Босански пашалук је почетком 19. вијека таворио као крајња периферија Османског царства. Миром у Свиштову из 1791. усталила се граница царства на крајњем западу. За разлику од Београдског и Видинског пашалука, гђе су хришћани чинили изразиту већину становништва, у Босни су муслимани били бројна мањина, а у средишњим и западним крајевима – са настанком нововјековне Србије и у пограничном појасу на истоку – у Подрињу, били већина и чинили не само градско већ и сеоско становништво. Босна је чинила крајиште – границу према Хабзбуршкој монархији. Почетком 19. вијека у Београдском и Видинском пашалуку завладали су одметнути јаничари. Током пола стољећа двојица султана – Селим Трећи (1789-1807) и Махмуд Други (1808-1839) покушавали су безуспјешно да реформишу царство. Босански беговат супротставио се тим напорима. Када је 1804. избио Први српски устанак – највећи народни устанак у историји Османског царства – нашао се у сукобу са својим православним поданицима, побуњеницима у сусједном пашалуку, али и са средишњим властима у Цариграду.

Босански бегови су били привржени идеји османске државе, посебно старим данима моћи и славе, феудалном поретку и исламу. Ипак, иако су четворица београдских дахија водила поријекло из Босанског пашалука, однос бегова према овим насилницима није био једнак. Сарађивали су са зворничким капетаном Мехмед-бегом Видајићем, али не и са сребреничким Хаџи-бегом. Устанак је у прво вријеме био прије свега усмјерен против дахија. Зато, када је у прољеће у Београдски пашалук ушао босански везир Бећир-паша на челу 3.000 муслиманских бораца из средње и источне Босне, није дошло до сукоба са устаницима. Босански везир започео је преговоре који су довели до пада, бекства и касније погубљења дахија. Српски устаници су зато зауставили већ подигнути устанак у Рађевини и Јадру који су припадали Босанском пашалуку. Њихови становници добили су извјесне привилегије. У Херцеговини и Босни избијање устанка изазвало је покрет православних хришћана. Немир се посебно осјећао у Херцеговини. Међутим, када је 1805. избила једна буна у Дробњацима, Турци су је брзо угушили. У Дубровнику се већ током љета 1804. причало да ће устаници са Карађорђем на челу ускоро прећи у Босну, гђе их тамошњи Срби “једва чекају”.

Битка код Мишара, поред Шапца, одиграла се 13. августа 1806. године. Била је то највећа битка српског устанка. Послије два мјесеца борбе од велике турске војске остало је свега неколико стотина ратника које су у Шапцу опсједали српски устаници. Аге и бегови из Босанске Крајине су бројно преполовљени: од 1.000, колико их је ушло у Београдски пашалук, преко Дрине се вратило тек 500. На Мишару је пао цвијет босанског беговата. Међу многима, погинули су Синан-паша Сијерчић из Горажда, Мехмед Салих-бег Куленовић из Кулен Вакуфа, дервентски капетан…

Почетком 1807. преко Дрине су на неким мјестима прешли дијелови војски са Јаковом Ненадовићем, Луком Лазаревићем и, даље на југ, Миланом Обреновићем на челу, које су заједно бројале 12.000 устаника. Широм сјеверне Босне, у области Дервенте, па све до ријеке Врбаса и Козаре, ђеловале су хајдучке чете. Кажњавајући народ у Подрињу, Али-паша Видајић спалио је неколико села и манастир Тавну. У мају исте, 1807, године српска војска је прешла Дрину. У борбама око Зворника и Бијељине супротставио им се и сам босански везир. Тек по доласку појачања и уз француску помоћ у топовима и пушкама, Турци су коначно потиснули српске чете преко Дрине. Црногорске чете и руска војска напали су Требиње и Никшић, али није дошло до устанка Срба у Херцеговини.

Босански бегови су били привржени идеји османске државе, посебно старим данима моћи и славе, феудалном поретку и исламу. Ипак, иако су четворица београдских дахија водила поријекло из Босанског пашалука, однос бегова према овим насилницима није био једнак

У Босанској Крајини је од 1807. припреман устанак, на чијем челу се налазио пушкар из Босанске Градишке Јован Јанчић. У завјери је учествовао и сарајевски митрополит Бенедикт Краљевић. У немирној Крајини 1808. један српски сељак убио је чак бањалучког капетана. Ипак, тек септембра 1809, у вријеме кризе Првог српског устанка, буна у Босанској Крајини, која је припремана споро и широко, а без подршке неке од великих сила, избила је стихијски у крајевима између ријека Уне и Босне. Несуђени вођа буне Јанчић смјеста је ухапшен у Градишци. Мада су се на оружје дигле хиљаде српских сељака, а Турци су се у прво вријеме затворили у градове, устанак је био лоше организован и тако осуђен на неуспјех. Јанчић је убрзо погубљен. Турске трупе су, заједно са појачањем из Бањалуке и, касније, из Бихаћа, успјеле да угуше буну. Иако је Јанчићева буна трајала свега неколико дана, а њен вођа није успио ни да изађе из Градишке. Услиједила је владавина терора. Одсјечене главе и уши многих устаника послане су у везирски град Травник. Аустријски заповједник са границе јавио је у Беч да су градови на Сави и Уни “окићени” одсјеченим главама. Бунтовне планине Мотајица и Козара покорене су до средине октобра 1809. године. Заробљени устаници су довођени у село Машиће, гђе су набијани на кочеве. Тек су рамазански пост и протести појединих Турака зауставили покоље Срба.

Устанак у Херцеговини контролисала је Црна Гора. Покушај Мића Љубибратића да организује велику народну скупштину са вођом пречанских Срба Светозаром Милетићем на челу и “Нацрт закона за Херцеговину” потекао из пера ученог Валтазара Богишића, нису сазвани односно усвојени у Херцеговини, која је практично укључена у црногорску државу. Све ове замисли биле су усмјерене ка обједињавању рјешавања српског националног питања и суштинском наставку српске националне револуције каква је започета у Београдском пашалуку 1804. године. Кнез Никола Први је склонио и маргинализовао Љубибратића, који ће касније, у покушају да пређе у Босну, пасти у аустријско ропство. Његовог противника, војног команданта устанка Пека Павловића, тактички је ставио под команду војводе Петра Вукотића када је устанак почетком 1876. добио свој “ђенералштаб”.

Босански устанак добио је централно вођство на скупштини у Јамници, одржаној 16. и 17. децембра 1875. године. Окупљене народне старјешине изабрале су посебан одбор да врши дужност привремене владе. Уочи српско-турског рата из 1876. Србија је појачала ђеловање својих повјереника у Босни. Ипак, долазак руског генерала Черњајева на чело српске војске довео је до потпуне промјене ратног плана – уместо на Босну, српска војска требало је сад да напредује ка Нишу и Македонији.

Најбројнија чета војевала је између Саве и Врбаса, на Козари. Бројала је пет стотина устаника. У близини Рајловца ђеловале су двије чете са четири стотине људи, у истом крају поп Каран предводио је око двије стотине људи. Од Врбаса до ријеке Босне крстариле су мање чете. Сви устаници су били наоружани застарјелим пушкама острагушама. До краја маја 1876. у Босни није било ни двије хиљаде устаника под оружјем, а процјењивало се да способних за борбу има око десет хиљада. Један од српских агената из Сарајева јављао је у Београд да “ни пола Босне” није побуњено. Међутим, Главни одбор је обећавао да ће се, на знак дат из Србије, Босна дићи за осам дана. Од српске владе су тражили још хиљаду пушака, новац за муницију и храну.

За разлику од вјерског рата на који је позивало Османско царство, прокламација команданата српске војске Ранка Алимпића и Фрање Заха од 14. јула 1876. упућена свим становницима Босне и Санџака, без разлике вјере и нације, позивала је на борбу за модерно и праведно друштво, у којем су свима зајемчени равноправност, грађанске и верске слободе, лична и имовинска безбједност.

У прољеће 1877. Русија је заратила са Османским царством. Српски устанак у Босни је од тог времена посвећен помагању руског ратног напора. Устанак у Босни је, међутим, средином љета 1877. претрпио тежак пораз. Турске трупе су успјеле да великим нападом из четири правца, такође са аустроугарске територије, 4. августа нападну главнину устаничких снага код Црних потока. Око 3.000 устаника потпуно је поражено. Милета Деспотовић, српски официр који се налазио на челу устанка у име кнеза Србије, морао је да пребјегне преко границе, гђе су га аустроугарске власти ухапсиле.

Наставиће се…

НЕДЕЉНИК

Проф. др Ненад Кецмановић, Доц. др Чедомир Антић

„Историја Републике Српске“

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here