Верује се да је поручник Вилхелм Деге био последњи активни немачки војник који се предао након окончања Другог светског рата, захваљујући чињеници да је са 11 војника био „остављен“ у кампу на Северном полу.

Запањујућу причу, која никада није „напустила“ Немачку до тог тренутка, испричао је поручников син, Екбарт Деге.

У ексклузивном интервјуу за Дејли мејл, 74-годишњи Екбарт је до детаља описао историјски тренутак када је његов отац, Гвозденим крстом одликовани немачки официр (највише одликовање у том тренутку), предао свој пиштољ савезничким снагама.

Био је вођа операције „Хаудеген“, што је био назив немачке метеоролошке испоставе на Арктику.

Када је почео рат 1939. године, команда нацистичких снага није више могла да рачуна на метео-податке са међународних мрежа, јер су их контролисале и шифровале савезничке снаге.

Да би њихова борба била ефикаснија, били су приморани да, између осталог, поставе сопствену метеоролошку станицу и на Арктику.
https://scontent.fbeg1-1.fna.fbcdn.net/v/t1.0-0/q86/s480x480/13876612_1163436070383682_5313639753227981058_n.jpg?oh=1ebf4464ddf5ce27de4a4204478b28b1&oe=582507E4
Извештаји о времену били су круцијални за немачку војну стратегију, а поручник Деге задужен да све то организује на Свалбарду, далеком норвешком архипелагу близу Северног пола.

Његова станица је извештаје слала од августа 1944. године, све до маја 1945. када су преко радио-везе обавештени о немачкој предаји.

Након годину дана тешке борбе са зимом и поларним медведима, једанаесторици војника је наређено да униште сву научну и комуникациону опрему.
Од цивилизације одсечена посада станице је остала само са чамцем на весла, чекајући да се неко појави и покупи их.

Догодило се то 3. септембра 1945, када је норвешки брод „Бласел“ дошао по људе из „Хаудеген“-а и превезао их до Норвешке.
Др Екбарт Деге, поручников син, једва је чакао да исприча све о комичној сцени у ноћи када се његов отац предао.
да
„Мој отац и његов друг Рејер отишли су до плаже да би дочекали Норвежане. Капетан брода, Л. Албертсен из Тромза и бродски кувар довеслали су чамцем до обале“, прича Екбарт.

„Отац им је пожелео добродошлицу на енглеском језику, али се капетан тотално збунио, с обзиром на то да није знао ни реч енглеског језика.“

„Затим се мој отац пребацио на норвешки који је течно причао, научивши га у војсци, јер је био стациониран у Норвешкој од 1940. до 1943. године.“

Упитао је капетана: „Хоћемо ли да обавимо званични део посла одмах овде на плажи или могу да вас позовем у нашу базу на кафу и ракију?“.

„Праву кафу и добру немачку ракију? Да, наравно!“, одговорио је капетан који се очигледно повратио од шока.

И тако су немачки војници послужили своје госте из Норвешке храном, пићем и цигаретама које су још имали у залихама.

Наредног јутра, 4. септембра, норвешки капетан је постао нервозан. „Мој отац га је упитао: Шта се дешава?“.

„Поморске власти Норвешке су ми наредиле да вам прво тражим да се предате“, објаснио је капетан.

„Па, што ми не тражите да се предам?“

„Зато што не знам како се раде ове ствари“, одговорио му је капетан.

Уз речи да не зна ни он, поручник Деге је извадио свој пиштољ из футроле, ставио га на сто, гурнуо ка капетану и закључио: „Овим чином ја се предајем“.

Норвежанин је био запањен. Али је успео да изговори: „Могу ли да задржим пиштољ?“.

Затим је немачки поручник саставио документ о предаји и то на норвешком језику, обојица су га потписала, чиме је окончана ова необична предаја последње немачке јединице у Другом светском рату.

По повратку у цивилни живот, Вилхелм Деге и чланови његове јединице трудили су се да се сваке године састану и виде, што је било јако компликовано због хладноратовских тензија између Источне и Западне Немачке.

„Година коју је 11 људи провело у ужасним условима, хладноћи и мраку, показује колико добри пријатељски односи и поуздано вођство одржавају морал на високом нивоу и помажу да се превазиђу све тешкоће арктичких ноћи“, закључио је Екбарт.

„У почетку се друштво састајало у Источној Немачкој. Чланови јединице из Западне Немачке су увек били позивани, међутим, нико се није усуђивао да путује преко границе у том време.“

„Године 1984, пет година након смрти мога оца, прихватио сам позив људи из ‘Хаудеген’-а из Источне Немачке и појавио се на окупљању са породицом. А онда смо сазнали да источнонемачка обавештајна служба Штази прати ова дружења и да планира да упадне и изврши рацију на следећем.“

„Зато су Хаудеген окупљања прекинута. Но, пар година по уједињењу две Немачке, све се наставило. Али, с обзиром на то да је живих чланова било све мање, назирао се природни крај овом дивном дружењу.“

„Недавно сам посетио Хајнца Шнајдера и Вернера Шлосера, последња два жива члана јединице. Обојица су дубоко у деведесетим годинама живота“, рекао је на крају Екбарт Деге.

Блиц