Колико дубоког увиђања да је Србија, гле чуда, већ више деценија заглављена у нечему, те да само ако кандидати исправно заузму ставове десиће се историјско одглављивање. Те наступа кретање напред у историјско помирење са југословенским и балканским народима, које доноси како невероватну хармонију споља, тако и демократски европски препород изнутра. Само да се свако сврста како треба и да се понаша коректно. И онда још да се произведе једна свеопшта и еуфорична атмосфера опозиционе победе. Да се маше балонима и заставицама и певуцкају слогани, носе беџеви, да се иде на концерте и дружења на митинзима.

Са стране власти, то исто, само у хард кор варијанти – долази се аутобусима масовније, дере се гласније, хвата се за геополитичку стабилност, стоји се поред ауто-путева који се наново свечано пуштају у саобраћај, светкује у фабричким халама страних компанија опет отвараних више пута…

У таквој ситуацији једино изборно изненађење је Лука Максимовић из Младеновца, алијас Љубиша Прелетачевић Бели. Ако успе да сакупи потписе потребне за кандидатуру, донео их у изборну комисију на белом коњу или не, његов резултат ће бити највећи опозициони успех у Србији икада. Није ствар у спрдњи, него у побуни. Односно, у потреби за побуном која се природно јавља усред оволико агресивног наметања и од стране власти, али и од стране опозиције. Обе стране толико глуме, да ништа мање не глуми ни Прелетачевић, с тим што је његово барем комедија. Власт рецимо глуми да је јуче постала власт, а не пре пет година. Опозиција, и то сви њени фаворити, од Јанковића до Јеремића, а и Радуловића, глуми нову и свежу политичку снагу, иако су сви били већ у врху естаблишмента.

Сви заједно – власт и званични противници власти – јесу на истој страни система, направљеног тако да обичан и колико толико нормалан грађанин (ако му успе да остане нормалан) увек губи. Било да му смање плату или пензију, било да остане без радног места, било да га закачи неки порез. Или да му можда само буде непријатно што на већини телевизијских канала доминирају обраћања премијера Вучића, као у СФ утопистичком филму. Ко не би пожелео да се побуни и то тако да се не сврста на страну тог уклетог естаблишмента, него просто на бољу страну живота. Бољу, јер је барем смешна.

ДАНАС

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here