У сваком друштву, па и српском, интелектуалци су представљали посебну елиту. Од кад постоји медицинска наука у Српској држави, дакле од оца српске медицине, Светог Саве, лекари чине врх српске елите.

Од средњег века, за лекаре су везане особине пожртвованости, учености и безсребреништва. Иако у почпетку обнове модерне Српске државе у политичком смислу није учествовао велики број лекара, утицај оног малог броја у томе је немерљив. Први лекари у Србију долазе из Аустро угарске, а то су углавном Срби, школовану на Аустријским, Немачким и Швајцарским универзитетима.

После формирања институција власти у Србији, почиње и стипендирање младих Срба који ће изучити науке и ставити себе и своје знање на ползу Отачатству. Као и остали учесници у полтичком животу Србије и лекари су носили на себи бреме полтичких прогона и збацивања са власти и државних положаја.

Уз дужно поштовање према племенитој професији, за разлику од правника, свештеника, официра… лекарима је ретко ускраћивано право, да се кад допадну у немилост власти, баве својом професијом, како у приватној пракси, тако и државној служби. Тако је било све до 1941. године, када, прво немачки окупатор, а нешто касније ( од октобра 1941.и тзв Ужичке републике )  и комунистичке власти у Југославији, па самим тиме и у Србији, не само да лекарима забрањују бављење својом струком, већ су многи Хипократови наследници, који су се успротивили нацистичким и комунистичким властима, остали и без главе.

Друштво којем таква интелектуална елита попут лекара није потребна, не може се надати никаквом добру. До појаве комунизма у Србији није забележен случај прогона лекара који би завршавао практичном забраном рада, а да стручност и морал нису довођени у питање.

Како су први Срби лекари стицали образовање у западној европи, а Србија у то доба била под Отоманским ропством, они су запослење добијали управо у земљама у којима су стицали своја знања. Ни они  нису поштеђени од политичких прогона на националној и верској основи.

Први Срdownloadбин са звањем лекара и дипломом доктора медицинских наука био је Јован Апостоловић. Рођен је око 1735. године у Будиму, реторику и философију студира на Пожунском ( Братислава ) лицеју, а медицину завршава на Универзитету у Халеу. Одрастајући у православној породици, пореклом из Солуна, традиционално васпитаван, своју докторску дисертацију под темом. „Утицај психичке трауме на људски организам“, писану на латинском језику почиње речима: „Ја сам можда једини и први из славног српског рода који је свој дух поклонио медицинској науци“; а завршава је речима: „угледни српски род, до сада довољно славан по оружју, да убудуће буде прослављан и по својој књижевности и науци и да се тако, не само мачем већ и науком бори за напредак своје миле отаџбине. Као млад лекар, патриотски настројаен, отвара приватну праксу у Новом Саду, а по појави епидемије куге одлази у Банат и прелази у Београд.

Угарске власти у Новом Саду га 1763. због спречавања ширења заразе постављају за градског физикуса. Због своје православе вероисповести 1765. улази у конфликт са унијатским властима и својевољно напушта место градског физикуса Новог Сада. Умире пет година касније од туберкулозе у Новом Саду.

Први докторyjdtz60s8dc медицининских наука који је свој рад везао за Србију је др Јован Стејић. Рођен у Араду, школовао се у Сегедину и Пешти, а медицину је докторирао у Бечу 1829. године. Исте године, као стипендиста Господара Јеврема прелази у Шабац, тако да тај град, уз први клавир, стаклени прозор, фудбалску лопту, куплерај, добија и првог школованог лекара у Србији. ( Прва жена лекар у Србији, др Драгиња – Драга Љочић, такође је шапчанка ).

Др Јован Стејић од 1830. обавља дужност личног лекара књаза Милоша до 1832. године. Те године Вук Караџић упозорава књаза Милоша на опсаност од др Стејића, јер упркос томе штоје прихватио Вуков правопис, не пристаје да употребљава речи из Црквено-словенског језика и поред дела „Сабор истине и поуке“, због којег се Вук жали књазу, објављује и „Правопис“, који уистину одлаже званичну примену Вукове ортографије. Након тога др Јован Стејић бива принуђен да напусти Србију. У Отаџбину се враћа након 1840. Постављен је на место Управника грађанског санитета и Главног секретара Државног совјета. На тој дужности га затиче смрт 1853. године.

Др vladandjordjevicВладан Ђорђевић је био први лекар који је био председник Српске владе. Студије медицине завршио је у Бечу 1869. године, а две године касније и специјализацију из Хирургије и тако постаје први школовани хирург у Србији.

Одлази у Француско-Пруски рат, где уз стипендију Српске владе усавршава војну хирургију и постаје први српски војни хирург. По повратку у Отаџбину добија и чин санитетског пуковника. Дужност председника београдске општине обавља од 1884. до 1888. године. До 1891. био је министар просвете, а потом одлази у Атину и Цариград где као посланик борави до 1894. године.

Председник владе и министар иностраних дела био је у периоду од 1897. до 1900. године. Због међустраначких сукоба бива оптужен да је  у делу „Крај једне династије”одао државне тајне, осуђен је на шест месеци затвора.

Као градоначелник Београда даровао је граду имање покрај тадашњег хиподроме, и на њему основао данашње Ново гробље. Увео је у Беград јавну расвету, канализацију водовод и започео калдрмисање улица. Основао је Црвени крст Србије и Војни санитет. Имао је дванаесторо деце. Рођен у Београду, умро је стар и напуштен 1930. године у Бадену. По њему носи назив варошица Владимирци у Тамнавском крају.

2.

Четрнаест година после смрти др Владана Ђорђевића у Београд долазе комунистички властодршци. Иако смо у предхосном делу видели да су први српски лекари прогоњени по политичким и идеолошким основама, од протеривања до осуде на временске затворске казне, ово што предстоји по завршетку Другог светског рата, није забележено у историји Србије.

Током рата дешавала су се убиства лекара, како у борби са непријатељем, тако и у логорима које су држали Немачки окупатори. На списку 1000 погинулих припадника ЈВУО налазе се имена лекара: др Миливоје Николић, др Божин Петрашиновић, др Живорад Николић, др Франц Кашиковић, др Јован Кашиковић, др Лепосава Јелић Живковиж, др Живан Живковић, др Слободан Глигоријвић, др Милан Апостоловић ( носилац Карађорђеве звезде )… На падинама Зеленгоре пролећа 1945. убијен је и др Јуре Пашкаван, Хрват из Ријеке, лични лекар генерала Драже Михаиловића.

Партизанске јединице свој крвави пир отпочињу масовним убиствима интелектуалног и слободоумног становништва још у току такозване Ужичке републике, па оно што је дошло после 1. септембра 1944. из данашње перспективе не представља никакво изненађење.

Новембра 1944. године у Београду, на непознатој локацији убијен је и закопан, без обележеног гроба проф. Др Светислав Стефановић, лекар, оснивач Катедре за патологију и оснивач Српског лекарског друштва. Проглашен је „народним непријатељем“ због своје књижевне делатности, заправо само због тога што је у време окупације био на челу СКЗ и зато што је 1934. превео Мусолинијево дело „Држава“ на српски језик.  Извесно је да је био бољи лекар и бољи књижевник од многих који су касније креирали књижевну сцену и успостављали научне нормативе у медицини.

250px-dr-_jovan_mijuskovic

Доцент Др Јован Мијушковић, који је 1928. године у Ваљеву извршио прву операцију на отвореном срцу,   у истој групи са Др Стефановићем је стрељан у Београду „као сарадник окупатора јер је организовао санитетски кордон кроз који су морали да прођу све избеглице, које су после пропасти Југославије прелазиле у Србију. На тај је начин чувао немачке војнике од могуће епидемије. “  Са медицинског факултета је ликвидирано или искључено у периоду од 1944. до 1945. укупно 25 наставника свих звања и то:

Оснивача – 1

Академика – 2

Редовних професора – 16

Доцената – 5

Асистената – 1

profkostic

Проф Др Александар Костић и његова супруга др Смиља Јоксић – Костић искључени су са Медицинског факултета у Београду 1952. односно 1954. Проф. Др Александар Костић био је оснивач Медицинског факултета у Београду. Шеф катедре за Хистологију, Предавач на више Европских универзитета, носилац многох страних и домаћих одликовања, међу којима и француске Легије части.

Проф. Др Смиља Јоксић – Костић, била је редовни професор Медицинског факултета у Београду, на катедри Интерна медицина. Била је један од оснивача Дечје клинике у Тиршовој и шеф  дечјег диспанзера ове клинике. У то доба, од њих није било бољих лекара у Европи, али овде нису били ваљани. Син Вања им је 1943. погинуо у редовима ЈВуО, под командом ђенерала Драгољуба Михаиловића. Млађи син, потоњи композитор Воки,био је од 1946. две године на робији због растурања антикомунистичких летака. Академик Александар Костић је искључен са Медицинског факултета на предлог Др Душана Ђурића Зинаје.

Др Зинаја као партизански лекар постаје професор на Медицинском факултету, на предмету Хиргија. Како сведоче његови студенти и асистенти  , на предавања из предмета Хирургија, студенте је упућивао на предавања код асистената, док им је он држао предавања из „партизанске хиргије“. Његов син Иван Ђурић је био потоњи председнички кандидат Реформске странке Анте Марковића, док му је близак рођак био и архитекста Богдан Богдановић, некадашњи градоначелник Београда. Оспорити мишљење партизанског хирурга, оснивача Прве пролетерске није могао ни оснивач Медицинског факултета и четнички отац. Страдање бољег било је неминовно.

3.

У трагичном случају доц. Др Јована Мијушковића, сазнајемо да је 1928. прва опрација на отвореном срцу обављена у Ваљеву. Из овог града је и један од двојице оснивача четничког покрета др Милорад Гођевац. Рођен је у Ваљеву 12. марта 1860. године. Медицину је студирао и докторирао у Бечу 1889. године. Лекарску каријеру започиње у Kњажевцу, као државни лекар, а наставља је у Београду, где од 1889. године обавља дужност управника санитета. У време Великог рата, као резервни мајор пролази Албанску голготу, радећи у пољским болницама, а 1916. по налогу Министарства војног одлази у Француску као школски лекар који брине о српској деци која су била на школовању у Француској.

После рата враћа се на стару дужност управника санитета Београдске вароши. Од априла 1925. био је Начелник министарства социјалне политике, међутим у мају исте године је пензионисан. Доктор Гођевац са својим пријатељем, Луком Ћеловићем Требињцем, председником Београдске задруге, оснива Одбор за помагање четничке акције у Старој Србији. На идеју о четничком покрету дошао је др Гођевац, лечећи избеглице из Македоније, који су му причали о акцијама бугарских комита. Kада им се 1903. придружио генерал Јован Атанацковић, тајно од Владе, оснивају Српски комитет. Kомитет се тајно финансирао преко Београдске задруге и добровољним прилозима др Гођевца и Луке Ћеловића, а прву јединицу у борбу против Турака 1904. из Београда одводи војвода Анђелко Анђелић.

Kћерка председника ваљевске општине, при пријави доктората о себи пише овако: „Рођена сам 3. октобра 1887. године у Ваљеву као кћерка трговца Јанка Бабића из Ваљева и његове жене Јелене, рођене Митровић и православне сам вере. Школске године 1904/5. завршила сам 8. разред у ИИИ београдској гимназији и у истој матурирала 23. маја 1905. године “У зимском семестру 1905/6. уписала сам Медицински факултет Универзитета у Цириху, а после пет семестара студија на том универзитету, у зимском семестру 1908/9. уписала сам се на Медицински факултет Универзитета у Берлину.” 1911.

Постаје прва српскиња која је завршила студије на Берлинском универзитету. До полагања државног испита била је лекарски помоћник у ваљевској Окружној болници, а потпм лекар ваљевске општине.

У време Великог рата, као резервни мајор пролази Албанску голготу, радећи у пољским болницама, а 1916. по налогу Министарства војног одлази у Француску као школски лекар који брине о српској деци која су била на школовању у Француској. После рата враћа се на стару дужност управника санитета Београдске вароши. Од априла 1925. био је Начелник министарства социјалне политике, међутим у мају исте године је пензионисан.

milorad_godjevac_s_srpskaenciklopedija

Доктор Гођевац са својим пријатељем, Луком Ћеловићем Требињцем, председником Београдске задруге, оснива Одбор за помагање четничке акције у Старој Србији. На идеју о четничком покрету дошао је др Гођевац, лечећи избеглице из Македоније, који су му причали о акцијама бугарских комита.

Kада им се 1903. придружио генерал Јован Атанацковић, тајно од Владе, оснивају Српски комитет. Kомитет се тајно финансирао преко Београдске задруге и добровољним прилозима др Гођевца и Луке Ћеловића, а прву јединицу у борбу против Турака 1904. из Београда одводи војвода Анђелко Анђелић.

Четници војводе Анђелка Анђелића су доједног сви изгинули у борби са Турцима на Четирцу маја 1904. Наредне акције су биле много успешније, па доласком Милована Миловановића Балачка у српску Владу, Српски комитет почиње да се финансира из државног буџета. Даља историја четништва је данас, иако би требало да буде опште позната, помало заборављена, као и Др Милорад Гођевац. Из Ваљева је и друга жена лекар у Србији, др Драгиња Бабић. Kћерка председника ваљевске општине, при пријави доктората о себи пише овако: „Рођена сам 3. октобра 1887. године у Ваљеву као кћерка трговца Јанка Бабића из Ваљева и његове жене Јелене, рођене Митровић и православне сам вере”.

15301155_10211410661567934_135882428_n-1

Школске године 1904/5. завршила сам 8. разред у III београдској гимназији и у истој матурирала 23. маја 1905. године “У зимском семестру 1905/6. уписала сам Медицински факултет Универзитета у Цириху, а после пет семестара студија на том универзитету, у зимском семестру 1908/9. уписала сам се на Медицински факултет Универзитета у Берлину.” 1911. Постаје прва српскиња која је завршила студије на Берлинском универзитету. До полагања државног испита била је лекарски помоћник у ваљевској Окружној болници, а потпм лекар ваљевске општине.

У оба балканска рата учествује као управник такозване резервне, односно војне болнице у Ваљеву. У Првом свестком рату, по продору Аустроугарских трупа постављена је за управника резервне болнице у Пироту, да би се после Kолубарске битке и епидемије пегавог тифуса, по сопственој одлуци, вратила у Ваљево, како би помогла својим суграђанима и оболелим војницима. Умире у Ваљеву од пегавца 24. јануара 1915. у својој 28. години. Поред др Драгиње Бабић у прва два месеца 1915. у Ваљеву умире 16 лекара и вишеприпадника сантетског особља, међу којима и добровољна болничарка, српска сликарка Надежда Петровић.

______________________________

Литература:

[1] Крстић,Угљеша: Доктор Јован Апостоловић, први Србин лекар, Зборник Матице српске за књижевност и језик,Књига трећа 1955.г.

[2] Радоје Чоловић: 800 година српске медицине; Манастир Свети Прохор Пчињски 2011.

[3]  Станојевић В. Шабац и Подриње у историји српске медицине у деветнаестом веку. Srp Arh Celok Lek 1958;

[4] Владимир Јокановић, Великани наше медицине – Владан Ђорђевић (1844-1930) Гласник ЛКС, Београд, 2010.

[5] Владан Ђорђевић, Министар у апсу, Београд : Штампарија „Штампе“ С. М. Ивковића и комп., 1909.

[6] Александар Динчић: Списак од 1000 погинулих бораца и старешина четничких одреда Југословенске Војске; Погледи; Крагујевац

[7] Организована сахрана Бога у Белој Цркви. Антоније Ђурић; Црвена куга

[8] „Политика“ 7. Новембар 1944.

[9] Прим. Др. Будимир Павловић: Предлог моралне рехабилитације професора и другог наставног особља Медицинског факултета који су из политичких разлога удаљени са 1944-1954. 24. Јануар 2001.

[10] Лука Ћеловић Требињац ( Придворци, Требиње 1854 – Београд 1929 )   велетрговац, рентијер, финансијер, задужбинар, највећи добротвор Београдског Универзитета. Оснивач и председник Београдске задруге. Између осталог изградио зграду Београдске задруге или како је данас зову – Геозавода, која отпочиње пројекат »Београд на води» али се избегава помен имена Луке Ћеловића Требињца, оснивачаЧетничког покрета у Србији.

[11] Марко Лопушина: „Др Драгиња Бабић, једна од првих лекарки на Балкану“; Новости, 28. јануар 2015.

[12] Вера Гавриловић: „Жене лекари у ратовима од 1876-1945 на тлу Југославије“; Београд, 1976.

[13] Здравко Ранковић, Медицинари умрли 1915; Ревија Колубара, Ваљево

Миша Матић, ПАТРИОТ

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here