Историја Јевреја у Србији је дуга и доста занимљива. Јевреји су већином у Србију дошли за време Османлија и углавном су били по градовима. Врло брзо су успоставили своје присуство на Балкану. Велике промјене које су се десиле у Србији током 19. века утицале су и на Јевреје. Неки српски владари, као што је био Милош Обреновић су штитили Јевреје, док су неки као кнез Михаило имали мање добро мишљење о Јеврејима. 1856. Јеврејима су уведена ограничења на трговину по унутрашњости Србије. Ипак, устави Србије, као што је био Намеснички су гарантовали слободу вероисповијести признатим верама. 1874. основано је Јеврејско женско друштво у Београду. Јевреја у Србији није било пуно, око 2000-2500. Јеврејима многи нису веровали јер су они били доста повезани са османском влашћу и јер се сматрало да они неће помоћи у остваривању српских националних циљева. 1877. је изабран први јеврејски члан скупштине. Што се тиче политичких партија у Србији, либерали су били много више наклоњени Јеврејима од радикала. Либерали су успјели да омогуће Јеврејима служење војске.

На Берлинском конгресу, велике силе су од Србије тражиле да Јеврејима да сва права. Ристић је писао Бизмарку на ту тему и рекао му да Јевреји у Србији већ имају сва права, као и одређене привилегије као што је рецимо државно финансирање јеврејских школа. 1884. Јеврејима је признато право на куповање имовине. Радикали су са друге стране имали мало другачија размишљања. 1880. Пашић се залагао да се ограничи улазак Јевреја у унутрашњост Србије. Јеврејски посланик Аврам Озеровић је више пута улазио у сукобе са радикалима због њихових анти-јеврејских ставова. Допринос Јевреја у ослободилачким ратовима 1876-78. је подигао њихов углед у народу и многи су почели да мијењају своје ставове о њима. То се десило и самим радикалима који су током 1890-их постајали све више пројеврејски, па тако имамо ту и неке радикале Јевреје као што је био Шемаја Демајо. Пашић је 1881. рекао да радикална странка не мрзи Јевреје као народ и да радикалски ставови о Јеврејима имају за циљ заштиту српског трговца. Истина је да су се српски трговци противили томе да се Јеврејима дозволи трговина по унутрашњости. Про-јеврејски став је имала и Напредна странка која је у својим листовима објављивала пројеврејске текстове и осуђивала насиље над Јеврејима у другим европским земљама. Радикалски устав је поново потврдио слободу вере у Србији.

СПЦ је такође подржавала права Јевреја још од 1869. и уставотворне скупштине. Како су се радикали приближавали Јеврејима, тако су се либерали одмицали. У либералним новинама су се почели појављивати анти-семитски чланци. Либерали су оптуживали напредњаке да су пали под јеврејски утицај. Јеврејска заједница у Србији је краља Милана сматрала просвећеним краљем, тако да су они генерално били присталице краљевске власти. 1889. су укинуте све рестрикције за Јевреје у скупштини. Ипак, поред свега овога, Србија се нашла на мети британске пропаганде која је говорила о некаквим прогонима Јевреја у Србији. Овде се највише истакао британски вицеконзул у Нишу, Бекер. Овакве тврдње не одговарају чињеницама. Јевреји су у Србији имали загарантована права, сам краљ је лично позивао виђеније Јевреје на свој двор. Неки од њих су били: Аврам Озеровић, Еди Були, Самуил Давичо итд. Број Јевреја у Србији се током 1890-их повећао на 5000. Србија није била антисемитска држава и то је нешто чиме се требамо поносити.

Историја

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here