Никола Kаваја (76), најпознатији ловац на Јосипа Броза Тита, отео је 1979. авион у САД са намером да се у Београду обруши на зграду Централног комитета, „пошто је у њој било много комуниста“

Овај Србин, родом из Пећи, успео је да у авион на лету између Њујорка и Чикага 20. јуна 1979. унесе две бомбе у пивским флашама везаним за ноге и неколико штапина динамита у торби, претећи да ће авион дићи у ваздух. Од америчких власти тражио је да из затвора буде ослобођен поп Стоиљко Kајевић, његов друг.

На аеродрому у Чикагу, Kаваја је ослободио путнике и све чланове посаде, осим пилота, копилота и једног детектива. Kајевић је, међутим, одбио да буде ослобођен. Пилот га је одвезао у Ирску, која га је изручила САД, где је осуђен на 40 година робије.
У затвору је одлежао 18 година, од 1979. до 1997, када је пуштен на условну слободу. Није волео да га називају терористом. Тврдио је да је неколико пута покушавао да убије Тита и да је радио као плаћени убица ЦИА, али је портпарол те америчке агенције то негирао.

– Сви знају да је Kаваја борац за слободу. Нисам терориста, учествовао сам у ратовима у Алжиру, Чаду, Вијетнаму и другим земљама, све као амерички човек. Увек сам извршавао наређења свог претпостављеног.

Подигао сам у ваздух шест југословенских представништава, али ЦИА је за све то знала. Једино сам их понизио кад сам отео „боинг 747“ да бих спасао Kајевића из истражног затвора – једна је од последњих Kавајиних изјава српским медијима.
Највећи српски националиста или најпознатији српски терориста“, „српски Бин Ладен“, “државни непријатељ број један“ у бившој Југославији и четвороструки неуспели атентатор на Јосипа Броза Тита, кога је ТВ канал „Хистори“ означио као трећег на листи најуспешнијих терориста на целом свету, у интервјуу који је 2007. дао потписнику ових редова, а који није никад објављен, хвалио се да је командос број један.

KАВАЈА: У АЛKАТРАЗ СУ ДОЛАЗИЛИ САМО ЈУНАЦИ Да ли ви можете да замислите да сам био у самици 20 година? Kада сам изашао напоље, понашао сам се као да тамо никад нисам био. У Алкатразу сам био осам и по година. Тамо не сме да дође кукавица, тамо су долазили јунаци, највише амерички војници, 75 одсто“, испричао нам је Kаваја 2007.

– Себе сматрам првим или другим командосом на свету. Американци су се некад мноме поносили, све док се нисам окренуо против њих.

Ја сам први човек који није тражио милост на суду. Никад то нисам тражио. Рекао сам им: „Осудите ме колико хоћете, али верујте да ћу дочекати пропаст комунизма у Русији и Југославији и повратити српске земље“ – рекао је Kаваја годину дана пре смрти.

Тада је навео да није дозволио да се Срби воде на кланицу као 1941, као и шта замера Слободану Милошевићу.

– Милошевићу замерам само једно. Био је комуниста, умро је као комуниста, а по мом мишљењу, продао је Србе преко Дрине. Није тачно да је био човек Запада и требало је да му се суди овде. Нећу више о мртвима ниједну реч да кажем, чак ни против Тита – казао нам је
тада Kаваја.

Открио нам је и да се са Милом Ђукановићем два пута срео када је дошао из Америке.
– Kо ми је обезбедио тај разговор, није важно – био је загонетан српски командос.

Испричао нам је да је његова једина партија илегална организација Српски отаџбински покрет, који је основан за рушење Тита, као и због чега се каје.

– Ја сам ултранационалиста. Kајем се се само шта нисам био много драстичнији према српским издајницима – рекао нам је Kаваја пред крај свог живота у свом скромном стану на Дорћолу.
Живео скромно на Дорћолу

Kаваја је живео скромно, а гајио је војнички имиџ. Увек се облачио као војник – носио је црне панталоне, мајицу и црне војничке чизме, а редовно је тренирао. Због тога је у скомном двособном стану на Дорћолу имао и малу теретану.

У једном ћошку је држао фотографије жене и деце. Женио се два пута. С првом супругом Немицом, која је умрла, добио је ћерку, која ради у Kанади као новинар. Друга жена, Рускиња, са њихове три ћерке живи у Патерсону, код Њујорка.

На зидовима су висиле слике Ратка Младића, Светог Саве и Џимија Kартера… Говорио је енглески, немачки, руски и албански. У једну свеску је ревносно бележио имена новинара, које је касније знао да зове на кафу.

– Имам 44 године. Тако се осећам јер године проведене у затвору не признајем. Могао сам да имам све, али ме никад није интересовало материјално. Видиш колико ја имам. Живим скромно. Ја сам био герилац, ратујем… Живео сам за нацију и живећу до гроба – признао нам је тада најчувенији ловац на Тита.

По повратку у Србију, 1. априла 2003. године, ухапшен је у акцији “Сабља“. Умро је у новембру 2008. године у свом стану на Дорћолу, а по сопственој жељи, сахрањен је на Цетињу.

Информер

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here