Raspričao se srpski jerarh Grigorije pred nemačkim „Dojče vele“ – a reč je o mediju koji je na budžetu nemačke države – o bratstvu i jedinstvu u Bosni, o tome kako se na tim prostorima uvek lepo živelo, u slozi sa drugim verama i običajima. Tako je, recimo, oko 1965. godine govorio neki titoistički omladinski funkcioner! Da ne prepričavam, čini mi se da je najkorektnije da ga citiram:

„Budućnost Bosne i Hercegovine vidim u onome u čemu je bila najljepša njena prošlost. To je poštovanje komšije, drugog čovjeka. Poštovanje Bajrama, jednako kao i Božića. To je zvanje komšije na Bajram, na Uskrs ili Vaskrs. To je bila Bosna i Hercegovina uvijek. To je tamo rađalo velike pisce kao što su Ivo Andrić i Meša Selimović. Bogatstvo u različitosti je to rađalo… Sjećam se iz detinjstva, u BiH se ranije nikada nismo dijelili na Srbe, Hrvate i Bošnjake kao danas. U novije vrijeme je došlo do nacionalizma, ali otprilike jer tamo kasnimo za sto ili 150 godina. Ono što se u Evropi dešavalo u 19. vijeku, to se u Bosni dešavalo u naše dane.“ („Dojče vele“, 4. 10. 2019)

Ne mogu da verujem da u tih nekoliko reči čovek izgovori toliko površnih tvrdnji i istorijskih neistina. Kao prvo, nacionalizam nije pojava tek „u novije vrijeme“. A o tome svedoče upravo pisci koje vladika spominje. Ivo Andrić, na primer, u svom čuvenom eseju, spominje pismo svog prijatelja Maksa Levenfelda, Jevrejina iz Bosne. To je bilo u martu 1920. On tu govori o Bosni kao o „zemlji mržnje i straha“. Moram da priznam da sam ja od onih koji pre veruje Ivi Andriću nego episkopu Grigoriju.

A šta tek da se kaže o „Travničkoj hronici“, gde se hirurškom preciznošću opisuje mučenje Srba od strane muslimana, nabijanje na kolac ili danak u krvi. A da ne spominjemo genocid nad Srbima, koje su počinili muslimani i rimokatolici tokom austrougarske okupacije od 1914. do 1918, te hrvatskih i muslimanskih zločina tokom Nezavisne Države Hrvatske od 1941. do 1945. godine!

Sem toga, u Evropi su se dešavale stvari, u ne tako davnoj prošlosti, koje nisu bile nimalo bezazlene i ne mogu da nam služe kao primer. Ovde ne mislim samo na nacizam u Nemačkoj od 1933. do 1945. godine. Zašto sve to episkop prećutkuje? Iz neznanja! Ili je posredi nešto drugo?!

Nemačka je, pored Vatikana, prva priznala separatističke pokrete u Slovenije i Hrvatskoj i time, prema ocenama samih nemačkih saveznika sa Zapada, izazvala građanski rat u Jugoslaviji.
Vladika opisuje svoj rad u Nemačkoj, gde je stigao pre godinu dana:

„Tačno vidim da katolici i protestanti imaju ono što mi nemamo: Organizaciju, ozbiljan progresivan pristup, izlazak problemima u susret, akcenat na dobrotvornu, društvenu, kulturnu djelatnost, na sveopšti život.“

I ovo je jedna potpuno neozbiljna tvrdnja. Ne može se uporediti položaj SPC sa crkvama u Nemačkoj. Naš narod i njegova Crkva bili su vekovima zatirani, tokom Prvog i Drugog svetskog rata, a naročito za vreme vladavine Hrvata Josipa Broza. Tada je, prema nekim procenama, stradalo mnogo sveštenika SPC, a neki veruju čak i više nego u doba strahovlade NDH.

Titoistički režim je oduzeo imovinu SPC i ona je prosto ostala bez ikakvih mogućnosti da ima „organizaciju, ozbiljan progresivan pristup, izlazak problemima u susret, akcenat na dobrotvornu, društvenu, kulturnu djelatnost“.
Za razliku od vladike, koji je tek stigao u Nemačku, dakle, on je još uvek u mojim očima neka vrsta turiste, ja sam u toj zemlji proveo preko tri decenije. Daleko bolje znam od episkopa Grigorija – to mogu da kažem sa velikom sigurnošću – kakva je stvarna politička situacija u zemlji. Toplo mu preporučujem da pročita moju knjigu „Slika Srba u nemačkim medijima 1990–2000“, izdavač: „Prometej“, Novi Sad 2003.
Mnogi katolici, a naročito protestanti Nemačke podržali su Hitlera. Ovo je činjenica. Kada govori o tim stvarima, onda valja da se ne govori polovično, već da se kaže cela istina.

I kada se tome doda da je ta osoba „episkop SPC“, onda ceo slučaj dobije jednu novu, drugu dimenziju. Kako je moguće da Grigorije bude izabran za vladiku? To je po meni ključno pitanje. Sa tako skromnim znanjem, a istovremeno sa velikom medijskom podrškom neoliberalnih krugova, on nije, nažalost, jedini vladika SPC, koji danas uživa glas „otvorenog, modernog i hrabrog jerarha SPC“.

Jedan od mogućih odgovora jeste upravo u neverovatnom stradanju srpskog naroda i njegove Crkve. Biološki gubitak jeste toliko velik, da su danas na površinu isplivali oni koji u doba, na primer, jednog patrijarha Varnave, vladike Nikolaja, arhimandrita Ave Justina ili vladike Valerijana Stefanovića ne bi nikada mogli da dobiju tako visoki čin. Prvo bi daleko duže vremena morali da budu iskušenici, pa monasi, pa tek onda igumani. Po meni, bolje da imamo manje monaha i sveštenika, ali da su to ličnosti – kako je voleo da kaže Žarko Vidović.
A šta imamo danas? Veliki broj sveštenika i vladika postali su doktori teoloških nauka. Koliko vrede te diplome i ti doktorati? Onoliko, koliko i one doktorske titule, koje su stečene na brojnim privatnim univerzitetima u Srbiji i sa njima danas mašu i diče se mnogi ministri u vladi Ane Brnabić. Dakle, ništa. I novac, kada se štampa u ogromnim količinama, postaje samo bezvredna hartija. A šta je time dobila SPC i njen narod?

Nije kriv ni sam jerarh Grigorije – koliko oni koji su ga izabrali. Kako je moguće da neko bude izabran za episkopa, a da je prethodno samo šest ili sedam godina bio monah, a da se tu pribroji i „staž“ iskušenika? Vladika Grigorije se godine 2005. „proslavio“ time što je pozvao Karadžića i Mladića da se predaju Hagu. A njegov stav stoji suprotno osećanjima ogromne većine Srba i sveštenika SPC.

Ne poznajem ni vladiku Grigorija, niti, dakle, mogu da imam nešto protiv njega lično. No, nije mi svejedno šta se događa sa „našom najstarijom institucijom“. Niti patrijarh, a ni vladike nisu SPC, već svi mi koji nismo ravnodušni prema sudbini naše Crkve. Stanje u SPC nije dobro. A ovaj slučaj samo je jedan od primera ozbiljne krize u kojoj se ona nalazi.

Stanje stvari

 

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here