Талентовани писац чији садржаји привлаче све већу пажњу читалачке публике. Његове приче говоре о гашењу исконског у нашем народу, о сличности са нашим прецима, о биткама од којих су судбине многих овисиле и осталим белезима посебно онима који оцртавају српски идентитет кроз традицију и апостолско хришћанство. Милан Ружић спада у ред младих интелектуалаца чије образовање, таленат и писана реч наговештавају новог витеза у корпусу српске књижевности.

Рођен је 4. маја 1988. године у Чачку. Основне и мастер студије завршио на Филолошком факултету у Београду на катедри за општу лингвистику. Аутор је књига „Некад, неко, негде“, @Наше су само речи“ и „Народ за издавање“. Колумниста је портала „Искра“.

Спој исконског и савременог налази се у наслеђу твог ума. Сматрам да из те радионице извиру мисли којима обликујеш своју књижевност. Колико одгој и образовање, а колико таленат доприносе твом стваралаштву, наравно, ако је још нешто од пресудног значаја, волео бих да ми кажеш? 

Сматрам да су наведене ствари и комбинација велики комплимент, на ком овом приликом захваљујем. Свакако је истина да књижевност мора бити производ нечијег умног пртљага који је спакован у главу која мислима путује и издваја шта јој одговара за преношење на папир. Оно што та глава одабере, а рука запише, јесте оно по чему ћемо писца или песника препознати. Многи су ми рекли да моје писање препознају управо у тој симбиози традиционалног и модерног, што је врло тешко уклопити, јер су ови појмови, или аспекти, најчешће антоними. Поново, сматрам да је то велики комплимент од стране свих оних који су о мом писању говорили и писали. Емир Кустурица је спомињао и православље као основу мог писања са чим бих се у потпуности сложио, јер уметност и сама мора да се заметне у религији, барем је такво моје искуство. Опет, потпуно је подредити религији, било би мање уметнички.

Образовање може да игра улогу, а и не мора. У мом раду оно игра велику улогу, јер сам ја по образовању лингвиста, па је сво то знање о језику, сва та теорија, много значила када сам покушао да је применим у пракси, тачније у својој прози. Сматрам да управо из таквог образовања потиче примећивање појединих колега и књижевних критичара који тврде да моје писање одликује потпуно једноставан језик који „преноси највеће истине и најсложеније поруке“. Уколико су људи који су ово тврдили у праву, заиста сам пресрећан.

По мом мишљењу, пресудни значај на то како неко пише има познавање језика, али и таленат који мора да се развија. Таленат без напретка, једнак је светионику који само бљесне једном током ноћи. Од њега користи имају само они бродови који то светло случајно примете, јер сине кратко. Развијањем талента, то светло се ротира и постаје све јаче, спречавајући да се наш брод насуче на стене егоизма и протраћеног дара, под условом да нас нису преварили да га поседујемо.

Твоја нова књига „Народ за издавање“ обилује кратким формама, поред медитативног духа осећа се и дах филозофије, посебно етике, затим естетског и лирског, али највећим делом доминира веза са прошлошћу, да ли је то све твоја природа или је део уметничке надоградње? 

Волим себе да сматрам човеком садашњости, иако је истина да се у свему што радим очитава некакав дух прошлости. Тај дух и дах прошлих времена је ода оном периоду, како је то Ковић лепо приметио, када је Србин био човек од речи и дела, од части и образа и када је целокупни свет био мање затрован материјализмом и куртоазијом.

Свест о прошлости, уз рад у садашњости, може само донети добру будућност. Без претходне две временске одреднице, или одреднице постојања, нема будућности или је она потпуно магловита. Не можемо очекивати да смо способни да гледамо у будућност која се не види од магле и тврдити, лажући себе и друге, да тамо нешто видимо.

У мом писању нема намерне надоградње у оном техничком или формалном смислу, већ је све ствар инерције. Често своје приче уопште и не прочитам други пут, јер желим да, читајући их пред публиком, осетим емоције које сам имао кад сам их писао. Мислим да је то оно што може да осети и публика, а мени је занимљиво из разлога што ме свака прича подсети и на оно шта сам јео тог дана, где сам ишао, шта сам читао, какав је био дан, на кога сам мислио, иако тога нема у тексту.

Човек сам који високо вреднује етику, односно морал, па свакога кога познајем, прво вреднујем по принципима „чојства и јунаштва“, а све остало је мање важно, осим када су у питању људи које не познајем. Код њих прво сагледам њихово дело, а онда етику.

А што се тиче моје прозе, мислим да је на најбољем трагу био књижевни критичар Желидраг Никчевић који је ову форму назвао исповедном прозом. Иако није у потпуности тачна дефиниција, јер се не односи на све што пишем, најближа је ономе што је целокупни дух написаног. Опет, као што видите, веза са религијом.

Милан Ружић (Фото: Sputnik/Youtube)

Поред разумевања духовног, верујем да си на доброј линији и са људима, пре свега то потврђује твој успех. Радом подстичемо афирмације, шта је данас још најважније да би се постигли прави резултати и одржала најважнија спона човек–природа–дух?

Човек сам који воли људе и лако се спријатељи, иако не задржавам предуго пријатељства која се испоставе као покушај користољубља или повод за осећање залудности. А што се афирмације тиче, она јесте добра и вредна ствар, јер афирмисани стваралац може да преноси своје идеје на већи број конзумената његове уметности. Неафирисани уметници су једнаки подземним водама – врше некакав посао, али најчешће важан само за себе и уски круг људи, у случају реке – важан за једну планину и за један ожиљак којим тече кроз кречњак.

Најважнија спона у овом тројству које је наведено јесу искреност и љубав. Ова два морају да постоје у намери остваривања овог тројства, а све то заједно води најважнијој ствари у свести нормалног и комплетног човека, али и ка најдоминантнијој црти српског идентитета – слободи.

Твој рад наилази на подршку све већег броја врло афирмисаних савременика. Диван пример, кад неко осети потребу да истакне млађег колегу. Највећи успех је кад те признају бољи од тебе. На који начин ти то осећаш, колико ти је то важно у овом моменту и да ли ће имати пресудног значаја за твоју књижевну каријеру? 

Грешка у мојим почетним корацима јесте што сам кренуо одозго ка доле. Мене су прво читали истакнути уметници и узори који би били један врхунац добре књижевне каријере, односно информација о томе да такви читају оно што пишем. С обзиром на то да је мене Матија Бећковић наговорио да почнем да пишем, он је био и мој први читалац. Затим су други чули од њега за мене и почињали да читају. Сада се тај круг мојих, са поносом истичем, пријатеља у свету уметности толико проширио да ретко кога има ко ствара у Србији, а да ствара оно што мени прија да прочитам, погледам или чујем, да га не познајем или да се не дружимо. У питању је велики благослов. Добра ствар у погрешном смеру којим сам кренуо јесте то што се препоруке таквих људи остали сматрају драгоценим, па сам се врло брзо спустио до темеља који је недостајао, а то је обична читалачка публика.

Сасвим сигурно је да ће на моју каријеру имати утицаја то што се дружим са људима који су извор стваралаштва, идеја и мудрости, али је велика срећа што су ти људи и велика подршка, још већи пријатељи и вечити учитељи.

Код свакога прво вреднујем оно какав је човек, затим, ако ствара, колико је добар стваралац, а ако се те две ствари поклопе и налазе у једном човеку, и то остварене до максимума, и још ја имам срећу да те људе назовем својим блиским или најбољим пријатељима, онда је то нешто што нема цену. А кад такви хвале мој рад, онда је та похвала уједно и комплимент и велики крст који се мора носити на леђима и који треба оправдати како не бих од њих направио лажове.

Како се живи на другој страни, тамо где књижевност није примарна; породица, љубав, пријатељи, друштво из другачије стварности, наилазиш ли на разумевање и подршку или се предајеш другим темама?

Код мене ове две стране нису јасно раздвојене. У мојој кући, као и у друштву, које чине највише баш ствараоци, велики и мањи, увек се прича о уметности и о суштинским стварима. Данашњи човек је базиран на брзини информације и њеног преношења осталима, па се овде мудрост и памет изједначавају са човеком који у својој глави има огроман број информација које стално декламује. Заборавља се да информације не значе ништа уколико их нисте изрекли како бисте донели неки закључак. Дакле, нашем друштву и данашњем свету недостаје суштина. На књижевном и ванкњижевном плану, који су скоро па иста ствар код мене, трудим се да мислим о суштини, јер у природи човека не треба да буде растрзаност, већ конкретност у свему.

Данас су сви паметни, имају „паметне телефоне“ и ако нешто не знају питају „Гугл“. Да ли је то цивилизацијски напредак или само предигра која ће допринети селекцији на оне који брину и о којима се брине?

Највећа трагедија данашње цивилизације лежи у томе што ми те „паметне“ телефоне нисмо подредили себи, да нам служе, већ смо се ми подредили њима. Гугл је претраживач који ће нам дати одговор на све што тражимо, с тим што нико не може да гарантује да су ти одговори тачни, а и да јесу, превише их је. Опет се враћамо на изостанак суштине. Када човека лишите суштине и начините га глупљим од паметних телефона, онда добијате изврсног роба технологије и либералног капитализма који у њему учествује много активније и много лакомисленије, управо уз помоћ технологије.

Све ово што је човечанство измислило јесте напредак, а на нашој свести и избегавању ропства телефонима и компјутерима лежи прекретница и одговор на питање – хоћемо ли напредовати унапред или уназад.

Колико данашња технологија има утицаја на интелектуалну својину, где нас води вештачка интелигенција и колико смо неопходни једни другима? 

Технологија је нешто што је велико достигнуће и ода људском мозгу, али је она почела од нас да прави лење створове неспособне за живот без технологије. Сви на овом свету су постали инвалиди, јер нико не може без неког од тих технолошких помагала.

У свету друштвених мрежа, сталног виртуелног контакта, упали смо у мрежну хибернацију и из ње нас само понекад прене истина ако је чујемо. Међутим, свету одговара та хибернација, па ни истину нећемо слушати често.

Ако нема истине, онда нам остаје лаж, а лаж је да је човек довољан сам себи. Увидећемо ово на лакши или на тежи начин.

За крај, твој допринос спасавању света?

  Па не знам колико је добро причати о себи, а морао сам, јер интервју тражи те ствари, а остати неутралан. У објективност не верујем, јер је свет одавно врло субјективан и оно што назива објективношћу је само збир наших и туђих субјективности – његов најбезболнији резултат. Стога, врло субјективно ћу рећи да мој допринос у спасавању нечега, не бих баш рекао света, али рецимо у спасавању здравог разума, лежи управо у размишљању и деловању у оквирима нечега што ће људима помоћи да се осете људима. Ако пишем о нама и о нашим осећањима, пробудиће се нечија свест, савест и емоција, па зар има ичега лепшег од тога да се неко од свих ових бројем овенчаних буљитеља у телефоне одједном, макар и на тренутак, поново претвори у човека.

Интервју приредио: Илија Шаула 08. децембар 2019.

Књижевна радионица Кордун www.krk.rs 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here