Право питање није смрт или ропство, већ Србин светосавац или безначајни гмизавац. Данас нажалост неки који се представљају као Срби размишљају о поделама српске свете земље. Не схватају они да се Србија никад не сме делити, а да најмања права имају на то они који је нису ни стварали. Делови Отаџбине могу бити под окупацијом али како је Његош говорио:

„Ничија није горијела до вијека“

У истинитост речи Петра II Петровића могли смо се уверити небројено пута, светосавци у њих одавно не сумњају. Само поган људска одрођена од српства би могла да се понаша другачије. Нажалост те погани има, није искорењена. Када се коров неискорени на време он се све више шири. Тада заузима простор који му не припада, не дозвољавајући здравом делу нације да настави једини природан пут. Тако се неки данас представљају да заступају наше интересе на Косову и Метохији а понашају се свакако само не као Срби. То је онај коров који је запосео део српског простора и друштва јер га нисмо препознали на време и спречили у ширењу.

Сада када су се раширили и осилили понашају се онако како од њих очекују они одакле је и дошло семе тог несоја и зла. Запад тако ужива у свом производу и њиховом унижавању Србије. Дотле Срби у неверици гледају како у сред Србије настају гранични прелази, како за одређене делове српске територије је потребан позивни број као за иностранство. Како властодршци граде зидове за које прво тврде да их нико не сме срушити, а онда се срамно повлаче и прихватају да сами руше те исте зидове. Како најављују српске возове месецима а онда их покуњени зауставе и врате на почетне станице…

Речима најављују стално неку борбу за српство а чим се борба приближи они се непријатељу извињавају и повлаче. Једине борбе које воде ти пајаци су оне за њихов лични интерес и материјални статус. То што газе своје речи је одраз њиховог карактера и немања ни мало достојанства и људскости. О вери, части и чојству у њима нема не трагова, него ни назнака. Смемо ли и даље немо посматрати како нас некажњено понижавају?

Оно што је проблем је то што ми као народ морамо што пре да ставимо до знања да та људска поган нема никакве везе са нама. Морамо јасно показати да се тај коров јесте раширио али да нема права да представља светосавце. Време је да им јасно покажемо да верујемо само правим Србима. Да никад нећемо веровати ни дозволити да нас представљају кукавице, материјалисти, продане душе, лицемери, западни слугани, некакви пајаци… Праве Србе није тешко препознати. Сигурно да они нису идеални али им је вера, народ, Отаџбина увек изнад личног интереса. Спремни су да за истину, правду част и чојство поднесу сваку жртву која је потребна.

Србин не мрзи, али је погрешно уверење да ће са непријатељем прихватити да се грли. Не може се на груди и уз срце привити од зла усијано жезло а очекивати да се остане без опекотина. Зашто би то онда чинили себи? Имамо и без тога довољно ожиљака од истих тих нељуди. Прави Срби држе реч, не повлаче се пред неправдом, претњама и силом. Светосавци никад не напуштају свој положај и Отаџбину. Због тога су нас се непријатељи одувек плашили али и поштовали.

Због тога смо кроз векове постојали и опстајали, због тога смо Срби и светосавци. Зато су пред нама падали већи и јачи. Не побеђује се никад уступцима, кукавичлуком, плакањем, мољењем, понижењем, лажима, клечањем… Побеђује се вером, истином, постојаношћу, правдом, одлучношћу, чашћу, храброшћу… Победе које смо кроз векове односили постигла су она чеда Србије која се никад не предају. Синови Отаџбине чијим су се херојским подвизима дивили и непријатељи. Деца Србије која ни душе агресора обузете злом нису остављале равнодушним. Они који су својим јуначким и херојским делима пунили ступце страних новина иако нам нису биле наклоњене. Тако је и дописник париског „Журнала“, Анри Барби, крајем 1914 записао :

                         „Битка је у јеку. Пуковник Бацић, прекривен крвљу, наставља да командује отпором. Како више не може да иде, његова два ордонанса га носе с једног на друго место. Један официр му се приближава: „Мој пуковниче, наш задатак је извршен… Примили смо наредбу да се држимо 24 сата…“ Бацић га стреља погледом: „Не повлачимо се! Ја се не повлачим!“.

Три аустроугарска пука коначно су изгубила снагу, али стигло им је појачање. Успевају да потисну оба крила српске линије, у којој ниједан официр није остао неповређен. Центар српске војске, видевши да ће бити окружен, почиње да се повлачи. Један од последњих официра који је још на ногама, обратио се Бацићу:

– Мој команданте, не можемо више да се држимо, наставићемо битку дубље, у позадини.

Пуковник оклева, његов поглед кружио је по храбрим војницима који око њега леже мртви, али не попушта:

– Ви сте се понели као хероји. Можете се тући у повлачењу. Ја остајем!

Када је, одбивши да се преда, пао покошен аустроугарском ватром, пуковник Бацић још је давао знаке живота. Аустријски генерал Апер, командант 15. аустроугарског корпуса, наредио је да се све учини, да се спасе живот српском пуковнику.

– Овај човек је херој – рекао је Апер својој пратњи. Пришао је смртно рањеном Бацићу, упитавши га: – Због чега се нисте предали, пуковниче?

Бацић је одговорио:

– Српски војник се никад не предаје.

Потом је издахнуо.“   (1)

Пуковник Бацић је дао херојски свој живот да би Отаџбина наставила да живи поносна. Поносна јер се у њој увек изнова рађају нови јунаци и хероји. Они који знају како се бори кад се мора, како се мре кад треба,како се  живи кад се може. Сваки човек колико год да се боји и скрива мора једног дана умрети, светосавцима је то знано. Људи се не разликују по томе како су се сакрили од смрти јер је то немогуће. Разликујемо се по томе како смо се борили и живели. Од тога како смо корачали кроз живот зависиће да ли ћемо завредити место у рајском насељу. Да ли ћемо потомцима оставити слободу, Отаџбину и част или срамоту, ропство и понижење зависи само од одлуке да ли ћемо се борити, како ћемо живети.

„Славно мрите, кад мријет морате“

Петар II Петровић Његош

Само онда када будемо имали довољно вере снаге и способности да реализујемо своје жеље и интересе без обзира на окружење имаћемо шансе да опстанемо, направимо и побољшамо свој живот. Они који немају вере и храбрости , они слаби који су спремни да свој живот проведу као обични пијуни на туђој шаховској табли немају наду и нису је ни заслужили. Не смемо и нећемо да дозволимо да будемо део те популације која извршава туђе идеје за туђе циљеве глумећи корисне идиоте. Светосавци имају свој пут и неће одустати од њега зарад некаквог лагоднијег али безначајног живота.

Бити паметан значи поштовати историју, претке и изнад свега непобитну истину. Само тако наше одлуке ће бити исправне а будућност светла и извесна. Не будемо ли разликовали истину која нам се вековима показује од лажи у коју запад исто тако вековима жели да нас убеди нити ћемо показати памет нити ћемо моћи да рачунама на извесно и боље сутра. Таквим понашањем дозволили би злу да надвлада веру, смрти да победи живот, ропству да замени слободу.

Проблеми као што нису настали тако и не нестају сами од себе. Бригом нећемо успети да избришемо тугу која ће настати у будућности. Пасивнишћу само исцрпљујемо своју снагу данас, и умањујемо шансу за оно што је неизбежно већ „сутра“. Што пре се покренемо имаћемо и више снаге и енергије. Одувек смо били спремни да за оно у шта верујемо платимо цену, зато смо и били награђивани од живота. Светосавци никад нису бежали од смрти већ од ропства. Прави Срби неће дозволити да им сутра на споменику пише пали без борбе.

ФСКСРБ


(1) www.novosti.rs/вести/насловна/репортаже.409.html:480777-Herojska-smrt-pukovnika-Bacica-Srpski-se-vojnik-nikad-ne-predaje

1 КОМЕНТАР

  1. ХАЈДУK ВЕЉKО
    ПЕТРОВИЋ

    Највећи јунак Првог
    српског устанка, Хајдук
    Вељко Петровић,
    рођен је 1780. године
    у селу Леновцу.
    Несташан и необуздан од ране младости,
    брзо се осамосталио и
    за послом отишао у
    Видин, а затим у
    Пожаревац. У лето
    1803. године одметне се у хајдуке и приђе
    дружини Станоја
    Главаша. У јесен те
    године Главаш га је
    склонио код свог
    пријатеља, имућнијег сељака, у селу Дубони.
    Ту се оженио
    удовицом Маријом,
    Станојевом рођаком.

    Њeгова жена није
    уопште знала да је он
    хајдук. Kад је 1804.
    године избила буна на
    дахије и Вељко
    обукао хајдучко одело и припасао
    оружје, она се
    изненадила и почела
    јадиковати што се, не
    знајући, удала за
    хајдука. Он је ипак умирио.

    По избијању буне био
    је са Станојем
    Главашем, а потом са
    Ђушом Вулићевићем.
    После Ђушине
    погибије (1805) борио се у војсци његовог
    брата, Вујице
    Вулићевића. Тада се,
    храброшћу и
    вештином, већ толико
    уздигао над осталим устаницима да је и сам
    заповедао већом
    групом момака.

    После ослобођења
    Београда (1807) од
    Совјета је тражио
    дозволу да побуни
    родну Црну Реку.
    Већина чланова Совјета није до тада ни
    чула за Црну Реку, па
    кад им је досадио
    својом упорношћу,
    председник Совјета
    Младен Миловановић је пристао:

    „Хајде, море, кад је
    тако навалио да га
    пошаљемо, па ако да
    Бог те што отме,
    добро,
    распространићемо нашу земљу; ако ли
    погине и пропадне, ми
    му нисмо криви.“

    Совјет је Вељка тада
    прогласио за
    буљубашу, дао му
    заставу, нешто новца и
    џебане и овлашћење
    да може регрутовати бегунце који му се
    добровољно пријаве.
    Окретни и енергични
    хајдук брзо је сакупио
    стотинак момака из
    црноречког краја, и напао кулу Осман-бега
    у селу Подгорац. У
    кули су, поред бега,
    били и некакви турски
    трговци, тако да је
    дошао до богатог плена, новца у износу
    од осамсто дуката и
    разног оружја. Он и
    његови момци су своје
    коње и одећу
    измењали с заробљеним Турцима
    и потом их испратили
    до турске границе.
    Вељко је овде, у
    размени са бегом,
    добио коња Kушљу. Део заплењеног новца
    је разделио дружини,
    а једну торбу
    запечатио и упутио
    Совјету.

    Страх који је тада
    посејао међу Турке
    приморао је бегове и
    субаше у оном крају
    на бекство у градове,
    махом у Видин. Где год би се појавили
    Турци, Вељко их је са
    својим момцима
    нападао, застрашивао
    и наносио им разне
    штете. Док је те исте године (1807) са
    невеликом војском
    логоровао у једном
    селу, Турци то сазнају
    и са неколико стотина
    људи пођу из Видина да га разбију. Вељко
    их није смео чекати у
    селу, јер је имао
    далеко мање војске од
    њих, већ је решио да
    их предухитри и нападне у месту где су
    заноћили. Њeгови су
    се момци неопажено
    привукли и
    муњевитом акцијом
    упали усред турског логора. Пуцали су и
    викали на турском
    језику: „Бежите! Поби
    нас Хајдук Вељко!“
    Турке је захватила
    паника и разбежали су се, многи боси,
    остављајући коње и
    оружје. Од тада је
    Вељко постао
    господар овога дела
    Србије.

    Kад су у априлу 1809.
    године устаници
    кренули у офанзиву
    против Турака на све
    стране како би
    проширили ослобођену
    територију, Хајдук
    Вељко је са својих
    8.000 војника 30.
    априла кренуо на
    турску тврђаву Белоградчик у
    Бугарској, опколио је и
    позвао њену посаду
    од 400 турских
    војника на предају;
    након одречног одговора извршио је
    1. маја јуриш на
    тврђаву и заузео је,
    потпуно уништивши
    турску посаду. После
    пораза Срба на Kаменици (Чегру) и
    погибије војводе
    Синђелића 31. маја
    исте године, Хајдук
    Вељко је бранио
    Сокобању. Знајући за његову неукротиву
    нарав, Совјет му је
    упутио као „саветника“
    Стефана Живковића да
    га обуздава. У
    борбама око Сокобање обојица су
    били рањени. Турци су
    их тада опколили и
    неколико недеља
    држали под опсадом.
    Већ се мало опоравио кад је на брдима, иза
    турског обруча,
    угледао српску војску
    и заставе. Имао је толико смелости да на коњу
    прође кроз турску опсаду и састaне се са
    Србима у турском
    залеђу. На исти се
    начин и вратио у
    Сокобању, у турско
    окружење. Kако је покушај помоћи
    споља пропао, а у
    Сокобањи се више
    није могло опстати,
    наредио је да се крене
    у пробој па ко преживи, преживи.
    Док се спремао за
    пробој, момци су га
    питали шта да чине са
    рањеним
    Живковићем, који је лежао у суседној соби
    правећи се да је
    његова рана тежа него
    што је уистину била.
    Вељко одговори у
    шали, али озбиљним тоном, знајући да ће га
    Живковић чути: „Ако
    може ићи, нека иде,
    као и остали људи; ако
    ли не може, одсеците
    му главу, па понесите да је Турци не носе.“
    Чувши то, Живковић је
    скочио и међу првима
    кренуо у пробој.

    Kад су Руси 1810.
    прешли Дунав, Вељко
    се у заједници с њима
    борио против Турака и
    за храброст био
    одликован златном медаљом. Почетком
    1811. дошао је на
    скупштину у Београд
    као присталица
    Миленка Стојковића и
    Петра Добрњца, главних вођа
    опозиције против
    Kарађорђа и Младена
    Миловановића.
    Противничка страна га
    је придобила, разним наградама, и одвојила
    од опозиционара.
    Тада му је додељен и
    чин војводе. Следеће
    године, разним
    сплеткама, премештен је из Сокобање у
    Неготин.

    У Неготину је за кратко
    време стекао велико
    богатство, јер је од
    Совјета закупио скеле
    и царину, али сав тај
    новац је поделио “са својим бимбашама и
    буљубашама”, како пише Вук Kараџић.

    Године 1813.
    постављен је за
    команданта источног
    фронта, према Видину,
    где су Турци постепено
    прикупили војску од 16.000 људи. Хајдук
    Вељко је имао укупно
    7.000 људи, од којих у
    Неготину, на који су
    Турци усмерили
    главни удар, 3.000. Огромном смелошћу је
    одолевао турској
    армади, али му је
    понестало муниције, а
    непријатељ се, кроз
    ископане уздужне ровове, приближио
    самом граду.

    Ујутру 9. августа 1813,
    кад је по већ
    устаљеном реду
    изашао у шанац и
    казивао како да се
    поправи оно што су турски топови
    разрушили, хитац
    испаљен из турског
    топа погодио га је по
    десној страни више
    паса, разневши му целу десну страну
    грудног коша; успео је
    само да каже: „Држ…“
    С том половином речи
    пао је мртав на земљу.

    Предводећи устанике у
    јуриш, Хајдук Вељко је
    презирао страх и
    храбрио своје војнике.
    Нагле нарави и
    тврдоглав, није трпео никакву потчињеност
    па ни војничку
    послушност. Вук
    Kараџић наводи да се
    Kарађорђе више бојао
    Вељка но Вељко Kарађорђа, али
    вождова је наређења
    ипак извршавао,
    нарочито по преласку
    у Неготин. Завидели су
    му претпостављени, али и њему
    потчињени ситни
    кнезови и војводе који
    су га тужакали код
    Совјета и вожда, те му
    стога никада није додељено онолико
    признање и
    одликовање колико је
    стварно заслуживао.
    Петар Јокић је Вељка
    навео на првом месту међу устаничким
    старешинама који су
    се истакли по
    јунаштву. Турци су га
    се бојали и у њиховој
    војсци се, према Јокићевим речима,
    „мислило да је Вељко
    бржи од сваке људске
    брзине.“

    Благо је стицао и
    делио га с
    пријатељима и својим
    ратницима. Kад су
    пред турски напад
    1813. жене и деца из Неготина евакуисани у
    Пореч, Вук Kараџић,
    Вељков пријатељ и побратим,
    видевши којекакве
    драгоцености у
    његовој кући, упитао га је зашто то није
    послао у Пореч. Вељко
    му је, између осталог,
    рекао: „Срамота би
    било да Турци дођу у
    моју кућу па, код толике славе и имена
    мога, ништа у њој не
    нађу…“

    По причању Петра
    Јокића, Вељко је у
    животу имао три
    велике љубави:
    „пушку, Kушљу и
    Чучук Стану“. Пошто се завадио с првом
    женом, јер је одбијала
    да служи његову
    дружину, у Поречу је
    1810. код Миленка
    Стојковића упознао Чучук Стану. Одмах је
    заволео и издејствовао
    дозволу да се с њом
    венча.

    Ратујући с Русима, од
    њихових официра
    попримио је многе
    господске манире, али
    никако се није мирио с
    тим да жене за асталом седе заједно с
    мушкарцима. Тог
    патријархалног
    обичаја никада се није
    могао ослободити и
    његова жена и снаје су морале „поливати
    гостима да се умивају,
    доносити јело,
    дворити и тањире
    мењати“, како пише
    Вук Kараџић. То, ипак, није нимало сметало
    љубави између Вељка
    и Стане.

    После Вељкове
    погибије и турске
    окупације Србије,
    Стана се у
    избеглиштву, код
    Панчева, срела с његовом првом
    женом. На њене грдње
    и увреде Стана је
    сасвим присебно
    реаговала: „Док је био
    жив, био је и мој и твој, а сад га нема ни мени
    ни теби.“ Kад јој је
    богати трговац из
    Баната понудио брак,
    одбила га је речима:
    „Ја сам била за јунаком и, ако се још једанпут
    узудајем, опет ћу се
    удати за јунака.“
    Kасније се у Влашкој
    удала за Вељковог
    ратног друга капетана Јоргаћа, који се 1821. у
    тамошњем устанку
    против Турака
    потврдио као јунак.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here