Naredni dani će nas umnogome odrediti kao ljude…

Nisam defetista i ne verujem ni u kakav scenario “sudnjega dana”, no strahujem da će ova pogan od virusa više muke učiniti našim dušama negoli telu.

Ne zato što smo loši, naprotiv, ovo je dobra zemlja- dobrih ljudi, već što strah sam po sebi izgoni ono najgore iz čoveka i izopači ga do granica zveri.

To ne smemo dozvoliti sebi ni po koju cenu jer pošast će proći ali šta će od čoveka u ljudima ostati za njom..?

Vazda smo u muci bili najbolji- budimo i sada!

Kad god govorimo o slavi predaka setimo se da su najslavniji dani upravo bili dani stradanja i patnje, jer gde su se drugi uzdizali u zverima ovaj divni narod ih je nadvisivao u ljudskosti!

Lako je u dobru biti dobar, u nevolji je Srbija vazda ponosito nosila svoj krst…

Rekoh, nije pitanje šta će bolest učinti nama, no šta ćemo mi učiniti njoj, jer gde se kosti prelome tu i zacele, ali gde duša pukne – ponor ostaje doveka! Bezdan pusti…

Dakle, nećemo sačuvati sebe ne sačuvamo li one oko nas!

Čemu i da sačuvamo sebe u suprotnom?

Život će se, Bogu hvala, nastaviti, no kakav je to život ako vredi tek onoliko koliko smo u jadu spremni da se otimamo za njega?!

Bolest ne bira ali čovek bira, i lek je vazda u tome koliko će duše ostati zdravo, a ako nam čega nije manjkalo nikada- duše nije i ne štedimo je, što je manje trošimo manje ćemo je i imati.

Razumno je strahovati, no ne smemo dozvoliti da strah prevlada- život će pobediti onoliko koliko ne damo da se premetne u njegovo naličje!

Vele, utešno je što najviše stradaju stari i bolesni, a ukoliko je to uteha- osta čovek večno neutešan za čovekom u sebi!

Potomci smo tih sarih i bolesnih, sve da im ni ime ne znamo.

Zavisiće od nas- ne dozvolimo, nikako sebi ne dozvolimo da zaludo dozivaju u pomoć!

Ne kažem: “Juriš u pošast”, već nema predaje i povlačenja s fronta- ovo je još samo jedan Kajmakčalan koji ćemo slavno osvojiti ukoliko ne zaboravimo da smo deca njegovih vrhova!

Ne skladištimo za svoju decu da za tuđu ne bude, jer nema tuđe dece, svaki je anđeo jednako naš!

Ne zazirimo jedni od drugih- valja nam se i sutra pogledati u oči, a ako se u “ogledalimo duše” duša ne pozna jalovo smo sebe sačuvali!

Rekoh i ponoviću- ne verujem u scenario sudnjega dana, barem ne što se pošasti tiče, jer nije bolest ono što ubija već gde ruku nevoljnika nema ko da prihvati.

I nije tačno da smo prepušteni sami sebi- Gospod je uz nas sve i da ga se po sto puta odreknemo, a gde je Gospoda tu je i čoveka, gde je čoveka tu nema muke koja proći neće!

Gde smo u svim srpskim zemljama saborno stali u odbranu svetinja sad nam valja još nepokolebljivije stajati na bedemu jer branimo najveću svetinju- ČOVEKA!

Bližnjega svog i onog u sebi!

Drži se Srbijo moja voljena – lažu te da si na kolenima, na raspeću si, a tu si vazda bila slavna i velika!

Ništa neće ustaviti život ukoliko mu mi stopama zveri ne napravimo zabrane…

P. S. Imam apsolutno poverenja u one divne posvećenike i borce- zdravstvene radnike (bele mantile a ne bele okovratnike), mučenike koji će izgarati zbog nas, pa nam valja jednako izgarati zbog njih i naći im se koliko god možemo!

IN4S

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here