1. Visokopreosvećeni vladiko, još uvek smo u atmosferi velikog praznika Božića. Vi ste oba Božića, da tako kažemo, i po gregorijanskom kalendaru i po starom kalendaru, dočekali i proveli u Zagrebu. Sa kakvim osećanjima provodite ova dva praznična dana?

Rođen sam u Bačkoj, moja porodica poreklom je iz Bosne, iz Posavine, školovao sam se, između ostalog, u Novom Sadu i Beogradu. Zašto to govorim? Pa zato što se u svim ovim našim gradovima i oblastima, manje ili više, atomsfera Božića, božićne radosti, oseća i 25. decembra i 7. januara. Bačka i Posavina su višenacionalne oblasti, takav je i Novi Sad, a Beograd je drevna metropola kosmopolitskog duha. I ne samo po biografskim činjenicama, nego po vaspitanju i duhovnom usmerenju, osećam potrebu i radujem se ako mogu lepotu i doživljaj praznika da podelim sa drugima, da bližnjem druge vere, pogotovo ako je brat hrišćanin, prenesem lični doživljaj radosti zbog rođenja Spasitelja sveta, Spasitelja čoveka i svega stvorenog. I obrnuto, radujem se sa sugrađanima koji desetak dana pre nas slave Roždestvo Hristovo. Ne znam koliko ste upoznati, ali Zagreb je, po opštoj oceni, u predbožićno vreme, u vreme adventa, jedan od najlepše uređenih evropskih gradova. Hiljade praznično odevenih Zagrepčana svih uzrasta, na divno uređenim i okićenim trgovima i ulicama očekuju praznik koji nas podseća na najlepši i najveći dar koji čovek može da očekuje. Ukoliko nismo u stanju da radost praznika kakav je Božić, veru i nadu koju Božić, mali Bog, donosi u svet, podelimo sa drugima, sa ljudima koje srećemo na ulici, živimo vrata do vrata, onda smo mi hrišćani, samo na rečima. Tako sam, rekoh vaspitavan od malih nogu u roditeljskom domu, potom u Crkvi od duhovnog oca i učitelja, vladike Irineja, a takav etos nastojao sam da prenesem monasima u manastiru, studentima na Bogoslovskom fakultetu, danas sveštenicima u Hrvatskoj i Sloveniji, vernicima, ali i da manifestujem taj duh u sredini u kojoj živim i oblastima koje mi je Crkva poverila na duhovno staranje.

 

  1. Arhijerejsku dužnost obavljate u većinskoj rimokatoličkoj sredini, pa imate uvid u doživljaj hrišćanstva i pravoslavaca i rimokatolika. Koliko je jaka svest u obe zajednice da veruju u istog Boga i Jevanđelje? Da li su razlike među nama zaista tolike da ni reč Božija nije dovoljna da ih premosti?

Ne postoji nikakva prepreka koju Reč Božja, Ljubav Božja ne može nadvladati. Ali i mi i naš sused treba da smo sposobni da prihvatimo Boga, Ljubav Božju. Ukoliko naš sused u nama ne prepoznaje bližnjeg i prijatelja mi treba da se molimo da  Bog i njegovo i naše srce ispuni dobrotom. Naravno bez dobrih dela, bez čovekoljublja molitva neće biti delotvorna. Ali, svemu prethodi svest o sopstvenom identitetu. Ukoliko mi nismo ukorenjeni u tome da smo pravoslavni Srbi, nego to krijemo, onda ne postoji mogućnost da nas sused, kolega na poslu ili na fakultetu, prihvati kao sebi ravnopravno ljudsko biće. Ukoliko sami u sebi pravimo ograde, krijući ili odbacujući sopstveni identitet, ono što jesmo pokolenjima, vekovima, postajemo žestko podeljene ličnosti, koje i kada hoće ne mogu da ravnopravno opšte sa drugima, kojima sami uskraćuju mogućnosti da ih prihvate onakvim kakvi jesu.

  1. Vidite li naznake da Srbi i konkrektno Hrvati, mogu da verom pobede istoriju i njene traume? Šta bi bili preduslovi za ovaj po mnogo čemu rapidan zaokret u međusobnim odnosima?

Istoriju ne treba pobeđivati. Ključni događaji iz prošlosti nekog naroda su oni koji omogućuju razumevanje sadašnjosti i budućnosti. A najčešće u ključu političke korektnosti postmodernog doba baš ti ključni događaji i istorijski periodi su oni koje treba pobediti,  prevrednovati ili čak odbaciti da bi, po tim projekcijama, narodi mogli koegzistirati i sarađivati.  Ni jedna strategija protiv drugog čoveka, naroda ili Crkve ne može biti uspešna, jer nije u skaladu sa Božijom namerom o čoveku i Njegovom pobedom nad zlom i smrću ostvarenoj u Hristovoj ljubavi na krstu. Verom, dakle, ne treba pobeđivati istoriju i istorijsko nasleđe nego verom treba živeti. Šta to znači: ići u sveti hram, moliti se Bogu, ukratko živeti svetotajinski, što ne označava neku mistiku nego jednostavan život u kome se ljubav i pomoć poklanjaju svakodnevno bližnjim, ali i onima koji nisu bližnji, čak onima koji nam nisu previše skloni ili nisu uopšte. U međuljudskim odnosima, uključujući i one o kojima govorimo, međunacionalnim odnosima Srba i Hrvata, postoji jasna i jednostavna matematika, direktna proporcija: što više ljudi živi pravim, delatnim hrišćanskim životom to će odnosi biti bolji.

  1. Vladika bački Irinej u nedavnom intervjuu našem listu govorio je i o odnosima naše Crkve sa Rimokatoličkom crkvom u Hrvatskoj. Kakvi su, iz Vašeg ugla, ovi odnosi i da li su oštre optužbe Hrvatske biskupske konferencije na račun SPC ugrozile međusobno poštovanje i saradnju?

Šaljući me u Zagreb Crkva mi je dala i posebnu odgovornost da koliko god to do mene stoji bude što manje iskušenja i problema koji ugrožavaju međusobno poštovanje i saradnju sa katoličkim episkopatom, sveštenstvom, ali i hrvatskim narodom. Taj zadatak, ili to poslušanje, kako mi u Crkvi kažemo, prihvatio sam potpuno bukvalno i izvršavam ga doslovno i bez ostatka. Ne mogu da kažem da je to poslušanje lako  ili nije lako, ali mogu da svima ispovedim da i mali, najmanji uspeh, donosi osećaj radosti. Na dan izbora, pošao sam da glasam na izborima za predsednika Hrvatske. Uvek izlazim na izbore. Protivnik sam apstinencije, belih listića i šarenih laža, zapravo čekanja da te stranci dovedu na vlast. Stigao sam na izborno mesto pred kraj vremena, misleći da ipak ne upadam u neku gužvu, ljudi tada mogu biti nervozni i slično. Ali nisam pogodio je je par desetina ljudi, ozbiljno i u tišini čekalo u redu ispred glasačkih kutija. Nekolicina me je pozdravila sa: „Dobra večer metropolite“, ali i „Dobro ti veče mitropolite“.

Nedavno sam se sreo sa nadbiskupom Bozanićem. I na lokalnom nivou dve Crkve se sureću sa veoma sličnim pitanjima. Izneo sam mu neke naše nedoumice sa kojima se susrećem. Pokazalo se da je Katolička Crkva u Hrvatskoj prinuđena da rešava  slične probleme koje mi imamo u Srbiji i Srpskoj, na primer. Nadbiskup mi je dao dobre, tačne, praktične i primenjive savete. Zaista sam zadovoljan i zahvalan nadbiskupu na tome. I sada gledajte, koliko sličnih problema imamo ako pogledamo „prevrednovanje“ bazičnih moralnih načela u evropskoj kulturi i načinu života, rigidni sekularizam, da ne nabrajam manifestacije koje svi znaju. Ili diskriminaciju nad hrišćanima u raznim delovima sveta, čak do zatiranja i nestajanja. Zdravom razumu se ne postavlja pitanje da li treba sarađivati na takvim problemima li ne. Istina, ima i onih koji ne misle tako. Ali svako ko ima iskustvo života u verski mešovitoj sredini ima stav sličan ovom koji zastupam. Pitajte, na primer moje prijatelje nadbiskupa Hočevara, reisa Seada ili Isaka Asiela.

  1. Završene su manifestacije centralnog obeležavanja 800 godina sticanja autokefalnosti SPC. Bilo je i kritika, čak i među vladikama. Koja je Vaša sveukupna ocena ovih događaja – da li je Crkva adekvatno obeležila važan jubilej?

Budući da sam predsednik izvršnog odbora za proslavu jubileja, nezahvalno je da o tome govorim. Ali, kako kažu – da se ne femkam i pravim lažno skroman. Veoma sam zadovoljan duhovnim i liturgijskim, naučnim i kulturnim događajima i manifestacijama u protekloj godini. Izložba u Muzeju SPC i Svečana akademija u Sava centru, nadilaze uobičajene manifestacije koje se o velikim i značajnim jubilejima u Srbiji organizuju. Veoma važna je činjenica da su različite manifestacije organizovane u svim eparhijama u zemlji i rasejanju, ali i da je 800 godišnji jubilej Crkve nadahnuo mnoge stvaraoce, umetnike i naučnike, da samostalno stvaraju. Otuda niz knjiga, izložbi, emisija i slično posvećenih jubileju i Svetom Savi, a nisu pod neposrednim pokrivoteljstvom Crkve.

Istina da je nekolicina članova našeg arhijerejskog Sabora javno post festum izrazila nezadovoljstvo što proslava nije imala svepravoslavni karakter, što je bila želja i patrijarhova i svih nas, verujem celog našeg roda. Ali odluku je, iz opravdanih i nezaoblaznih razloga doneo Sabor. Oni koji su u oktobru izrazili nezadovoljstvo odlukom Sabora su sa tom odlukom bili saglasni u maju, na zasedanju.

  1. Vanredni ste profesor na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu, o kome se poslednjih nedelja često govori, povodom razrešenja sa katedre vladike zapadnoameričkog Maksima. Da li se u ovom slučaju fakultet zaista našao u vakuumu crkvenih i univerzitetskih propisa, kako se često tumači u javnosti?

Iako je u jednom delu elektronskih i štampanih medija tokom dužeg vremena sistematski stvarana takva slika moje je mišljenje da je to namenski i svrhovito proizveden i predstavljen, u suštini nepostojeći, problem. Zakonska i regulativna akta Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta i Beogradskog univerziteta su od samog povratka Fakulteta na Univerzitet usklađena, što je više puta potvrđeno od strane nadležnih organa samog Univerziteta. Određene posebnosti koje postoje u Statutu Bogoslovskog fakulteta, a kojih nema u regulativnim aktima drugih fakulteta, zasnivaju se na drugačijem statusu najviše prosvetne institucije SPC na Univerzitetu. One su i do sada, od strane određenih pojedinaca i grupa, bile stavljane pod javni znak pitanja ali je Ustavni sud 2014. godine potvrdio pravnu zasnovanost i legitimnost ovakvog načina funkcionisanja PBF. Zašto se danas ova voda ponovo uzburkava, ko to čini a ko mu u tome pomaže – sasvim jed drugo pitanje i ne priliči ovom prazničnom vremenu i raspoloženju. Siguran sam da će, nakon razgovora koje nova uprava PBF u svakom slučaju treba da obavi sa nadležnim licima na Univerzitetu kao i Ministarstvu

 

  1. Kako vidite budućnost odnosa naše Crkve sa Vaseljenskom patrijaršijom posle njenog nekanonskog mešanja u ustrojstvo Pravoslavne crkve u Ukrajini i našeg jasno izraženog stava po ovom pitanju?

 

Stav Srpske Pravoslavne Crkve, je saborski formulisan i izražava, kako kažete jasan stav da  nepokajane ukrajinske raskolnike ne priznajemo ni za pripadnike Crkve, a kamoli za normalnu autokefalnu Pravoslavnu Crkvu. Zaista žalimo i tugujemo zbog razbijanja jedinstva svete Pravoslavne Saborne Crkve. Nužno je vaspostaviti pređašnju blagoslovenu ljubav i jedinstvo svetih pomesnih Crkava Božjih. Ništa nije nužnije ni dragocenije od ljubavi, mira i jednomislija među nama braćom u Hristu Bogu. Uveren sam da će se naći način da se ovo bolno pitanje reši u duhu svetih kanona naše Crkve.

 

  1. Ovih dana u vezi sa odgovorom naroda i Crkve na nasilni Zakon o slobodi veroispovesti, mnogi ukazuju na sličnost položaja Crkve i srpskog naroda u Crnoj Gori i na Kosovu i Metohiji. Kako vi to vidite?

Ta analogija jeste više nego tragična, ali je tačna i to moramo prihvatiti kao činjenicu i tražiti najbolji izlazi iz takve situacije. Odnos vlasti u Podgorici prema srpskom narodu, Srpskoj Crkvi, prema pravoslavlju, pa ako hoćete i demokratskom poretku i načelima, ništa nije bolji nego odnos privremenih organa u Prištini. Podgorički vlastodršci se uče, pa kao dobri učenici u mnogome po ostvarenju loših namera i prevazilaze učitelje. Vlasti u Prištini su nedavno, u Novom Brdu, srednjovekovnom srpskom gradu srebrnom i zlatnom, kako ga je opisao Konstantin Filosof, tačnije u katedralnom hramu Svetog Nikole izvršili eksperiment in vivo, očiglednu nastavu ne samo za njihove podgoričke đake, nego su nama pokazali šta će biti sa Moračom, Savinom, Ždrebaonikom i drugim manastirskim i parohijskim hramovima ukoliko popustimo u odbrani svetinja. Što je još važnije, tu analogiju ne vidimo smo mi: episkopi, teolozi, istoričari, novinari i slično. Tu istovetnost namera neprijatelja vidi naš vasceli pravoslavni rod. Tako, posle molebana koji se služe u svim većim mestima i hramovima u Republici Crnoj Gori, verni narod u litijama peva pesme posvećene Kosovu, svetom Caru Lazaru i kosovskim junacima, junacima sa Košara i slične pesme. To nisu ratničke pesme. To su pesme koje nastavljaju svetolazarevsku, zapravo novozavetnu Hristovu misao da  „Nema veće ljubavi od one da ko život svoj položi za bližnje svoje“. Tako je u Herceg Novom, Beranama, Nikšiću, Andrijevici, tako je u Beogradu, Novom Sadu, Nišu. Za Božić sam, verujem i Vi, dobio nekoliko telefonskih video čestitki sa snimcima grandioznih molitvenih skupova iz nabrojanih mesta. Ti skupovi su grandidozni po broju okupljenih, ali je još grandioznija narodna vera u svetost ciljeva za koje se bore. Sve to je ono što me nadahnjuje i ispunjava silnim ponosom.

 

  1. Monaški život započeli ste u Dečanima. Kako gledate na budućnost Kosova i Metohije, odnosno verujete li u skoro raspetljavanje kosovskog čvora?

Danas Kosovo ima ultimativno značenje; značenje magneta koji nas vezuje. Mi nemamo svoj nacionalni narativ, ali imamo Kosovo. Kosovo je naš narativ. Mit je jedno, a zavet je drugo. Mit može da bude pobednički, ili gubitnički, jer on pripada imaginaciji. Mit je nešto što može biti pogodno za političku upotrebu. Zavet je nešto mnogo dublje jer pripada duhovnosti. Kosovski zavet je izraz Novog Zaveta, a u središtu Novog Zaveta stoji svetost. Sveti Sava je svetost usadio u Kosovo i u temelje našeg nacionalnog bića. Zato pitanje nacije nije teoretsko pitanje, to je pitanje opstanka i života. Pitanje da li ćemo izgubiti kontakt sa našim manastirima, prošlošću, s našim zavetom. Zavetna svest Srba je toliko snažna, čemu smo i ove dane svedoci, da mi nemamo razloga da se bavimo sopstvenim strahom za budućnost Kosova, za budućnost Srbije. Vladika Nikolaj je rekao da su naši neprijatelji naši surovi prijatelji. Oni će nam sigurno pomoći, da se i ako smo zaboravili, setimo ko smo, da zbijemo svoje redove, da razdvojimo ono što je važno od manje važnog.  Oni možda, s nama nikada neće voditi iskren i pošten dijalog. To ne znači, međutim, da mi ne treba sa njima da budemo iskreni i da ne insistiramo na razgovoru i traženju obostrano prihvatljivog rešenja. U tome, pak, moramo biti složni, makar u svemu drugom bili na drugačijim pozicijama. To su teme u kojima vlast i opozicija treba da sarađuju i da ulože svaki napor da nađu zajednički imenitelj. Ne smemo dozvoliti podelu na patriote i izdajnike. Nije prirodno i normalno da se delimo oko onoga što nas objedinjuje i  što nas čini onim što jesmo. Još manje je moralno zloupotrebljavati najbitnije pitanje za ostvarenje ličnih, stranačkih, grupnih interesa. Naročito je važno da mi, kao ljudi Crkve, izbegnemo svaku vrstu politikantskog odnosa prema Kosovu. Episkopi i sveštenici ne treba da se opredeljuju između jedne partije i druge, za jednu ili drugu. Za nas je politika samo ambijent kroz koji prolazimo kao kroz Scilu i Haridbu, svedočeći uvek jednu i istu istinu, a to je, da je Hristos razapet i vaskrsao, da je pobedio smrt, da nam uvek daje nadu. Stoga, ako smo sa Hristom, mi smo na kraju, zasigurno uvek pobednici. Moje mišljenje je da, uz pomoć Božju, treba podržati nastojanja države da se obnovi dijalog Srba i Šiptara, da se vaspostavi kakav-takav suživot koji je vekovima tekao na tom području. Verujem da je sada jasno svima i svetskim silama i Albancima: Kosova i Metohije se nikada nećemo odreći. Svima bi nam bilo lakše kada bi o Kosovu i Metohiji pregovarali oni koji tamo i žive, Srbi i Šiptari. Naše je, međutim, da uvek nastojimo da pronađemo mirno i trajno rešenje.

Stav Crkve prema Kosovu više puta je izrekao naš Sabor. A stav Sabora najbolje je interpretirao naš Patrijarh kroz antologijsku rečenicu: Ono što damo ili poklonimo ne možemo nikada vratiti, a ono što nam neko otme itekako imamo pravo i možemo vratiti. Kada bih govorio bilo šta više ili manje od toga, iskakao bih iz okvira Crkve.

  1. I predsedništvo Srbije i Patrijaršija su poslednjih godina meta kritika sa dva stanovišta: jedni tvrde da Crkva i država nacionalistički, pod plaštom zaštite Srba na Kosovu i Metohiji, a sada i u Crnoj Gori, destabilizuju tamošnju situaciju, a drugi da crkva i država ne čine ništa za ugroženi srpski narod van Srbije. Kako vi vidite ove kritike?

Nažalost, to iskustvo mi je i lično, dobro poznato: što god da učinite, za određene grupe ljudi u čije ciljeve i projekte se ne uklapate, a priori ste krivi. Takvima, jasno je, nije važna istina, važan im je samo njihov pojedinačni cilj i interes. Istina je, ima veoma glasnih kritika na račun državnih vlasti i Srpske Crkve da ne čine ili bolje reći da ne činimo dovoljno za Srbe na Kosovu i Metohiji, a sada i za Srbe u Republici Crnoj Gori. A potom, kada se očigledno pokaže da to nije baš tako, po strogo utvrđenom pravilu odmah se mikrofoni, kamere i stranice novina ustupe onima koji tvrde da Srbija hoće da otme nečije teritorije,  da remeti idealni život u uzornim demokratsim dražavama, da je bezmalo uzrok sveg zla i tome slično. Jasno je da se distribucija slike, tona i sredstava, kasting glumaca različitih specijalnosti, među kojima ima i tzv. korisnih idiota, po potrbi i utvrđenom rasposedu vrši iz jednog centra. Producent je jedan, scenarija dva, glumci svima dobro poznati, režija već monotona, ali je predstava za neupućene, a naročito zlonamerne efektna. Ne treba se obazirati ni na jedne, ni na druge, nego imajući Boga pred sobom, raditi po savesti, a vreme će pokazati ko je vera, a ko nevera!

 

Na kraju našeg razgovora želim Vama, svima koji rade u Večernjim novostima, i čitaocima srećno i blagosloveno 2020. Leto ljubavi i milosti Gospodnje.

 

Integralni tekst intervjua mitropolita Porfirija Perića za Večernje novosti

 

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here