Нобелова награда, додељена Петеру Хандкеу, весник је новог доба. Сви смо то очекивали већ после Златних палми и свих осталих признања, додељених Емиру Кустурици. Он је, приликом доделе награде у Стокхолму, седео у првом реду. Тиме је историјска правда, симболички и суштински, у потпуности задовољена. За нас и у наше име, уосталом, одавно говоре и други великани светског значаја – Чомски, Солжењицин, Пинтер, Дилан…

Сада, после церемоније у Стокхолму, знамо и видимо: свет се мења. Лед се топи. Лаж се распада. Оне који на тој лажи паразитирају, живе у њој, за њу и од ње, ухватила је паника, која је сада прерасла у хистерију.

Ми им, свакако, дугујемо захвалност јер су се, поводом Хандкеа, огласили и, баш као 1914-1918, 1941-1945, 1991-1999, на страни окупатора, постројили у бојне редове. Јер, Срби су наиван народ. Брзо заборављају и воле да праштају. Добро је и драгоцено да се, с времена на време, за своје добро, тек толико да би преживели, подсете на то ко су им непријатељи.

Од свих напада на Петера Хандкеа можда је најсмешнији онај који је стигао од муслиманске странке СДА из Сарајева. „Одапета стрела“ сарајевских исламиста упућена је, наравно, и ка Емиру Кустурици. Ипак је седео у првом реду. Хандкеа оптужише за „негирање злочина“ и „издају европског хуманизма“, а Кустурицу за „издају свога народа, вјере, итд, итд“. Ипак се свако чеше тамо где га сврби. СДА је, наиме, странка која баштини светле традиције „европских хуманиста“ Алије и Бакира Изетбеговића, Сефера Халиловића и Насера Орића. У каквој су вези политички исламизам, муџахедини који су по Босни одсецали главе Србима, садистички убица Елфета Весели са „цивилизираним свијетом“, „људскошћу“ и „европским хуманизмом“? Је ли СДА, странка која је изазвала рат и починила геноцид над српским народом 1992-1995, икада осудила геноцид који су над Србима у БиХ починили њени идеолошки и биолошки преци, још два пута у 20. веку, у два светска рата? Тој традицији, ослоњеној на немачки „европски хуманизам“ припадале су и усташка, муслиманско-хрватска „Црна легија“ и муслиманска 13. Вафен СС дивизија „Ханџар“. Припадали су јој, сасвим сигурно, и аустроугарски, дакле опет европски, муслиманско-хрватски „шуцкори“, који су вешали Србе по Подрињу и Херцеговини, 15. сарајевски и 16. дубровачки корпус, који су 1914. јуришали на Србију и починили некажњене злочине над њеним цивилима. Зар нису управо припадници СДА издали „своју родбину, комшилук, пријатеље, вјеру и град“? Можда су баш њихови преци издали своју православну веру прадедовску да би се, у османлијским „црним временима закитили промјеном вјере и имена“?

Људи се, у суштини, не деле на вере, расе и нације, него на само две врсте. Једни служе истини и правди, други лажи и сили. Први воле подвиг и слободу, други благостање и животни стандард. Први су спремни на жртву, други на издају. Први су, по правилу, ствараоци, своји и аутентични. Други су несрећне копије и жалосни медиокритети. Први су успешни у свом послу, други се стиде онога од чега живе. Први израстају у људе светске вредности и формата. Другима преостаје само да их мрзе. Ето зашто западњачки пропагандисти не могу да воле Хандкеа, Чомског или Дилана. Зато се касаба плаши великана, који су се усудили да је надрасту и напусте – Емира Кустурице, Иве Андрића и Меше Селимовића.

Милош Ковић
Iskra

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here