Зграда у Француској 7 многима је „трн у оку”, покушавају да је отму, да отворе банку, коцкарницу, да уселе неке приватне издавачке куће, а ту ни ексер не би требало да се закуца јер зграда има статус националног културног добра”, кажу УКС

Репрезентативна уметничка удружења некада су имала значајну улогу, не само у културном животу, а данас углавном опстају захваљујући ентузијазму.

Радомир Андрић, који је 50 година члан Удружења књижевника Србије и осам година на његовом челу, подсећа да су некада чланови УКС-а били Иво Андрић, Симо Матавуљ, Десанка Максимовић, Јован Скерлић, Исидора Секулић, Радоје Домановић, а данас то удружење „опстаје на великом ентузијазму”.

„Што би рекли у мом крају – варкамо се. Када нам нестане средстава, а никада нам није довољно, ја злоупотребљавам своје пријатеље и дешава ми се на улици да када ме виде пређу на другу страну и ја онда вичем: Еј стани, не тражим ти ништа”, рекао је Андрић Танјугу.

Број чланова УКС варира између 400 и 500, основни критеријум за пријем јесте квалитет дела, а у новије време донета је одлука да се из удружења искључују они који не плацају чланарину.

„Суштина је да ми опстајемо и увек се нешто ствара, свакодневно имамо програме – трибине, представљање књига, књижевне сусрете, разговоре, долазе нам страни писци. Успоставили смо покидане нити са писцима из бивших југословенских република, организујемо Међународне сусрете писаца који су угостили и нобеловце, а и данас нам долазе аутори из Аустралије, Канаде, САД-а. Водимо рачуна и о нашим писцима који живе у иностранству и тамо презентују нашу културу”, истиче Андрић и додаје да ће 1. јуна организовати Скуп писаца подунавских земаља.

Андрић пак помиње да су изложени разним притисцима и да је пре свега зграда у Француској 7 многима „трн у оку”.

„Многи покушавају да је отму, неки су покушавали да ту отворе банку, коцкарницу, неке приватне издавачке куће хтеле су да се уселе. Овде не би требало ни ексер да се закуца, јер зграда има статус националног културног добра”, рекао је он.

УКС у својим просторијама нема грејање, у сали где се одржавају програми људи зими седе у капутима, па су претпрошле године од Амбасаде Азербејџана добили грејалице.

Председница Удружења композитора Србије Ивана Триштић каже да се „са скученим средствима труде да промовишу српску музику да би она била доступна и видљива”.

„Ми једини издајемо партитуре српских композитора и једини организујемо фестивал српске савремене музике – Међународну трибину композитора. Споља изгледа да је све у реду јер имамо фестивал и различита издања, али заправо ми се копрцамо”, рекла је Тришић Танјугу.

Она наглашава да наша култура мора поново да има статус који је некада имала, да се схвати да је она темељ друштва, да „није маргиналија коју можете да отпишете па поново вратите” и упозорава да нико не сме да се игра са културом јер је то опасно.

Тришић примећује да се много говори о дигитализацији, а Удружење композитора никако на конкурсима да добије средства за дигитализацију партитура.

Одавно, каже, нису добили новац за своја издања, немају средстава ни да пошаљу композиторе на иностране фестивале где се изводи њихова музика и наглашава да класична музика као „елитни и крхки део културе” захтева заштиту државе.

Председник Удружења драмских уметника Војислав Брајовић не жели да говори о проблемима са којима се удружење суочава у свом раду, већ само о проблемима својих чланова које настоје да реше и решавају.

Он подсећа на забрану запошљавања и чињеницу да сва позоришта имају недовољан број глумаца те је тако Југословенско драмско осамдесетих година, када је Брајовић био на његовом челу, имало 65, а данас само 24 глумца, што угрожава ансамбл и репертоарско позориште које је важно да постоји.

„УДУС се ангажује да се та уредба не односи на ангажовање уметника ако се већ односи на забрану запошљавања. Затим ту су биле бесмислице као што су тендери те тако рецимо Дом културе у Прибоју ако жели да угости Атеље 212, мора да распише тендер на коме се појави неко друго позориште које тражи мање пара и онда то утиче на културну политику локалних самоуправа”, скренуо је пажњу Брајовић.

Посебно питање су, како примећује, самостални уметници којих ће бити све више и више, јер данас има много факултета у Србији, којима је у интересу да ишколују што већи број глумаца, редитеља, продуцената, а они онда немају где да се запосле.

„У Југославији су била три факултета – у Београду, Љубљани и Загребу и највише 11 глумаца је завршавало па и ту се постављало питање да ли ће сви бити довољни храбри да се баве тим послом, а данас факултете заврши неколико стотина њих. Ту је онда удружење које покушава да их сврста у самосталне уметнике, а та перспектива није ружичаста”, рекао је Брајовић.

„Ето тиме се ми донкихотовски боримо. А шта ћемо са песницима или сликарима, музичарима? Каква је њихова перспектива? Не може се културна политика наше мале заједнице сводити на аматеризам или на либерално капиталистички систем. Може, али то не даје добар резултат и ствара огромну штету”, упозорио је Брајовић.

Српско књижевно друштво другу годину заредом није добило средства за своје пројекте на конкурсу Секретаријата за културу града Београда, а председник Управног одбора тог удружења Славољуб Марковић примећује да је „однос према репрезентативним удружењима исти као однос према култури уопште”.

Марковић наглашава да СКД има 250 чланова, од којих је већина у редакцијама издавачких кућа или уређују часописе од „Летописа” Матице српске до „Градине”.

„Назначајнија функција СКД-а је старање о писцима, посебно о самосталним уметницима, којима обезбеђује плаћање доприноса и здравственог осигурања”, рекао је Марковић, поменувши трибински програм који организују и издавање часописа „Књижевни магазин” који због недостатка средстава нередовно излази. (Танјуг)

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here