Пише: Владимир Круљ*

Стварајући све већу поделу између богатих и сиромашних и успостављајући систем у којем све веће мултинационалне корпорације контролишу свет и дешавања у њему, глобализација је неке од основних тековина ,,друштва благостања” потиснула у други план.

Таква ситуација је изнедрила политички и финансијски естаблишмент у кључним светским силама, наслоњен на корпорацијску подршку и уљуљкан у своје финансијске и политичке бонусе. Не водећи рачуна о интересима већине, тај естаблишмент је довео свет у читав низ контрадикторности – а пре свега у глобалну финансијску кризу коју не може да реши. У свету је створен читав низ неуралгичних тачака сукоба које су продуковале велики мигрантски вал који озбиљно угрожава пре свега ЕУ, али и талас глобалног тероризма који се такође тешко контролише. Једна од последица је и заоштравање односа с Русијом, уз отварање нове ере ,,хладног рата”.

Такво понашање актуелне елите, политичке и финансијске, малобројне, али непојмљиво богате и моћне, почело је да ствара језгро отпора, оличено пре свега у екстремно левим или десним политичким покретима и организацијама, које почињу да стичу снагу довољну да учествују у процесу политичког одлучивања чак и у највећим земљама ЕУ. Ови покрети рачунају на подршку оних који су највише погођени кризом и неспособношћу (или неспремношћу) елите да њихове проблеме (незапосленост, мање плате, општа несигурност итд) решава.

Зато не чуди популарност председничког кандидата Доналда Трампа у Америци, који позива на повратак принципима ,,америчког сна”, или Националног фронта у Француској, Подемоса у Шпанији, Сиризе у Грчкој, који се позивају на повратак кључних социјалних права грађана који су некада били главни добитници капиталистичког система, а сада су постали главни губитници кризе коју је продуковао модерни облик ,,глобалистичког капитализма”.

Све је то супротстављено тежњи малог броја богатих да постану још богатији, тиме што ће наставити своју трку за све већим профитом, који ће са собом носити све веће ризике инвестирања и поново ,,пунити балон” неке нове глобалне финансијске кризе, сличне оној из 2008. године. Питање моралности се постављало и када су исти они који су изазвали кризу 2008. ту кризу покушали да реше, и то пре свега покушавајући да санирају своје губитке буџетским парама, како би спречили урушавање својих финансијских царстава у неким новим кризама, које ће кад-тад поново доћи.

Профит постаје ултимативни услов за инвестиције, док улагања која излазе изван оквира интереса елите постају мало ,,искупљење” великих финансијских играча. У околностима јурњаве за профитом тешко се може говорити о недоумицама моралности таквих улагања.

Када се узму у обзир прогнозе за 2016. да ће један одсто најбогатијих држати око 50 одсто светског богатства, питање расподеле богатства по принципу ,,да богати буду још богатији, а да остали живе лошије или раде још више да би задржали свој стил живота” није више питање моралности него одрживости садашњег економског система. Јер функционисање ,,пирамиде богатства”, где је на врху јако мали број људи, чини целокупни систем глобализације рањивим и подложним турбуленцијама, које у комбинацији с другим политичким, социјалним и верским елементима стварају неподношљиву потребу редефинисања односа и принципа расподеле. Остаје само питање на који начин ће се то догодити…

*Професор Универзитета у Лувену (Белгија)

Извор: Политика

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here