I uspeh i poraz definišem kao lekcije. To mi pomaže da nastavim dalje. Zato poraz ne smatram katastrofalnim, niti me pobeda podiže sa zemlje. Barem se tako trudim – kaže za svečani broj „Novosti“ glumac Miloš Biković.

Zrelost karakteriše njegov umetnički rad, ali i izraz kroz reč, mišljenje, stav i emociju, koji intervjue sa ovim mladim, uspešnim čovekom čine konkretnim, navode na razmišljanje i otkrivaju određene nijanse njegovog portreta koje filmsko platno i popularnost, možda, ne osvetljavaju u potpunosti.

Za „Večernje novosti“, kroz razgovor o onim sferama umetnosti i stvarnosti koje nisu pred objektivom kamere, Miloš otkriva svoju težnju ka ličnom, „unutarnjem Kremlju“, i istini sa, kako kaže, velikim početnim slovom, koja podrazumeva i put i život.

*Život, gluma, sazrevanje, godine iskustva, svakako donose promene. Šta je, uprkos svemu, ostalo isto, jer predstavlja vaš princip, stav, integritet?

– Mislim da čovek ne treba da govori o svojim kvalitetima, stavovima, principima i integritetu, zato što ih na taj način umanjuje, ali s obzirom na to da radim posao koji od mene zahteva da se ljudima obratim i na ovakav, direktan način, kao što je intervju, moram da kažem da, bez obzira na to koliko čovek radio na sebi, što je preduslov bez kog ne može da se uspe, i ma koliko bio talentovan i nadaren, bez Božije volje je nemoguće išta postići. Sveti oci su rekli – bez Boga, ni preko praga.

*Biti svoj i trajati, čini se, jesu neki od vaših osnovnih postulata u poslu i životu. Koliko je doslednost, danas, skupa i teško održiva?

– Teško je održati doslednost u vremenu previranja i krajnosti, kada su sukobljene strane veoma ostrašćene, što se vidi i u sportu i u politici, kako unutar naše zemlje, tako i na međunarodnom nivou. Kultura mora da ima faktor pomirenja, faktor smirenosti i stabilnosti. Ona mora da održi društvo, da prođe kroz turbulentne periode, a da se ne raspadne. Ukoliko kultura i kulturni delatnici, u tom smislu, podlegnu i oslabe, osim Crkve, više ništa ne može da održi društvo na okupu.

*Da li danas u Srbiji, glumac vodi karijeru ili ona njega, a kako je u Rusiji?

– Danas se mnogo snima i glumci imaju mogućnost da vode svoje karijere. U jednoj vrsti medijskog rata, profitirala je kultura, što je paradoksalno, ali ohrabrujuće. Kada se malo snima, karijera vodi vas. Prihvatate ono što vam daju i trudite se da plivate u tim uslovima. U Rusiji je lakše, jer je veće tržište i imaju jednu krucijalnu razliku u odnosu na Srbiju, a to je da film može da bude biznis, tako da vi, kao producent, možete da sarađujete sa ljudima iz sveta biznisa, koji su voljni da investiraju, ne morate da zavisite od države ili od stranih fondova. U Srbiji to nije slučaj, što nas dovodi u znatno težu poziciju kada je sloboda stvaralaštva u pitanju.

*Slavu i uspeh nosite lako, bez opterećenja, fame, mistifikacije, senzacija. Šta je osnov stabilnosti u tom smislu?

– Znam da mi slava ne pripada, kao što znam i da je uspeh blagoslov. Ako sam za nešto talentovan i nadaren, to nije moja zasluga, ja sam to dobio na dar. I dokle god sebi ne dajem za pravo i priznanje da sam nešto napravio, lako mi je da se te slave odreknem, i da se sa njom i poigravam. Otud, valjda, i lakoća.

*Kada se razmaknu zavese popularnosti, kakav portret vidite u ogledalu? Koje nijanse i brazde umetnosti i života ga oslikavaju?

– Kada se skine glumačka maska, lice ispod nje me često iznenadi i ja, zapravo, prolazim kroz jedan čudan proces u kome stavljam maske da bih došao do pravog lika. Gluma i jeste moja potreba za samim sobom. I brazde i bore formiraju lik, ali sam još mlad da bih rekao da sam nešto shvatio, osim da znam da se nalazim na putu potrage za sobom.

*Koje znakove na tom putu uvek pratite, ne biste li došli do istine?

– Mislim da čovek ne može da dođe do istine, nego da ona dolazi do njega. Čovek može samo da se upodobi, da ispuni uslove da se to dogodi. Ovde mislim na istinu sa velikim I. Na onu koja je i Put i Život.

*Čini se da je vaše duhovno sazrevanje jedan od temelja vaše umetničke ekspresije, ali i smernica u privatnom životu. Kako ih nadograđujete?

– Gluma je čudna profesija u kojoj jednom rukom treba da izvodite mađioničarski trik i skrećete pažnju publike, a drugom u džepu onoga ko vas gleda prokrijumčarite neku svetlost. Da usađujete u srce neke vrednosti dok zabavljate, u šareni papir slatkiša da uvijete gorki lek, da kritikujete, da lupite šamar, ali tako da publici to bude prijatno. I što je najvažnije, gluma i kultura teško mogu da polemišu sa nekim režimom, ili sa politikom. Opresori su nedostojni protivnici kulture, jer se ona obračunava sa demonima. Diktatori su samo njihovi šegrti. Kultura, kao medij duhovnosti, razgovara sa mnogo dubljim slojevima čovečanstva, a to su osobine naroda, mentalitet. Zadatak kulture je da neguje zdrave vrednosti i osobenost mentaliteta. Jer, ako se ne čuva i ne neguje, on nazaduje, narod degradira, i onda je svejedno ko je na vlasti. Glumac ima tu priliku da sa publikom zaroni u svoju podsvest. Ne samo da nasmeje i raduje, što je takođe potrebno narodu, već i da zaroni u dubine, da pokaže i prljavštinu i gnoj, i da ih na taj način izbaci iz rane. Takođe, da izroni kovčeg sa blagom zaboravljenih i potonulih vrednosti u moru laži, propagandi, istorijskog prekrajanja. Istraživačkim radom, pre uloge, kroz nova iskustva, čitanje i saosećanje, glumac ponire u te dubine, i u tom lamentiranju sa sobom povlači publiku i pomaže joj da prođe taj put zajedno sa njim, kroz jedan kondenzovan sadržaj koji je uspeo da iznedri u toj svojoj potrazi.

*Šta proizlazi iz vaše samoće, ćutanja i bola, i koliko bez njih ne biste bili potpun čovek i umetnik?

– Svaki čovek razgovara sa samim sobom samo kad ćuti. To su najvažniji razgovori. To su razgovori sa sobom i sa Bogom. Čovek se kompletira kroz bol, jer se na taj način oslobađa svojih zabluda i samoobmana. Ne znam da li sam potpun čovek i glumac. Uveren sam da nisam. Ali, verujem da sam na putu da to postanem.

*Ponekad delujete kao zatvoren i oprezan čovek. Šta time štitite?

– Štitim ono što Iljin naziva „unutarnji Kremlj“. Ono što je duhovno-administrativno, ili duhovno-razumsko jezgro mog bića.

*Šta je, s druge strane, uslovno rečeno, slobodniji deo vašeg karaktera i ličnosti?

– Pretpostavljam da je to dete koje želi da se igra. To je ono što svi imamo, samo je problem što su ta deca zlostavljana od strane sveta koji smo sami sebi stvorili.

*Gde pronalazite mir, daleko od svega?

– U Crkvi, kao i moji preci. Nisam ga našao u self-help literaturi i kvazi hindu i budističkim tehnikama. Nisam našao bolje načine od onih koje nudi pravoslavlje.

*odlikovani ste medaljom Puškina. da li bi veći izazov bio da odigrate evgenija onjegina ili Vladimira Putina?

– Onjegina bi mi bilo teže da igram, jer ga nisam upoznao.

*Jeste li suštinski srećan, zadovoljan i ostvaren čovek?

– Mislim da je mnogo važnije da li je čovek suštinski zahvalan, nego suštinski srećan. To je ono što zavisi od njega. Verujem da iz toga proizlazi sreća. Zadovoljan i ostvaren jesam. Ostvarujem se konstantno i mislim da je važno da čovek na tome može da radi. Sreća je kategorija koja čoveka vodi u zabludu, jer kad krene potraga za srećom, ona počinje da mu izmiče iz ruku kao pesak kroz prste, kao da pokušava viljuškom da zahvati vodu. Sreća je vrlo nedefinisana, pa je čovek koji je juri podložan manipulaciji. Zahvalnost je mnogo važnija.

NOVI PROJEKTI

A U susret novim glumačkim ostvarenjima, šta možemo da najavimo?

– Seriju „Južni vetar“ na RTS-u, film „Sluga“ koji će u Rusiji izaći u decembru, kao i filmove „Koma“ i „Hotel Beograd“, čije snimanje upravo završavamo.

novosti.rs, Dejan Ćirić

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here