Не знам кад сам се осетио овако поражено као човек. Дакле, годинама уназад налећем на те наслове о украденим и продатим бебама и никад ни на један нисам кликнуо, одбацивао сам их све као теорију завере и били су ми у рангу с насловима “Ало”, типа “Метеор величине Атоса јури ка Земљи и удариће у Вашингтон” …. Украдене бебе?! Ма дај, молим те, који би ланац завереника ту био потребан – бабица, лекара, људи из администрације, полиције итд” … Минимум 15ак особа умешаних у то, и то није само у једном месту па да кажеш организовала се банда од 15 психопата па шљакала годинама, већ неколико места по Србији. Немогуће. Мислим, како би то уопште било могуће?! Ко би уопште могао тиме да се бави и мирно код куће ноћу спава?!
Онда, малопре, послушам сведочења људи на ТВ. Поређење можда није на месту, али је погодно да се схвати моја запрепашћеност. Изучавајући холокауст сусрео сам се и с феноменом негирања холокауста. У питању је, махом, идеолошки мотивисана појава (антисемитизам, антиционизам, Јевреји као извор планетарног зла, теорије завере) али она је примећена и код људи који немају апсолутно ништа против Јевреја, једноставно им је немогуће да прихвате, на чисто психолошком нивоу, да је тако нешто било могуће. Да је нацистичка машинерија индустријског убијања годинама функционисала беспрекорно без да ју је у томе нешто битније омело. Колико је тешко код тако невероватних ствари пласирати истину, осведочио сам се и лично кад сам као учесник семинара у Јад Вашему с осталим учесницима (при том махом професионалцима, дакле углавном историчарима) разговарао о хрватском геноциду над Србима. Гледали су ме бледо. И, наравно, то што сам из Србије није помагало моју причу. Једно од најчешћих питања било је “како је могуће да ми за то не знамо? Како је могуће да је ћутање тако темељно да је тако нешто остало заташкано?” (Срећом је Ефраим Зуров, директор Визентал центра, скоро цело своје предавање посветио усташама, током којег су се све главе редовно окретале у мом правцу, као да ми се извињавају). Шта хоћу да кажем, прича о краденим и продаваним бебама је до те мере невероватна, да сам сад, дословно у извесном стању шока и неверице.
Како су ти људи, годинама увече легали у кревет и мирно спавали а да су претходно некој мајци која је родила здраво и право дете рекли да јој је дете умрло и потом га продали неком. Јеботе, како ?!?!?! Како су се међусобно гледали у очи?!?! Ова прича мора се истерати до краја! Врхунац суноврата је да држава Србија не чини фактички ништа и да се по том питању више ангажовала Немачка (у којој су бебе продаване). За колективну катарзу и оздрављење, за све нас без изузетка, ово се мора истерати до краја! Не могу да замислим довољну казну за кримогене психопате које су у овоме учествовале – кинески метод ми се чини једино примереним, егзекуција на стадиону пред пуним трибинама с метком који плаћа породица. То се, наравно, неће десити. Чак и да неки међу њима заврше на робији, мало је и недовољно. Морају се обелоданити имена тих криминалаца и буквално се на њих мора упирати прстом на улици. Њихове њушке и имена морају висити на насловним странама, ТВ екранима, билбордима. Ово је један суноврат у чије бездно од ужаса не смем ни да погледам. Ово не сме да се не истера до краја!

Александар Ламброс

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here