатељске везе – потврђене 2015. године пред целим светом на јесењем самиту Г-20 у Анталији –нагло су пресечене кад је турски војни авион оборио руског бомбардера, који је накратко залутао у ваздушни простор Турске приликом извођења операције пружања борбене подршке сиријском лидеру Башару ал Асаду.

СЛОМ И ПОПРАВЉАЊЕ ОДНОСА СА РУСИЈОМ

Путин је одговорио нагло и без оклевања. Турској су уведене санкције, Руси су наставили са масовном изградњом своје испоставе у Сирији, а Путин је јасно ставио до знања да Ердоганове акције сматра личном издајом на највишем нивоу. Судећи према западним стратезима, забринутим због последица руско-турског зближавања, обарање авиона гурнуло је Турску назад у западни загрљај, будући да је Ердоган од својих НАТО партнера заузврат захтевао да му пруже безбедносне гаранције. Уговор са ЕУ о контроли мигрантског дотока у Европу у замену за нове уступке – који укључују и враћање питања турског чланства на радну агенду ЕУ – деловао је као додатни сигнал да се Турска враћа својој традиционалној улози бедема који Запад у источном Медитерану штити од преливања хаоса са Блиског истока, али и служи као брана руском експанзионизму.

erdoganmrakНаравно, обарање руског авиона било је само симптом већег проблема који је оптерећивао руско-турске односе – сиријске кризе. Кад је почела побуна против Асада, Турска је почела да пружа подршку сунитско-арапској опозицији у нади да би Асадов режим и његове проблематичне везе са Ираном могли бити замењени кооперативнијом владом у Дамаску. Руска подршка Асаду била је проблем од самог почетка, али – од тренутка кад је Москва одлучила да са простог снадбевања Асада пређе у фазу копнене интервенције како би спасила режим од колапса, након што је у лето 2015. деловало да је, након четири године борбе, Асад коначно на конопцима – Турска је на потезе Кремља почела да гледа као на непријатељско деловање против њених интереса у Сирији.

Већ крајем пролећа Ердоган је почео да мења курс. Коначно је понудио закаснело извињење за рушење руског авиона – што је јавна изјава коју је Москва поставила као услов за нормализацију односа. Турци су увидели како стоје ствари: Асада је руска интервенција ојачала, и он се сад налази у далеко мањој опасности од губитка власти, али актуелни грађански рат у Сирији – и посебно потреба САД да пронађу поуздане локалне савезнике који ће се борити против Исламске државе – неизмерно је ојачао позицију сиријских Курда и њихових војнополитичких покрета који су уско повезани са Радничком партијом Курдистана у Турској. Сиријски ћорсокак произвео је ситуацију у којој се стварање још једног курдског ентитета – Сиријског Курдистана – који би се придружио већ постојећем Ирачком Курдистану, чинило и више него изгледним. Поред тога, не само да су САД подржавале Курде већ је Москва слала и сигнале о промени политике и почетку зближавања са Курдима, допуштајући почетком ове године њиховом политичком покрету да отвори представништво за везу у руској престоници. Временом би се политичко решење које оставља Асада на власти могло показати мањим злом за Турску од ситуације у којој Анкара помаже рађање сиријске курдске државице.

ДА ЛИ ЈЕ ТУРСКИ ТОК ОПЕТ У ИГРИ

Распламсавање борби у Нагорно-Карабаху раније ове године такође је довело до проблема. Турска није желела посреднички (proxy) сукоб са Русијом на Кавказу, а наставак борбених дејстава би угрозио пројекат енергетског транзита, који је од кључне важности за Турску: Трансанадолијског коридора, којим би се каспијски гас достављао на европска тржишта, заобилазећи мрежу руских цевовода. Будући да је деловало како је обустављен пројекат Турског тока, јужни енергетски коридор постао је витално важан за Ердоганове жеље о развоју Турске као независног енергетске државе и транзитне тачке за гас који иде ка Европи – као и за промоцију Турске као транзитне државе за развој оргромних израелских резерви природног гаса, што је био кључни разлог за обнављање претходно нарушених турско-израелских односа.

Дакле, Путин и Ердоган су већ били почели да сређују међусобне односе. Турски и руски министри спољних послова састали су се и размотрили начине оживљавања руско-турске стратешке агенде. А онда се догодио покушај пуча.

САД су непрекидно одбијале спекулације о било каквом учешћу у охрабривању или подршци државном удару. Без обзира на то, Путин лако може да одигра на карту турских сумњи да је Обамина администрација била вољна да види Ердоганов пад. То се уклапа у наратив који је артикулисао сам Путин: да САД приликом склапања пријатељстава са другим земљама чекају прву погодну прилику да свргну проблематичне владе. (Ради се о Путиновој личној интерпретацији безуспешне „беле револуције“ против његове одлуке да се поново кандидује за председника 2011. године, коју је пратило и инсистирање да је тадашњи државни секретар Хилари Клинтон дала „сигнал“ за акцију.) Лако је замислити како Путин, приликом телефонског позива Ердогану у недељу, износи ову интерпретацију догађаја – и наилази на пријем и разумевање са друге стране жице. Без сумње, слична порука је послата и Азербејџанском председнику Илхаму Алијеву, који ће се за неколико недеља састати са Путином и иранским председником Хасаном Роханијем на трилатералном самиту.

putindzamijaДа ли ће покушај пуча гурнути Ердогана ка компромису са Путином по питању Сирије? Да ли је Турски ток опет у игри, а са њим и жеља Русије да се коначно отараси зависности од Украјине као транзитне државе? Развој догађаја у наредним недељама помоћи ће нам да нађемо одговоре на ова питања.

Николас К. Гвоздев је дописник „The National Interest-а“ и будући шеф катедре за Економску географију и националну безбедност на Институту Џерома Е. Левија при Академији америчке ратне морнарице. Такође је нерезиденцијални виши сарадник Евроазијског програма у Спољнополитичком истражном институту

Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ

The National Interest

Извор: Нови Стандард

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here