Опште позната чињеница je да су се од Јужних словена на ово поднебље доселили само Срби и Хрвати док су Бугари туркијско племе које је под најездом ова два народа попримило одлике словенске културе. Ипак и поред ове чињенице било је могуће да се од српског националног корпуса створе нове нације, такозвани Бошњаци,Македонци, а од скоро и Црногорци којима ни сам Његош, у којег се и даље куну, није довољан да схвате којем народу заиста припадају.

И поред целокупног труда ових народа да забораве своје порекло и да забораве ко су, истина константно излази на видело, а истина се налази и иза приче коју вам управо доносимо.

На фотографији лево налази се Милинко Чекић који је као петогодишњак завршио у логору Јасеновац. Био је само дете, али је био принуђен да гледа смрти у очи. Принуђен да гледа клања и крв, да слуша вриску и гушење људи пресечених гркљана…. Уместо да ужива у безбрижном детињству био је принуђен да стрепи за сопствени живот и то само зато што је био Србин православне вере. Од његове уже породице која је бројала 19 чланова Јасеновац су преживели само његова мајка, стриц и он. На другој фотографији
налази се муслиман Смаил. Желите ли да погађате његово презиме? Тако је, и он је Чекић! Али, гле чуда, није Србин него “Бошњак”. Смаил Чекић, магистар Филозофског факултета у Београду непрестано се труди да докаже геноцидност српског народа(коме и сам припада) према српским муслиманима (или како се од деведесетпете називају “Бошњацима”) у Другом светском рату, али изузимајући чињеницу да су се управо ти муслимани који су из освета убијани од стране Четника свесрдно помагали нацистичке снаге било под командом НДХ као “Хрватско цвеће” или под командом Велике Албаније у СС јединицама “Скендербег”. Коме год ови муслимани служили није ни битно, битно је да су чинили огромне злочине према Србима православне вере јер одавно је познато да нема већег Турчина од потурченог Србина.

Ко су и одакле потичу Чекићи?

Почетком XVIII из околине Грахова код Никшића породица Јовићевић досељава се у село Полача, код Книна. Тада су своје првобитно презиме Јовићевић променили у Чеко, јер су радили у турској служби као граничари — најамници и, по обичају, сачекивали пролазнике, па су тако и добили презиме Чеко.

Из Полаче чланови ове породице годинама су се ширили и населили готово читаву Босанску Крајину и територију некадашње РСК, а један део фамилије на своје дотадашње презиме додаје наставак -ић и тако насташе Чекићи. У селу Рибник између Мркоњић града и Кључа и данас живи велики број припадника и породице Чекић и породице Чеко негујући фамилијарне односе и сећање на исте предке.

Ова породица дала је и две велике историјске личности и, гле чуда, једног православца и једног муслимана. У једног се куну сви Срби, а по другом се зове школа у Санском мосту. Гаврило Принцип Чеко и Хасан бег Чекић Чеко.

Почетком 19. века из Полаче, један део породице Чеко се преселио на другу страну Динаре у Граховоско поље у село Обљај, код Босанског Грахова. Тада су презиме Чеко променили у Принцип, који је у почетку био само локални надимак за разлику од многобројних племеника исте породице. Власти су их и цивилне и војничке звале Чеко усвајајући у загради њихов надимак, који је постепено прерастао у презиме. Гаврилову улогу у ослобађању Босне од аустроугарске власти није потребно ни спомињати јер је опште позната ствар, али занимљиво је споменути да то што је учинио Гаврило покушао је и његов рођак муслиманске вере. Хасан-бег Чекић је по окупацији Бањалуке од стране аустроугарских трупа 1878. године окупио војску од око 3.000 коњаника и пешака, а у њеном саставу је, поред муслимана, био и велики број православаца. У изненадном нападу на Бањалуку успели су чак да заузму део града на Врбасу, али су се потом пред надмоћнијим аустроугарским снагама морали повући. Бојећи се одмазде Хасан-бег Чекић је, попут великог броја муслимана из Босне и Херцеговине, избегао у Турску, где је провео девет година, док је његова породица наставила живети у Санском Мосту. Хасан бег Чекић био је последњи капетан санске капетаније, која је чинила административно територијалну област у саставу некадашњег Босанског ејалета, а припадају му заслуге за изградњу моста преко реке Сане, који је био од дрвета. На месту где је данас мост, пре његове изградње налазио се плитки газ, а потом и скела којом се прелазило с једне на другу обалу. Изградњом и учвршћивањем моста, који је тада био изграђен од дрвета, створени су услови за ширење града преко реке и његов економски развитак. Хасан-бег Чекић је потом доделио земљиште и дозволио изградњу кућа на супротној обали града, гдје су се населиле српске и муслиманске породице. Потом је на десној обали града изграђена и прва православна црква која је била од дрвета.

Тако да уместо што градимо зидине међу нама, и што одбацујемо и мрзимо једни друге због верских разлика треба да признамо своју прошлост и да заједно наставимо да корачамо у будућност јер заједничку историју једноставно имамо и није је могуће сакрити, а заједнички циљ можемо створити као што су и рођаци Гаврило и Хасан имали исти циљ – отерати Аустријанце из наше Босне! И никада ни по коју цену не смемо да пустимо у заборав чињеницу да је Скендербег Бушатлија син Ивана Црнојевића, да је Скендербег Кастриот син српског монаха Јована и брат српског монаха Репоша, да је син Стефана Вукчића Косаче Ахмед паша Херцеговић, да је кућа Мехмед Паше Соколовића изродила три српска Патријарха нити да је Омер Паша Латас заправо био Михаило.

За крај, даћу себи за право да своје излагање завршим песмом Мусе Ћазима Ћатића, “Српски понос”(1899. год)

Ја сам СРБИН, СРПСКО д’јете,
СРПСКА ми је савијест чиста;
Јуначких ми дједа слава
Ко сунашце жарко блиста.

Ја сам СРБИН – тим именом
Вјечно ћу се поносити,
Спас српскога славна рода,
На срдашцу свом носити.

Од мог рода, сто јунака
Пр’јетило је грома сили,
И СРПСКО су име мачем
На камењу биљежили.

Пред ударцем њиховијем
Тресле су се веље горе,
Ступали су вазда смјело
По мејдану да се боре.

Камо, камо Душан силни?
Камо паша Соколија?
То су дични синци СРПСТВА:
Ко зв’језда им слава сија!

Ја сам СРБИН – гусле имам,
Уз њих тио попијевам,
И љубављу – према СРПСТВУ
Своје пјесме загријевам,

Славим Марка и Милоша;
Славим храброг Дјерзелеза:
Имам њину успомену,
Бритки ханџар оштра реза.

Па нек ми се душман јави,
Нек на бојно поље додје;
Мене хитац не прима се,
Не може ме резат гвождје,

Маркова је ово рука,
Топузином знаде бити;
Хамајлија Алијина
Од оштра ме гвождја штити.

Ја сам СРБИН – СРПСКО д’јете,
За СРПСТВО ми душа гори –
Робоваћу СРПСКОМ роду,
Док ме црна смрт не смори.

Дедовина

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here