Ненад Станић је Србин, који је рођен 1973. године у Чачку, у западном Поморављу. Ту је провео детињство и школовао се.

Почетком 1992. године добија позив за редовно одслужење војног рока и одлази са својом јединицом у Босну, где је провео неколико месеци као војник ЈНА. Када је одслужио свој дуг отаџбини, вратио се у свој родни Чачак.

Приликом агресије НАТО пакта на нашу отаџбину у пролеће 1999. године, заједно са својих стотинак другара из Чачка пријављује се као добровољац Војске СР Југославије, да иде на Косово и Метохију. Његова чета је била послата на Јуничку кланицу, подно планинског венца Проклетије, у близини карауле Кошаре, где су се одвијале жестоке борбе припадника херојске 125. мтбр Косовскомитровачке бригаде из Приштинског корпуса Треће армије ВЈ са хордама агресора које су сачињавали албанске банде из тзв. ОВК, Војска Републике Албаније, британски и амерички специјалци, добровољци из арапских земаља итд. Управо тамо је и Ненад био рањен, а његов другар погинуо од метка који је њему био намењен.

Како је касније Ненад казивао ту причу Невену Милаковићу Ликоти, настала је један од најпознатијих песама из тог времена “Вила са Кошара”, која се последњих година често може чути на концертима, дешавањима и академијама посвећене Косову и Метохији и одбрамбеном рату 1998-1999.

У емисији Разбуђивање, Ненад Станић је жестоко проговорио о проблемима ветеранске популације, са којима се он и његови ратни другови боре већ 28 година, тачније та проблематика ратних ветерана траје још од лета 1991. године, када су отпочели ратни сукоби на простору западног дела бивше СФРЈ, прво у СР Словенији, а после и СР Хрватској. Како сам Ненад каже, ниједна власт у последње три деценије није разумно и људски приступила решавању ове проблематике, већ се проблеми само нагомилавају.

Управо то не решавање проблема натерало је њега и његове саборце да дођу у центар Београда, тачније Пионирски парк, у непосредној близини Скупштине и Председништва Републике Србије, Радио Телевизије Србије… где су поставили шаторе и бораве већ месец и по дана, а ту остају до испуњења својих захтева… јер како каже све државе у свету, али и у комшилуку су законом регулисали права ратних ветерана, једино у Републици Србији то добија врло чудне метаморфозе, које одговарају малом броју поданичких удружења ветерана, за које Станић основано сумња да би органи правосуђа имали посла, када би истински проверили њихове рачуне на који је стизао новац из државних фондова последњих петнаесетак година.

Поред тога, Ненад Станић се у емисији дотакао и оног незаконског дела, а то је поштовање ратних ветерана у друштву. Како и сам каже, један део људи у Републици Србији окреће главу од ветеранске популације сматрајући их чудовиштима, криминалцима и сл. Споменици који се подижу жртвама и борцима (као на пример онај на Савском тргу у Београду) из последње деценије 20. века више личе на ругло, него на достојне споменике за наше јунаке који су пре 20+ година своје животе положили на олтар отаџбине.

Радио Телевизија Србије је снимила два документарно-играна филма “Ратне приче са Кошара” и “Ратне приче са Паштрика” и то емитовала ове године, када се навршавало две деценије од завршетка рата на Косову и Метохији и НАТО агресије која је носила шифровано име “Милосрдни анђео”. Ненад Станић похваљује РТС и Слађану Зарић због тога, јер је то била одлична прилика да се највећи део грађана упозна са чињеницом шта се све дешавало на југославенско-албанској граници током 1998-1999, да Војска Југославија није поражена и да поред Срба на првој линији су ратовали и припадници других нација: Мађари, Хрвати, Горанци.

Данас нажалост док они кампују у Пионирском парку тражећи своја права, дешава се тужна ствар да поједини ликови, сада посланици у Скупштини, који су са њима били на КиМ сада окрећу главу од њих, јер се боје за своје позиције. Међутим, има и часних људи као што су: генерал Божидар Делић, командант 549. мтбр из Призрена који их редовно посећује и има родитељски однос… генерал Драган Живановић, командант 125. мтбр из Косовске Митровице и др.

Ратне ветеране често можете видети и у београдској Кнез Михаиловој улици, код некадашњег ресторана “Руски цар”, где прикупљају потписе за подршку у својој борби за права ветеранске популације.

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here