Годинама сам имао част да ми Љиља Смајловић буде уредница у Политици, и нешто дуже од тога да ме живцира по мнооооогим питањима, али данас је заиста ствар принципа стати у, не могу да кажем Љиљину заштиту јер се пре свега трудим да штитим мале и угњетене а не мало веће и угњетене, већ заштиту професије која није ни елитистичка ни аристократска, него грудобран обичног човека од необичних људи и још необичнијих нафака тих створова!

Да ли је Љиљана Смајловић заиста једна од угњетених?! Јесте!
Довољно је дуго и довољно добро знам да могу да тврдим како је међу последњим Дон Kихотима журнализма, иако је пречесто веровала да су јој ветрењаче пријатељи, па и савезници.

Могу да је осудим прихватајући аргумент да је сама пала и сама се убила, кардинално погрешивши кад се прихватила фотеље у Политици знајући с ким ће морати тикве да сади, али једнако могу да прихватим и аргумент да ни то што је остало од Политике не би било да није било ње!
Једнако је пострадала и од “жутих” и од ових не научивши лекцију, или не желећи да је научи: “Даћеш динар да уђеш у коло, али ће ти касније бити мало и два да изађеш из њега”, али знам и зашто је ишла “мечки на рупу”- не да је плаши решетом, већ да јој покаже да у новинарству нема места за међеде и мечкаре, колико вам год то сад звучало невероватно, јер, да, главни уредник Политике је увек сматран експонентом власти, не без разлога, наравно!
Ништа не бих могао да одговорим ни на аргумент: “Зашто је чекала три године и због чега није после три недеље спаковала пинкле и баталила Македонску 29”, али бих могао евентуално да реплицирам- зато што је веровала да пристајањем на компромис може да учини нешто да овај позив не спадне на два слова и да се част новинарста које постоји једино и искључиво због интереса сужњих брани с позиције на којој је ветрометина најјача!

Лично, нисам за компромисе, али искрено нисам ни био у прилици да морам да их правим с места уредника (уредник сам био једном у досадашњој каријери, заспао на колегијуму, никад ме више нису позвали на исти).

Добијао сам и давао отказе (па и у тој истој Политици, “жути” су ме отерали из ње) наивно верујући да ћу променити нешто ако зајебем тај ход по танкој жици за који су ме уверавали да је заправо магистрала којом се мора ићи, водећи се оном владике Николаја: “Kад кућа гори- гаси се споља”, али, некад, ваљда ваља гасити кофама воде и изнутра, мада и сад верујем да нисам погрешио, ни једанпут, једнако колико верујем да је Љиља ставила на коцку и жртвовала све што је имала: част, образ, новинарску етику и принцип зарад већег добра у које је веровала!
Да ли је све то прокоцкала узалуд- није, и јесте!

Политика јесте то веће добро, јер Политика је, редакција часних, добрих и професионалних новинара (80 одсто њих, ал се пречесто од дрвета не види шума), и Политика је, реално, тај старији и јачи ортак из краја који је стајао иза свих нас, колико год, опет, некоме све ово сад апсурдно звучало, јер колико је синоним новинарства у оном коренитом смислу, толико је и батина с оба краја у рукама власти!
Али, опет, верујем, да ако је продала душу ђаволу Љиља Смајловић је то учинила како нико од нас то не би морао, јер Политика је била нешто попут Радничког батаљона који је чувао слободу Ужичке републике, знајући да ће изгиниту како би ми са ослобођене територије могли да терамо даље.
И да, Љиља је сасвим заслужено пала у незаслуженој арени, прождрана од кербера власти, колико год се то крстило другачије, и не, није заслужила такав крај иако је с почетка знала да другачијег нема!
Сама пала сама се убила- да!
С ђаволом је тикве садила- да!
Али, понављам, верујем да је то учинила како би заиста сачувала Политику, јер одбраном ње, која ће сад пасти у руке ко зна какве фукаре, бранила је обавезу свих нас да се овим позивом бавимо искључиво због вас, људи чији смо мегафон!
Није Љиља Смајловић никакав Христ који је пострадао за спасење свих нас, далеко од тога, али и предалеко да је Јуда каквом је представљају.

У овој “Игри престола” измакли су јој трон они којима је поверовала да су њима и троношци сасвим довољни.
Њена грешка, њен крст који ће носити и…
Ма, није ово ламент над професионалном судбином Љиљане Смајловић, већ слово о жени која је у битку кренула с копљем од пластелина, али довољно је знам, убеђена, да и таквим временом може растерати бесну пашчад ко мочугом!

Ово је слово о новинарима Политике (оних 80 одсто) које је привилегија звати колегама и чије је образе бранила потурајући свој.
Имао сам заиста част да ми својевремно буде уредница, али много дуже од тога пријатељ који ме је доводио до лудила, чинећи да почесто поцепам Политику, што се оно каже: “ко пиво испред задруге”, али тек ће се њеним падом видети колико је за нас било простора за лет…
Недељник

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here