Suočimo se s prošlošću. Oslobodimo se mitova. To od nas traže naše vlasti, dok nas ubeđuju da „prihvatimo realnost“ i „razgraničenje“ sa Kosovom. Suočavanje s prošlošću od nas zahteva i EU, koja raširenih ruku čeka da nas primi u svoj topli zagrljaj.

Svakog jula, povodom ratnog zločina u Srebrenici, EU i SAD traže da se suočimo sa „genocidom“. Zaista, genocid je ključno iskustvo srpskog naroda u 20. veku. Sa masovnim ubijanjem srpskih civila i zatiranjem svoje kulture suočili smo se tri puta u toku jednog stoleća, u dva svetska rata i danas, u vreme razaranja Jugoslavije i Srbije. Za razliku od Jevreja ili Jermena, naroda slične sudbine, Srbi svest o genocidu, međutim, nisu ugradili u temelje svog nacionalnog identiteta. Time se bave samo Srpska pravoslavna crkva i nekoliko usamljenih ustanova, koje moraju da se bore za pažnju i pomoć. To svoje strašno iskustvo ne umemo da objasnimo ni sebi, ni strancima. Zašto se to baš nama dogodilo? Ko nam je to uradio?

Neprijatno nam je u društvu onih koji o tome govore, proglašavamo ih „ratnim huškačima“, koji ugrožavaju naše „dobrosusedske odnose“ i „evropske integracije“. Tim Sarajlijama, Krajišnicima i Metohijcima, mi Beograđani, Šumadinci i Moravci odgovaramo da su nam te priče grozne i morbidne, da „ne želimo nikoga da mrzimo“ i „da hoćemo da se okrenemo budućnosti“. Bilo, pa prošlo.

Zavirite u svoju savest i testirajte svoja znanja. Jeste li znali da je 6. avgust, u našem crkvenom kalendaru, dan Svetih Novomučenika Prebilovačkih? Znate li šta se u Prebilovcima dogodilo na taj dan, 1941. godine? Da li ste negde čuli da Srbija obeležava i „Dan sećanja na žrtve holokausta, genocida i drugih žrtava fašizma u Drugom svetskom ratu“ i „Dan sećanja na srpske žrtve u Drugom svetskom ratu“? Nigde, dakle, ni pomena genocida nad Srbima. Ovako nazvane dane mogli bi da obeležavaju i Nemci i Hrvati. I oni su ginuli u tom ratu.

Propaganda zapadnih, globalnih medija, reč „Srbin“ skoro da je pretvorila u sinonim za „ratni zločinac“. Svakog jula i avgusta, za vreme ceremonija u Srebrenici i Kninu, raspravljamo o tome da li bi trebalo da se suočimo s prošlošću i priznamo da smo u Bosni i Hrvatskoj počinili genocid. Za to vreme, u Hrvatskoj se uništenje srpskog stanovništva iz 1995. proslavlja na najvišem državnom nivou i pleše uz ustaške pesme i pozdrave. U „Maršu mira“ Nezuk-Potočari, bivši ratnici 28. divizije Armije BiH i mladi ljudi nose ratne zastave jedinice koja je počinila masovne zločine nad srpskim civilima opština Srebrenica, Bratunac i Milići. Vođe terorističke OVK na Kosovu i Metohiji, koje su samo 1999. i 2004. proterale oko 250.000 Srba, dok su ostale pobili i strpali u geta, najavljuju izgradnju Muzeja genocida, koji će podsećati svet na ono što su Srbi uradili albanskom narodu.

Među zemljama NATO i EU, koje su osmislile i izvršile genocid nad Srbima Krajine, Sarajeva, Kosova i Metohije, nalaze se i one koje su počinile genocid nad Srbima u dva svetska rata i marljivo ih istrebljivale tokom nekoliko vekova. Tu, na Zapadu, nalaze se koreni ovog zla.

Reč „genocid“ danas je, u medijima i akademskoj javnosti, postala najobičnije sredstvo za pravdanje „humanitarnih intervencija“. Time je relativizovan čak i holokaust. Od prvog iskrcavanja Evropljana u Americi, žrtve genocida rutinski se optužuju za kanibalizam, zločine i genocid. Setimo se sudskog cirkusa u Haškom tribunalu. Toj vrsti propagande posvećena je knjiga Politika genocida, Edvarda Hermana i Dejvida Pitersona, za koju je pregovor napisao Noam Čomski. Tu su genocidi podeljeni na „konstruktivne“ (one koje vrše SAD), „benigne“ (počinili su ih štićenici SAD kao, na primer, Hrvatska u „Oluji“), “zločinačke“ (vrše ih Srbija i ostale države koje su mete SAD) i „mitske“ (podkategorija „zlikovačkih“, za primer je uzeto „krvoproliće“ u Račku).

Važnija je, ipak, podela na kažnjene i nekažnjene genocide. Dva najveća genocida u istoriji čovečanstva počinjena su u Americi od 15. veka do dana današnjeg i u Evropi u Drugom svetskom ratu. Počinioci genocida nad starosedeocima Amerike, rimokatolički Španci i protestantski Englezi, ubeđeni u svoju izabranost i predodređenost (Amerikanci to zovu manifest destiny), sebe su videli kao oruđe Božije volje. Iz toga što su, umesto da budu kažnjeni, obdareni ogromnom silom, Englezi i Amerikanci zaključili su da su Bog i Istorija na njihovoj strani. Zato su se čak osetili pozvanim da danas, u ime nauke i progresa, svima dele lekcije o genocidu i ljudskim pravima.

Još od doba krstaških ratova, u misionarskoj „volji za moć“ krije se tajna Zapada. Ovde je reč i o Hrvatskoj, koja za Jasenovac i „Oluju“ ne samo da nije kažnjena, nego je i „nagrađena“ etnički čistom državom i ulaskom u EU i NATO.

Iz tog evropskog, krstaškog, kolonizatorskog, modernizatorskog pakla potiču tri genocida nad srpskim narodom u 20. veku. Prošlost ne možete da promenite. Hoćete da je zaboravite? Da pobegnete od nje? Ona će doći po vas.

Miloš Ković

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here