Како је Антифашистички покрет жена промовисао Нову годину као нови, али обавезујући „народни обичај”

Нова година проглашена је државним празником 1955. године када је парламент тадашње Федеративне народне републике Југославије усвојио први општи закон о државним празницима. Тиме је отпочела ера увођења нових церемонија с једним циљем – да се створи осећај припадности једној заједници свих становника Југославије, без обзира на њихову вероисповест и националност.

Много пре тога, у нормативним актима Краљевине Југославије из 1929. године, Нова година се помиње као верски празник само католичког дела становништва, али после Другог светског рата Комунистичка партија почела је да реализује план стварања новог човека социјализма, користећи политичку стратегију „измишљања традиције”.

Важан део тог процеса били су државни празници, светковине и ритуали, као средство очувања друштвеног поретка и наметања новог.

Нове власти су тежиле да се укорене одређене вредности и норме понашања путем њиховог понављања. У првим послератним годинама долази до мешања старих и нових празника, преплитања традиције и нове идеологије. Божић се још увек званично славио, новине су објављивале празничне тробројеве са божићним песмама и честиткама.

Међутим, од 1947. године у штампи нема ни назнака божићне атмосфере и на све доступне начине се у јавности ради на потискивању верских празника.

Требало је прекодирати стари церемонијални календар са предреволуционарним и религијским конотацијама и произвести нови „социјалистички” празник. Антифашистички фронт жена (АФЖ) изабран је за пропагатора новог празника. И тако, наводно најмање политизована масовна организација, задужена за решавање практичних животних проблема, крајем 1948. године креће у промоцију Нове године као будућег „народног обичаја”, а одлични посредници у томе била су и деца. Наиме, почело је да се инсистира на Новој години као дечјем празнику, дану радости за све пионире (и трудбенике) који тог дана сумирају резултате свога рада.

Јелка се китила социјалистичким обележјима по узору на прославе у Совјетском савезу, а Деда Мраз је критикован као клерикална творевина која сувише подсећа на Светог Николу. Централна личност требало је да постане девојка у народној ношњи као персонификација Нове године која доноси светлију будућност, или стари партизан који одржава континуитет са револуционарним традицијама.

И успело је. У деценијама које су уследиле Нова година прихваћена је као празник свих празника, све до деведесетих година прошлог века, када су из насилно отргнутог дела наше историје извучени и на сцену враћени стари добри народни и религијски обичаји и светковине.

Милан ЈАНКОВИЋ, Политика

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here