Бан Светислав Тиса Милосављевић
ФЕЉТОН, 2. део

Године 1290. на пријесто је ступио Стефан Први Котроманић. Стефан је био потомак њемачког витеза који је дошао у Босну у вријеме учвршћивања угарске власти у земљи. Котроманићи ће бити на челу босанске државе током готово двије стотине година. Нови босански бан оженио се Јелисаветом, ћерком Драгутина Немањића, српског краља који је у то вријеме управљао областима Срема, Усоре и Соли.

Српски и муслимански покрет су 1902. потписали један споразум у Славонском Броду. Споразум је у 25 тачака дефинисао компромис о заједничким циљевима. Двије стране, обесправљене, маргинализоване и политички потпуно одвојене од трећег и малобројнијег хрватског народа, који је политички у великој мјери пристао уз аустроугарску власт, договориле су историјски компромис, према коме је њихов циљ борба за аутономију Босне и Херцеговине као српских земаља у оквирима Османског царства. Договорено је да под османским суверенитетом буде успостављена аутономна Босна и Херцеговина. На челу провинција био би гувернер, који је једном требало да буде православац, а други пут муслиман. Из земље би били протјерани досељеници и католички монашки редови, осим фрањеваца, који су ту били прије окупације. Службени језик требало је да буде српски, а писмо ћирилица. Аграрно питање је остављено по страни, уз формулацију да ће бити рјешавано “по вољи народа”.

Земаљска влада Босне и Херцеговине наставила је да ђелује и послије уједињења 1. децембра 1918. године. Формирана 1. фебруара 1919, она је била врховни управни орган за све административно-територијалне органе у Босни и Херцеговини. Земаљска влада није представљала заметак државности Босне и Херцеговине, већ је ђеловала као привремени орган управе до уставног заокруживања нове југословенске монархије. Имала је осам повјеренстава (министарстава). Предсједник је и даље био Атанасије Шола. Послије доношења Видовданског устава 1921. године, Земаљску владу замијенила је 11. јула 1921. “Покрајинска управа за Босну и Херцеговину”. Прва заједничка влада Срба, Хрвата и Словенаца формирана је 20. децембра 1918. године. На њеном челу налазио се првак Народне радикалне странке Стојан Протић. Из Босне и Херцеговине министри су постали др Тугомир Алауповић, др Мехмед Спахо и др Урош Круљ. Југословенска муслиманска организација Мехмеда Спахе била је пројугословенска, а током првих година послије завршетка Првог свјетског рата и просрпска.

Покрајинска влада се у новембру 1918. правдала нерасположењем Хрвата. Иако привржена српској влади и војсци, директно је питала и да ли Крфска декларација још увијек важи. До краја новембра широм Босне и Херцеговине спонтано се развио покрет који је био за непосредно уједињење са Краљевином Србијом. Самопрокламована народна вијећа доносила су одлуке о непосредном присаједињењу Србији. Вјерује се да су 42 од 54 среза Босне и Херцеговине на тај начин прогласила уједињење са Србијом. Већина оваквих одлука донесена је у срезовима Босанске Крајине. Одлука Народног вијећа Бањалуке гласила је:

“Босна и Херцеговина сматрају се саставним и нераздруживим телом Краљевине Србије, подвргава се једино власти краља Петра и његовој влади у Београду, а све остале власти престају у своје име деловати…”

За првог бана врбаске бановине краљ Александар именовао је генерала у пензији Светислава-Тису Милосављевића. Када је овај енергични човјек са југа Србије дошао у Бањалуку, затекао је бившу жупанијску управу смјештену у неколико соба хотела “Балкан”

Поред Бањалуке, сличне одлуке донијела су и народна вијећа Бихаћа, Бијељине, Б. Дубице, Б. Градишке, Б. Костајнице, Б. Крупа, Б. Новог, Б. Петровац, Б. Шамца, Чичеве (Добоја), Пројзне (Добој), Добрлина, Фоче, Гацка, Гламоча, Грачанице, Јабланице, Јајца, Клашнице, Кључа, Коњица, Крњеуше, Кулен Вакуфа, Ливна, Маглаја, Модриче, Приједора, Прњавора, Пурачића, Рудолфстала (села: Маглајани, Маховљани, Кобатовци, Крнете, Бокинци, Петрошевци), Санског Моста, Сребренице, Теслића,Тешња, Требиња, Варцар Вакуфа (данас Мркоњић Град), Вишеграда, Власенице, Завидовића, Зворника и Житомислића.

Српске странке из Босне и Херцеговине ушле су у највећој мјери подијељене у међуратни период. Тако је од 63 посланика, колико је из области изабрано у Уставотворну скупштину чак 25 припадало српским странкама (Народна радикална странка, Савез тежака и Демократска странка), али су оне биле тако подијељене да је Југословенска муслиманска организација имала двоструко више посланика од сваке од српских странка. Савез тежака окупљао је сељаштво које је захтијевало радикалну аграрну реформу коју политичке елите нису дозвољавале како би одржале споразум са вођством муслимана. Слично је било и на сљедећим изборима.

У Босни и Херцеговини коначно је спроведена аграрна реформа. Реформом су биле обухваћене и друге југословенске земље. У Босни и Херцеговини је аграрна реформа са откупљивањем земљишта извршена над 1,076.685 хектара земље. У политичком смислу ова реформа представљала је вјековни страх елите босанских муслимана. Одатле и теза да је муслиманима учињена неправда када је одузето готово двије трећине земље из њиховог власништва, док је 90 одсто феудалних добара било у њиховом власништву. Чињеница је, међутим, да је свега 1,3 одсто босанскохерцеговачких муслимана – њих око 10.000, имало кметове. За рјешавање аграрног питања издвојено је 225 милиона динара. Половина новца је исплаћена у готовини, а половина у облигацијама са каматом од 4 одсто годишње. Уредба о финансијској ликвидацији аграрних односа у БиХ била је плод споразума ЈМО и владе. Земљопосједници су се касније бунили зато што им није исплаћена накнада за шуме, шикаре и пашњаке. Касније је камата повећана на 6 одсто, а у раздобљу 1939-1940. дио земље је враћен земљопосједницима.

Држава Краља Драгутина, захтеви за уједињењем са Србијом и шездесетих и седмадесетих година 19. века, аутономија предвиђена Санстефанским мировним споразумом, Црквено-школска аутономија, Прокламације ујдињења срезова БиХ са Краљевином Србијом и Врбаска бановина претече су Републике Српске. Први творац пројекта стварања федералне јединице од Крајине био је један Хрват

Прву замисао за стварање једне федералне јединице са српском већном западно од Дрине изнео је хрватски политичар Јосип Смодлака у време расправе о уставу после 1918. године. Успостављање бановина 1929. године омогућило је административно и управно еманциповање појединих крајева Југославије. По први пут већински Србима насељене области Босанске Крајине добиле су своју локалну политичку елиту, већа улагања и Бањалуку као политички центар. Врбаска бановина била је проширена Врбаска жупа из ранијег раздобља. У саставу бановине било је 20 срезова и 177 општина, међу којима 29 градских и 147 сеоских.

За првог бана врбаске бановине краљ Александар именовао је генерала у пензији Светислава-Тису Милосављевића. Када је овај енергични човјек са југа Србије дошао у Бањалуку, затекао је бившу жупанијску управу смјештену у неколико соба хотела “Балкан”. Укупно је на располагању имао свега 14 службеника. Законом о банској управи од 7. новембра 1929. дефинисана су овлашћења и опсег рада бановина. Овим актом дефинисано је осам ођељења банске управе. Иако несамосталне у централизованој држави, ове установе су биле важне за модернизацију друштва Босанске Крајине. Ођељења управе, чије је начелнике на приједлог ресорних министара постављао такође краљ, старала су се о безбједности, самоуправи, развоју пољопривреде, основним и нижим средњим школама, култури – задужбинама, културним и спортским друштвима, изградњи државних путева, јавних зграда, мостова, водовода, канализација, те сегментима социјалне политике и јавног здравља

Оснивање Врбаске бановине и програмско ђеловање бана Милосављевића омогућили су да се већ 2. септембра 1930. донесе акт о оснивању позоришта у Бањалуци. Крајем године отворен је и Етнографски музеј, чији је први управник био сликар Шпиро Боцарић. При Службеном листу бановине почела је да излази и културно-књижевна ревија Књижевна Крајина.

Власт бановине радила је на унапређењу пољопривреде. У сиромашним крајевима бановине важно је било радити на просвјећивању. Тако је убрзо уређено 137 “узорних газдинстава” и организовано 170 пољопривредних течајева. У бановини је 1929. радило 127 основних школа, до краја 1931. основано их је још 118. Убрзано су грађени бановински путеви. Пет путева изграђено је преко читаве територије Врбаске бановине. Прије оснивања бановине на њеној територији није било аутобуског саобраћаја. За бановања Светислава Милосављевића успостављено је тринаест линија. За три године у бановини су изграђена 423 моста. Каптирано је врело у Лакташима и подигнуте су зграде за бању. Током прве три године у грађевинске радове широм Врбаске бановине уложено је више од двије стотине милиона динара. У неразвијеној Врбаској бановини, у којој су тек стварани инфраструтура, државни капацитети и просвијећиван народ, најспорије је развијана индустрија. Индустријска комора основана је тек 1932. године.

Бан Милосављевић је ускоро прешао у краљевску владу у Београду. Сљедећи бан Лазаревић убрзо је и умро. Криза и политичке напетости зауставиле су програм модернизације.

Наставиће се…

НЕДЕЉНИК

Проф. др Ненад Кецмановић, Доц. др Чедомир Антић

„Историја Републике Српске“

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here