У нижим разредима једне основне школе учитељ је пропитивао ђаке шта су њихови очеви по занимању. Мој тата је лекар, мој је возач камиона, а један малиша одговори – геј стрипер. Настао је мук, нико ништа није рекао, ни питао. Учитељ после насамо упита ученика – да ли је стварно твој тата то што си рекао. Не – одговори малиша – али боље ми је то да кажем него да је банкар.

Овај виц једном приликом новинарима је испричао управо банкар, показујући тако да врло добро зна колико је његово занимање непопуларно. Нису без разлога банкари, не само код нас, већ и свуда у свету, „на тапету”.

По висини зарада су у врху, а кад им истичу добро плаћени уговори у стварност се спуштају такозваним златним падобраном, што подразумева додатне паре за одлазак из банке. Због њихове неумерености и великих кредита које су давали проблематичним клијентима, свет је 2008. потонуо у још једну економску кризу из која се слабашне економије попут наше још дављенички спасавају.

Дуга је листа ствари због којих се код нас људи жале на банке. Привреда због високих камата, али су грађани који су узимали стамбене кредите индексиране у швајцарским францима сигурно најгласнији, али и најочајнији.

Њихови представници још су у шаторима испред зграде Владе Србије у Немањиној. У договору с туристичким агенцијама поскупљују наше туристичке аранжмане за иностранство тако што аранжмане наплаћују по скупљем курсу. Искључиво.

Провизије, накнаде, камате, одржавања рачуна, разна осигурања, обрада захтева за кредит, упркос томе што се уредно плаћа камата из које би тај трошак требало да буде финансиран… све је то данак савременом друштву.

Држава је прописала да нема исплате зарада на руке, већ да свако ко је легално запослен мора да има текући рачун у банци. Ето банкама бар 3,5 милиона клијената, колико има званично запослених и пензионера.

Ако хоћеш да подигнеш пензију стечену у иностранству, за то банци мораш да платиш. Ако желиш да ти син из иностранства пошаље новац, а то су оне фамозне дознаке које уредно књижи Народна банка, опет он то може да уради само преко банке, која то, подразумева се, наплаћује.

Може новац да се шаље и преко комшије, али не може се увек чекати наш човек који путује у завичај.

Банке нису социјалне установе, као што то нису ни друга привредна друштва, и отвориле су своје шалтере с дозволом државе и за послове које закон прописује – да би зарадиле. Друга је ствар уколико оне зарађују на рачун клијента мимо закона и добрих пословних обичаја.

Онда ту није проблем у њима, већ у ономе ко им је то дозволио – а то је држава. Чињеница је да се наша држава касно сетила, и то тек 2011, да донесе Закон о заштити корисника финансијских услуга и да заувек у историју пошаље банкарске уговоре са ситним словима и непрецизним одредбама.

Извор: Политика

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here