Započeti rat je uvek lakše nego održati mir. Za proglašavanje rata nije potrebno mnogo, dok se mir zasniva na konkretnim garancijama. Jednom smo imali četiri sporazuma koji su nas štitili od trke u naoružanju i sve većih tenzija. Oni su bili garancija mira. Dva već više ne postoje.

Ugovor o raketnoj odbrani

Dogovor između SAD i SSSR-a, zaključen u maju 1972. godine, obe zemlje je obavezao da odustanu od stvaranja sistema protivraketne odbrane na moru, u vazduhu, svemiru ili mobilnom kopnu. Do kraja 70-ih i SSSR i SAD su se striktno držali sporazuma. Kada je Regan došao na vlast u Americi, oni su počeli da promovišu ideju o jednostranom povlačenju iz sporazuma. Potpisivanje sporazuma opravdano je činjenicom da su supersile dostigle vojno-strateški paritet.

Kada se SSSR srušio a Moskva nasledila odgovornost za poštovanje zakona, Sjedinjene Države nastavile su kritike Ugovora o PRO. U tom kontekstu pojavile su se prve optužbe protiv Rusije. U proleće 1996. godine, članovi Komiteta za oružane snage američkog Senata poslali su pismo Kremlju. U dokumentu, senatori su izrazili nezadovoljstvo podzemnim objektom na planini Jamantau na Južnom Uralu. Štaviše, oni su izjavljivali da će ovaj mehanizam “potkopati podršku Kongresa za kontinuiranu bilateralnu saradnju i očuvanje Ugovora o PRO”.

Moskva je požurila da pruži sva potrebna objašnjenja u vezi s objektom na Južnom Uralu. Konkretno, pomoćnik predsednika Ruske Federacije za nacionalnu bezbednost, u odgovoru Vašingtonu, rekao je da se sporni objekat zapravo “odnosi na strateški sistem kontrole nuklearnih snaga”. Ograničenja za ovaj sistem nisu važila i zemlje su imale pravo da ga grade, vođene zadacima jačanja strateške bezbednosti.

Tada je Kremlj pokušao da vodi dijalog s krajnjim oprezom, jer je razumeo namere američkih političkih krugova. U SAD su ka raskidanju sporazuma išli oprezno, kako ne bi naštetili svom ugledu. Radi verodostojnosti, predstavili su inicijativu za reviziju Ugovora o PRO. S obzirom na to da su bivše sovjetske republike postale nezavisne, SAD su zahtevale da se Ukrajina, Belorusija i Kazahstan pridruže sporazumu.

U skladu s tim, Kongres je podržao Zakon o nacionalnoj protivraketnoj odbrani Sjedinjenih Država, koji je predviđao „primenu efikasnog nacionalnog sistema protivraketne odbrane koji je u stanju da zaštiti teritoriju SAD od ograničenog udara“ što je pre moguće tehnološki. Činjenica da je zakon bio u suprotnosti sa Ugovorom o PRO potvrđena je čak i u administraciji predsednika Klintona. Rusija je takav korak smatrala neprihvatljivim, a teza da je situacija u zaleđu počela je da kruži Sjedinjenim Državama. Ukratko, Vašington je postavio prećutni ultimatum: ili prihvatate razmeštanje američkog sistema proturaketne odbrane, ili sporazum ne zadovoljava interese Sjedinjenih Država. Kako se sve završilo svima je dobro poznato.

Posledice propasti sporazuma osećamo upravo sada. Kad SAD više nisu bile ograničene u svojim akcijama, počele su da raspoređuju svoje sisteme protivraketne odbrane na Aljasci, Južnoj Koreji, Sredozemnom moru, a takođe i u Evropi. Ako u ovoj situaciji simuliramo oružani sukob, Sjedinjene Države mogle bi napasti krstarećim raketama sa nuklearnim bojevim glavama niske snage i naneti nepopravljivu štetu nuklearnom potencijalu neprijatelja, odnosno Rusiji. Štaviše, obilje raketnih odbrambenih sistema omogućilo bi presretanje ostataka balističkih projektila koji su lansirani kao odmazdani udar.

Moskva je shvatila da će pre ili kasnije iskoristiti takvu neravnotežu, izazivajući sukob strašnih razmera. Rusi su zato pokrenuli proizvodnju bodežnih hiperzvučnih raketa. Njihova brzina i okretnost poništili su američku raketnu odbranu. I američki sistemi protivraketne odbrane raspoređeni u Evropi izgubili bi značaj da nije jednog – „ali“. Dakle, prelazimo na sledeći sporazum.

Dogovor o raketama srednjeg i kratkog dometa

Sjedinjene Države su se povukle iz ovog sporazuma pre skoro godinu dana. U to vreme, Dogovor o RSKD već je izgubio svoju važnost, jer mu je američka vojna

tehnologija sve više protivorečila. Pošteno, valja napomenuti da 1987. godine, kada su Moskva i Vašington potpisali sporazum, nije bilo jasnog razumevanja oružja kratkog i srednjeg dometa. Dakle, čak i američki borbeni UAV MQ-1 Predator, MQ-9 Reaper i Avenger podležu ograničenjima Ugovora o RSKD. Sa dometom leta većim od 1200 km, oni su u mogućnosti da nose rakete vazduh-zemlja.

Rakete Pershing II i Minuteman II eliminisane su u skladu sa zahtevima sporazuma, ali dostignuća su sačuvana. Kasnije su korišćeni za izradu ciljne rakete Hera sa dometom od oko 1200 km.

Sjedinjene Države nisu prestajale da tvrde da se ova raketa koristi isključivo za PRO, samo što to ne isključuje činjenicu da krše sporazum.

Naravno, sve ovo je manje važno od impresivnog američkog Mk-41 lansera. Opremljeni su sistemima protivraketne odbrane „Egis“. Od 2016. godine, lociran je u vojnoj bazi u rumunskoj Deveseli. Situacija ne bi bila tako tužna da nije svestranosti Mk-41. Ove instalacije su sposobne da lansiraju i sistem protivraketne odbrane i dobro poznatu krstareću raketu Tomahavk. Sjedinjene Države potvrdile su ovu kada su 19. avgusta 2019. godine sproveli odgovarajuća ispitivanja na ostrvu San Nikolas pored obale Kalifornije. Tada ugovora više nije bilo, a Mk-41 se koristi od 1986. godine, a Tomahavk rakete od 1983. godine.

Rusija je u više navrata ukazivala na tehničku neusklađenost sporazuma, ali Sjedinjene Države su preuzele inicijativu i počele sa kontra optužbama. U leto 2014. godine, Barak Obama rekao je da karakteristike ruske rakete 9M729 krše Dogovor o RSKD. Situacija je postepeno eskalirala i samo tri godine kasnije u američkom Kongresu se postavilo pitanje o raskidu ugovora. Tada je počelo odbrojavanje.

“Možda se možemo složiti oko drugog sporazuma dodavanjem Kine i drugih”, rekao je Tramp u februaru 2019. godine.

Svima je bilo jasno da se Peking neće dobrovoljno ograničiti. Činjenica je da je perspektiva raskida ugovora o RSKD alarmirala zemlje Evrope. Oni su bili najviše ugroženi. Za Vašington je bilo važno da na drugoj strani Atlantika ne dođe do nereda, zato je pokazao spremnost da postigne nagodbu.

Nije teško primetiti da su okolnosti ukidanja Dogovora o PRO i RSKD veoma slične. U prvom slučaju Rusija je optužena za kršenje zbog podzemnog objekta na Južnom Uralu, u drugom – zbog rakete 9M729. U prvom slučaju SAD su zahtevale da prošire uslove sporazuma na bivše sovjetske republike, u drugom – na Kinu. Usput, i u prvom i u drugom slučaju Moskva je iscrpnim podacima odbacila svoju krivicu. Početkom 2019. Rusija je čak pristala da dozvoli stranim stručnjacima pristup raketi 9M729, samo su NATO države to ignorisale.

Tako se raspao još jedan važan ugovor. Sada ništa ne sprečava pretvaranje Evrope u raketni poligon. Uskoro će se sistem Egis pojaviti u Poljskoj, ali to verovatno neće povećati bezbednost u regionu. S obzirom na udarni potencijal ovog kompleksa, Rusija će ga sigurno uzeti u obzir.

Jedino za čime treba žaliti je što evropski lideri ignorišu ovu činjenicu. Glasne, ali besmislene izjave na međunarodnim arenama se ne računaju.

START-3

Strateški sporazum o smanjenju naoružanja i dalje postoji. Ističe 5. februara 2021., što znači da više od 9 meseci treba da Vašington i Moskva pronađu zajednički jezik. Samo su šanse za uspešan ishod male, a nova godina će najverovatnije početi novom krugom eskalacije tenzija. Skepticizam nije neutemeljen. Iskustvo iz dva prethodna slučaja omogućava nam da simuliramo dalji razvoj događaja oko START-3.

I Rusija i Sjedinjene Države demonstriraju obavezu da produže ugovor. Moskvi je potrebno produženje bez preduslova. U slučaju Vašingtona, sve je složenije. Tramp inistira na tome da sporazum bude trilateralni. Predlaže da i Kina učestvuje u dogovoru. Poznata situacija, zar ne?

Ali da li je zaista potrebno rizikovati tako važan dokument u pokušajima da ga nametne Kini? “Naravno”, reći će u Vašingtonu. – Kina predstavlja pretnju Amerikancima. Kakva je svrha produžavanja ugovora ako on ne zadovoljava američke interese?”

Teško je sporiti s ovom izjavom, jer je sukob između Sjedinjenih Država i Kine očigledan. Samo niko ne

govori o tome kave to veze ima sa nuklearnim oružjem. Kineski nuklearni arsenal 21 puta je manji od američkog – 6185 američkih bojevih glava u odnosu na 290 kineskih. Rusija ima 6.500 bojevih glava.

Očigledno je da je START-3 sporazum jednakih. Nuklearni arsenal Sjedinjenih Država i Rusije čini više od 90% svih nuklearnih oružja na svetu. Jaz je ogroman. Kina, kao i druge zemlje, neće uskoro moći da poremeti to stanje. To znači da nema smisla za proširenje ugovora, bar u ovoj fazi.

Ako sledite logiku Sjedinjenih Država, tada koncept sporazuma jednakih gubi svoje značenje, što znači da i Francuska, Britanija, Indija i druge zemlje moraju potpisati novi sporazum. Zašto Vašington njih ignoriše? Ovo uopšte nema veze sa kineskom pretnjom. Ovo je samo trik čiji je zadatak da opravda postupke SAD.

“Slažemo se, ali …” stav je Vašingtona. Nažalost, ovo „ali“ znači raspad Sporazuma o strateškom smanjenju oružja. Kina neće postići dogovor. To je upravo ono što SAD treba. Tramp je već jasno dao do znanja da ne čeka produženje START-3. U budžetu za 2021. planira da odloži 44 milijarde dolara za proširenje nuklearnog arsenala. Za poređenje, celokupni ruski vojni budžet ove godine iznosi samo 24 milijarde dolara.

Posledice ukidanja START-3 za svet biće katastrofalne. Ljudi su zaboravili kako izgleda živeti u stalnom strahu od nuklearnog plamena. Zamislite nuklearnu trku u savremenim uslovima i sa modernom tehnologijom. Zamislite svet u kojem jedna politička odluka može imati nepovratne posledice, treba samo pritisnuti dugme.

Sporazum o svemiru

Ovaj sporazum je, može se reći, najpodcenjeniji na listi onih koji doprinose globalnoj stabilnosti. Sada malo ljudi obraća pažnju na to. Međutim, Sporazum o svemiru je prvi i jedini dokument takve vrste.

Potpisan je još 1967. godine i on zabranjuje zemljama da stavljaju oružje za masovno uništenje u niskoj zemaljskoj orbiti. Za pola veka postojanja ugovora, mnogo se toga promenilo. Rusija je svoje vazduhoplovne snage preimenovala u Vazduhoplovno-kosmičke snage. Sjedinjene Države stvorile su i svemirske snage. Ali mogu li postojati trupe bez oružja?

Trenutno zemlje oprezno istražuju novo mesto za ratovanje, što je stvorilo nove negativne trendove. Na primer, nedavno je izbio skandal oko ruskog satelita, koji se približavao američkom. Tada su Sjedinjene Države optužile Rusiju za špijunažu. Srećom, nisu dugo vrtelo tu priču. A i same Sjedinjene Države imaju svoje špijunske satelite, o kojima u Vašingtonu radije ne bi da govore. Međutim, situacija je pokazala koliko je nestabilan čak i taj svemirski status kvo.

U oktobru 2018. Majk Pens jasno je stavio do znanja da Vašington ne isključuje upotrebu nuklearnog oružja u svemiru. „Mislim da moramo učiniti sve da zaštitimo američke građane. Predsednik podržava princip da mir ne može postojati bez moći“, rekao je on.

U avgustu 2019. godine, Bela kuća je izdala dokument sa sledećim sadržajem: „Sjedinjene Države će razviti i koristiti svemirske nuklearne sisteme kada takvi sistemi stabilno pružaju ili proširuju svemirske istraživačke mogućnosti i operativne sposobnosti.“

Može se samo nagađati kada će SAD izjaviti da Dogovor o svemiru ne odgovara njihovim interesima. Militarizacija svemira dovešće trku u naoružanju na potpuno novi nivo. Da li uopšte treba govoriti kako će ovo potkopati situaciju na planeti? Na početku smo razgovarali o činjenici da su sva četiri ugovora garancija mira. Ako svi oni nestanu neravnoteža će dostići neverovatne granice.

Zamislite situaciju: dvoje ljudi koji se prepiru međusobno. Svaki od njih ima pištolj. Oni mogu da koriste oružje, ali to ne čine jer će ga protivnik takođe upotrebiti. Ishod pucnjave je nepredvidiv. Ali situacija se menja kada samo jedan ima pištolj. U globalnom smislu sve je potpuno isto. Ako je jedna zemlja naoružana tenkovima i avionima, a druga je sposobna da gađa nuklearnom raketom direktno iz svemira, pre ili kasnije ova prednost će se iskoristiti.

https://www.agoravox.fr/tribune-libre/article/a-mi-chemin-de-la-fin-les-222617

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here