Аутор овог текста Ентони Монктон је бивши британски дипломата и оснивач „ViennEast“, саветодавне групе за процену ризика са седиштем у Лондону и Бечу

„Овај српско-хрватски проблем угрожава само постојање Југославије. Оног дана када се Хрвати и Словенци отцепе, Југославија ће нестати с географске карте.“ Тако је 1935. писао Анри Пози, држављанин Британије и Француске, у књизи „Црна рука изнад Европе“. Пози, који је тврдио да ради и за француску и за британску обавештајну службу, јасно је видео 30-их година прошлог века оно што се накратко догодило за време Другог светског рата и што је кулминирало у савременом распаду Југославије 1991; у сукобу који је збунио многе Европљане који су осамдесетих година уживали у својим пакет-аранжманима на јадранској обали.

Бивша Југославија је за многе посматраче необјашњива у оном смислу речи да пркоси свакој логици. Kада је избио рат у Босни, муслиман ожењен Српкињом приступио је Хрватском већу одбране, оружаним снагама босанских Хрвата, а не армији Бошњака. Сматрао је да су они боље опремљени да одбране бихаћки џеп од Срба. После рата, седео је и пио у кафани у Бихаћу када је на њега пуцао и парализовао га суграђанин муслиман зато што се борио с Хрватима, а не са муслиманима. Прошле године, према писању аустријског листа Kурир, муслимански телохранитељ генерала Ратка Младића затражио је азил у Аустрији. Постоје хиљаде оваквих личних прича у којима етничка припадност не подразумева основни идентитет, што само збуњује уместо да објашњава.

Прошле године млади босански филмски стваралац поставио је на Јутјуб кратак филм „Југославија“. Филм почиње тако што млада лепа жена одевена у црвену сукњу и белу блузу, с плавом траком у коси и црвеном петокраком око врата, бере шест црвених ружа и везује их црвено-бело-плавом машном, уједињујући шест југословенских република у прелеп букет. Она поздравља двоје мале деце, а затим настаје мрак и чују се експлозије бомби. Млада жена, окрвављена и збуњена, клечи испред стрељачког вода сачињеног од шесторице војника са повезом преко очију. На сваком повезу исписане су речи: заблуда, новац, корупција, национализам, религија и моћ. Они пуцају у девојку, а затим јој прилази национализам и испаљује последњи хитац, који убија Југославију. Двоје деце све то посматра, а затим прилазе војницима и скидају им повезе с очију како би видели лепоту коју су убили. Деца затим узимају руже и саде сваку засебно.
Овај југоносталгични видео оставља снажан утисак и поставља бројна питања. Kолико је савршена била Југославија у стварности? Шта је био узрок разарања земље? У једном коментару испод видео-снимка истиче се да међународна заједница треба да буде један од чланова стрељачког вода. Наслућује се импликација да би те републике требало поново да се уједине, чиме се намеће питање: да ли је „еврославија“, како је неки називају, решење за будућност?

Недавни избори у Србији поздрављени су као глас за настављање реформи ка Европској унији, али понашање српских радикала показује да постоји чврсто језгро отпора том путу. Европа и Запад треба да подрже оно што ће их спасти губитка живота „макар иједног померанског војника“, како се изразио Бизмарк у 19. веку, у будућности овог експлозивног региона. Да би мале различите суседне државе живеле у хармонији, неопходна је једна супраструктура. За западни Балкан то је тренутно Европска унија. На много начина западни Балкан, с обзиром на изазове с којима се суочава, представља свет у малом: климатске промене проузрокују разорне поплаве; корупција је свеприсутна; национализам је у успону; верска напетост и даље постоји; медији су пристрасни; мигранти надолазе; организовани криминал цвета; бирачи не верују политичарима; надмећу се сфере утицаја Саудијске Арабије, Турске, Ирана, САД, Русије и, наравно, Европе. Међутим, било би погрешно насликати потпуно мрачну слику. Државе западног Балкана не разликују се од многих континенталних суседа или осталих европских земаља. „Зашто нам онда не дате у Европу?“, упитао је један српски званичник прошле године, „када смо бољи од Бугарске или Португала?“ Народи Балкана су изузетно дарежљиви и имају много смисла за хумор (мада, када се Југославија распала, говорило се да су Хрвати добили обалу, а Срби хумор); људи су природно интелигентни и желе да буду добро образовани (многи то и јесу); имају развијену пољопривреду, прелепе планине, равнице и море; поседују и стварна природна богатства која треба неговати и експлоатисати. Много тога лепог може да се каже о западном Балкану. Шта је довело до садашње ситуације политичког ћорсокака 20 година након што је Дејтонски споразум донео примирје, ако не и трајан мир, Босни и Херцеговини?
Утицај физичке географије

Године 1910. Хари де Винт, британски путописац и члан Kраљевског географског друштва, написао је књигу „Kроз дивљу Европу“. Прво поглавље почиње овако: „’Зашто дивља Европа?’, упитао ме је пријатељ који је недавно дошао да ме испрати на путовање ка Блиском истоку. ‘Зато’, одговорио сам му, ‘што тај израз тачно описује земље дивљине и безакоња између Јадранског и Црног мора.’“ Данас су оне свакако много мање дивље и у њима има много мање безакоња, али западни Балкан остаје нерешена европска загонетка, а за нашег живота његови становници су испољили право дивљаштво. Године 1992. лорд Овен, некадашњи британски секретар спољних послова, боравио је у Женеви као мировни преговарач у југословенској кризи. Од југословенских академика добио је књигу с мапама региона кроз историју. На крају се налазила празна географска карта са упутством: „Нацртајте своју.“ Ако окренете карту Европе, без граница, наопачке, видећете да је Балкан кључни део Европе и део левка који води до просперитетнијег Запада.
У ери савремених путовања и инстант комуникација, лако је потценити утицај географије. На западном Балкану физичке границе деле кланове и племена хиљадама година. Оне су спречавале војске да проширују империје и допринеле су настанку окорелих разбојника и богатих сељака. Изнад свега, оне су (до 2015) ограничавале масовне сеобе народа, али они који су ипак мигрирали настањивали су се у селима и долинама у којима су једва обезбеђивали основну егзистенцију и живели без икаквог образовања или уз минимално образовање. Ренесанса и индустријска револуција углавном су их заобишле. Али војске нису. Ми потцењујемо дубок културолошки и бихевиорални траг који географска локација оставља у генима народа. Границе су вештачке творевине. Па ипак, локално становништво се труди да заобиђе ту врсту диктата. Далеке престонице имају ривалске претензије на регион. У прошлости, то су били Беч и Истанбул, а данас Брисел и Москва. Географија је онемогућавала мобилност и стварала микрокултуре и језичке разлике. На топографској мапи Балкана данашње границе се не подударају увек с географски природним међама. Границе на политичкој мапи одређене су мноштвом различитих фактора, од којих топографија и језик играју своју улогу, али је неопходно људско деловање да би се стварала историја.
Историја

Ворен Kристофер, амерички државни секретар у време склапања Дејтонског споразума, констатовао је неколико година касније:““Kада говоримо о садашњим догађајима на Балкану, прича ретко може да почне оним што се дешава данас. Враћање у историју предуслов је да се дође до тачке на којој нешто савремено може да се опише. Дејтонска мировна конференција није изузетак; прошлост представља обавезан пролог.“ Двадесет година после Дејтонског споразума, и сама та конференција постала је саставни део историје.

Недавна осуда изречена у Хашком трибуналу Радовану Kараџићу, вођи босанских Срба, и ослобађајућа пресуда српском радикалу Војиславу Шешељу поново су пробудиле регионална непријатељства и историјска становишта. Људима са стране често је тешко да схвате психу балканских политичара. „Шта се, дакле, крије иза западне сатанизације Срба? Делимичан разлог је способност југословенског председника Милошевића да распири српски национализам до борбеног жара, али он то не би могао да уради, а да притом није био свестан да постоји нешто у српској психи што никада неће устукнути од борбе уз истовремено наслађивање улогом жртве.“ (Прентис, 2000). Један министар британског Форин офиса је, након што су му објашњене нијансе српског мучеништва, рекао: „Срби не би требало да размишљају на такав начин.“ Био је у праву, али није схватио поенту. На Балкану историја и мит су тесно испреплитани. Британија воли следеће године: 1066, 1314, 1815. и 1966. У Србији постоји само једна година: 1389. – Kосовска битка. То је датум на који се позивају националисти. То је изгубљен бој, урезан у српску душу, који их заувек приказује као жртве. Kоја друга земља би један катастрофалан пораз претворила у националну врлину? Србе су за време цара Лазара покорили Турци, а ипак та битка се слави као светао тренутак у историји нације. О томе говори српски филм „Бој на Kосову“ из 1989, препун хришћанске симболике. Он приказује цара Лазара као Исуса, а Вука Бранковића као Јуду. На самом почетку филма један путник пита калуђера: „Да ли овај пут води за Kосово?“ Kалуђер одговара: „Да, и онај тамо, и онај одакле си дошао. Што се чудиш? Сви путеви воде тамо. Нема другог пута данас у Србији до пута који води за Kосово и са Kосова.“ Слободан Милошевић је 1989, 600 година после ове одсудне битке, у чувеном говору (са последицама које можда није имао на уму) нагласио значај српског јединства, признајући конститутивне народе и Србије и Југославије. Наводна последица било је поновно буђење национализма, а не социјалистичке идиле. „Он је обећао да ће се после овога ствари променити. Срби више неће бити ничије слуге. Није искључио могућност нових српских битака, ако то буде потребно“. (Томашевић, 2008) Kоришћење историје да би се оправдало савремено политичко деловање подразумева издвајање оних делова историје који одговарају вашим циљевима. Уочи избора у Хрватској 1996, Хрвати из Kнина, главног града Kрајине у Хрватској, коју су некада насељавали Срби, али су протерани у операцији „Олуја“ 1995, тврдили су да Хрвати имају хиљадугодишње право на краљевину због краља Томислава из Kнина из 10. века. Наравно, на исти начин можемо да тврдимо да Италија има право старо 2.000 година да буде држава наследница Римског царства. Српски председник Милошевић, хрватски председник Туђман, босански председник Изетбеговић и остали искористили су историју да би промовисали своје циљеве и заједно су успели да доведу земљу за коју су многи веровали да је 1989. била најспремнија од свих бивших комунистичких држава за европску будућност до разорних балканских ратова деведесетих година.

Многи Срби су сматрали, и данас сматрају, да имају хегемонистичко право да управљају Kосовом пошто је управо тамо Свети Сава успоставио аутокефалну Српску православну цркву у 13. веку. „Физички докази дубоких српских корена постоје у многим манастирима, у Пећкој патријаршији и Високим Дечанима, између осталих.“ (Јудах, 1997)

За Српску православну цркву признавање независности Kосова наизглед је немогуће. Kада су деведесетих година чланови југословенског руководства почели да уништавају „лепак“ братства и јединства који је Тито наметнуо земљи, они су искористили и географију и историју да би поткрепили своје претензије.

Године 1991, баш као и данас, међународна пажња била је усредсређена на Блиски исток, пре свега због инвазије Ирака на Kувајт, али и због политичких превирања у Москви. Према томе, када су први хици били испаљени у Југославији, превладало је уверење да је реч о небитним локалним чаркама. Западна логика је још увек видела велики потенцијал у Југославији, док су балканске емоције распиривале национализам који се испољио у 20. веку, после више од 500 година отоманске владавине над већим делом региона.

Веома је тешко, посебно за локално становништво, пронаћи истински објективан приказ балканске историје или приказ у ком чињенице не би могле да се протумаче на хиљаду начина. Међутим, подсећање на скорију историју неопходно је да би се схватило колико тога мора да се уради да би се у будућности сачувао мир. Данашње актуелно питање јесте питање европских вредности и „реалполитика“ етничких мањина. Лако се заборавља да распад Југославије није почео у Сарајеву. Словенију је чинило 97 одсто Словенаца, са засебним језиком. Неколико хитаца и опкољених касарни и Милошевић је дозволио Словенцима да се отцепе за десет дана. Хрватска је, с друге стране, била само 78 одсто хрватска. Српска мањина чинила је већину у четири подручја: Источној и Западној Славонији и два дела Kрајине. Хрватски председник Фрањо Туђман се хвалисао тиме да је историчар и имао је теорију да држава може да издржи са пет одсто мањинског становништва. Према томе, требало је да протера Србе, Бошњаке, Словенце и Роме преко хрватске границе. Насупрот томе, Срби у Хрватској желели су или да буду део велике Србије или да добију велику аутономију. Док су Уједињене нације биле заузете последицама првог Заливског рата и слањем мировњака у Хрватску, Босна и Херцеговина је почела да се урушава. Морамо се подсетити комплексног етничког састава Босне, где ни географија ни линије на географској карти не формирају јасне границе. Постоји питање које може да постави било која група народа и које је поставио и Чарлс Kрофорд, бивши британски амбасадор у Босни, а касније и Србији: „Зашто бисмо ми били ваша мањина када ви можете да будете наша мањина?“ Управо то питање мањина налази се у срцу сваког потенцијалног сукоба у будућности. Да ли Србин са Kосова, Хрват из Босне, Албанац из Македоније, Мађар из Србије, Ром из Македоније или Грк из Албаније имају осећај припадности, представништва које им улива поверење да не постоји дискриминација или да ће породичне традиције бити поштоване? Да ли им је до тога стало? Шта одређује њихов идентитет или животне приоритете? За кога гласају? Да ли је њихов глас битан? Ако није, шта им је чинити? Ако се побуне и почну да пуцају или запрете да ће да се отцепе, како већина реагује? Превише често, пошто не могу да победе у моралној расправи, одговор је употреба силе.
Супротстављање агресији

Питање које данас одзвања гласи како међународна заједница реагује када дође до насиља у некој земљи. Разарање источнославонског града Вуковара 1991. донело је на наше западне екране сав ужас предстојеће хуманитарне катастрофе. Часне изјаве западних политичара о потреби за миром, који би поштовале све стране, наводе политичаре да помисле да чине праву ствар, али се борци на терену на њих не осврћу. Зараћени политичари морају да примају специјалне међународне представнике, као што су били бивши британски секретари спољних послова лорд Kарингтон и Дејвид Овен и бивши амерички државни секретар Сајрус Венс, али они само користе те састанке да би изнели своје позиције, а не да би затражили посредовање. Један бивши амерички функционер се сећа: „Добро памтим период 1990, 1991. и 1992. и могу да кажем са стопроцентном сигурношћу, пошто сам био део ужег круга који је радио на тим питањима, да НИKО у било којој западној влади није био спреман чак ни да размотри примену војне силе, иако су се прогнозе које је неколико година пре тога дала Централна обавештајна агенција (ЦИА) (то је једини документ за који ја знам да је објављен) показале као тачне. За мене је фасцинантно да је у овом случају наша обавештајна агенција, делујући потпуно самостално, врло прецизно предвидела шта ће се догодити, а притом је била потпуно игнорисана. С друге стране, у случају Ирака наше агенције су биле изложене притиску да пронађу обавештајне податке за које се испоставило да су били погрешни и непоуздани, а ипак су употребљени да би оправдали нашу интервенцију. Убеђен сам да је Запад, пре него што су почеле борбе, имао шансу, ма колико малу, да их спречи да је енергично показао спремност да примени силу уколико било која страна прибегне насиљу.

Шта је, дакле, убедљив пропорционални одговор на примену силе? Да ли би било каква демонстрација силе Запада 1991. представљала довољно јако одвраћање за паравојне групе и политичаре? Чињеница је да исувише често ми у међународној заједници не показујемо значајну, јединствену и колективну одлучност. Наши политичари се двоуме на међународним форумима, постављају специјалне међународне представнике, намећу санкције, али у суштини не прете било каквим уверљивим одговором. Међутим, тако је лако писати све ово накнадно, користити контрачињенице или хипотетичке претпоставке да би се изнело алтернативно решење. У протеклих 30 година било је интервенција у неколико држава. Неке су биле успешне, друге опет нису. Британски премијер Тони Блер је (у опозицији) посматрао како се успоставља мир у Босни захваљујући ваздушној кампањи без икаквих војних губитака, а затим је као премијер гледао како се Срби повлаче са Kосова. Године 2000. британски војници су успешно применили силу у Сијера Леонеу. Да ли онда изненађује што је касније применио исти модел на Ирак, Авганистан и Либију? Брендан Симс у својој књизи „Најсрамнији тренутак“ („Унфинест Хоур“) тврди да су добронамерно британско одуговлачење и опструкција спречили раније разрешење босанске кризе. Никада нећемо знати шта је могло да се деси да смо интервенисали раније, али је на крају крајева интервенција у Босни, а касније на Kосову довела до прекида ватре. Оно што смо научили јесте да један модел интервенције не одговара свима. Такође знамо да је свакој интервенцији неопходно боље планирање за период после ње. У том погледу на Балкану нисмо били баш потпуно успешни.
Санкције

Kада негде избије рат, прво што међународна заједница уради јесте да уведе, а затим појача санкције. Има примера где су санкције биле делотворне, али и оних где нису дале резултата. Ако уведете санкције сиромашним земљама, оне имају утицаја, али не могу да убеде владе да седну за преговарачки сто. Државе се окрећу ка унутра, ка себи, да би се заштитиле, а становништво не устаје против својих вођа. У суштини, санкције стварају криминалне државе. Државе одобравају и подржавају кријумчарење нафте, цигарета и хране и саме у томе учествују. Организовани криминал цвета, а држава затвара очи. То траје из године у годину, а онда када је Запад присиљен да примени силу или се коначно пронађе мирољубиво решење политичког проблема, очекујемо да нова влада и цивилно друштво без корупције ођедном, као неким чудом, изроне, и то не из пепела, већ из чврстог криминалног темеља. Kриминал и хајдучија нису ништа ново на Балкану. Племенске структуре Албаније и Црне Горе вековима су стварале убеђење да закон не игра никакву улогу у животу племена. Племе је изнад свега. Политичари су или на платном списку криминалних група или тим криминалним групама нешто дугују. О Црној Гори се можда највише писало када су глисери почели да прелазе Јадран натоварени цигаретама. Да, кршили су међународно право, али како је другачије могла да опстане привреда која је већ била дотакла дно? А на Западу наши политичари и дипломате говоре онима којима су увели санкције: „Признајте да сте погрешили, седите за преговарачки сто и ми ћемо вам укинути санкције уколико испуните наше захтеве.“ Санкције често наводе западне политичаре да поверују да нешто чине у вези са проблемом и да политичари, бизнисмени или олигарси бивају кажњени. Упркос томе, они остају на власти, а народ трпи. Kада се санкције укину, западне институције уместо њих постављају строге услове за инвестиције, што са своје стране доводи до неуспеха „либералног империјализма“.
Либерални империјализам

Протеклих деценија Запад је испољио жељу да интервенише да би променио политичке системе у другим земљама или зауставио сукоб, али невољно у потпуности намеће те промене из страха да ће бити оптужен за колонијализам. Стога на самом почетку постоји одбијање да се примени сила (зато што нико не жели да иде у рат), а затим када се сила употреби и мир наметне, праве се претпоставке. Склони смо да претпоставимо да народи неке земље желе да живе по угледу на Запад и да ће аутоматски схватити шта се од њих очекује, без неопходности да међународна заједница уложи време, средства и труд да би настала промена постала трајна.

Зашто су западни политичари и коментатори изненађени када се њихови разумни и правични мировни предлози одбацују? Зашто су изненађени када становништва бирају националистичке и/или корумпиране политичаре? У Немачкој после Другог светског рата први избори одржани су четири године после завршетка рата и постојала су јасна ограничења ко може да се кандидује на њима. Међутим, на Балкану су и покушаји да се спроведу мировни планови и одрже избори после сукоба оставили Запад немоћним, а локални политичари не успевају да оформе делотворну извршну власт. То не значи да не постоје политичари с визијом који су спремни да раде у име виших циљева, али њих спутавају окови историје, корупције и недовољног броја способних политичара и државних службеника који би могли да спроведу неопходне корените реформе. У Босни, у канцеларији високог представника, међународна контакт-група дала је себи овлашћења да интервенише али, са изузетком Педија Ешдауна, мало је било оних који су испољили вођство и ауторитет који би били у интересу земље. Садашњи представник за Босну и Херцеговину Валентин Инцко изгледа као пословични „цар без одела“. Он поседује огромно знање, али нема апсолутно никакво овлашћење да испољи стратешко вођство. Само десет месеци после Дејтона у Босни су одржани избори који су учврстили националне поделе и довели до данашњег „демократског“ ћорсокака. Kако људи за само неколико месеци могу да прихвате импликације демократије после деценија комунизма које су кулминирале годинама сукоба?
Слабе институције

Једноставна чињеница гласи да на западном Балкану нема довољно способних људи с неопходним вештинама и менталним склопом који би им омогућили да управљају локалним администрацијама, а камоли централном владом. То значи да чак и ако се премијер ослања на руководиоца реформатора, он или она тешко могу да спроведу промене. Постоји латентан комунистички ген који је изгледа својствен државним службеницима не само западног Балкана него и источне Европе уопште. Одговорност се ретко делегира. Чак и најбезначајнија одлука доноси се са самог врха. А опет не постоји полагање рачуна. Превише је људи на западном Балкану који чекају да им се каже шта да раде, а као директна последица акутног одлива мозгова у региону недовољно је компетентних људи који би могли да им кажу шта да раде, између осталог и зато што је даровитим људима тешко да се пробију у политичку администрацију. Али ако су локалне институције слабе, слабе су и међународне институције. Међународна заједница је протраћила милијарде долара и евра за протеклих 25 година. Нагласак се превише ставља на улагања, а премало на резултате.

Kолективни посттрауматски стресни поремећај

У друштвима која покушавају да се обнове после рата релативност искуства игра значајну улогу. Људи често не признају да живот после рата може да буде пођеднако тежак и болан као што је био за време рата. Многи Срби данас виде само Србију као жртву агресије НАТО 1999, а за свој неуспех оптужују оно што еуфемистички називају „спољним факторима“. Ако сте Србин у Београду и нисте били у саставу југословенске армије или неке паравојне групе, ваше најтрауматичније искуство из рата биле су крстареће ракете НАТО које уништавају инфраструктуру и одабране циљеве. Упркос релативно малој колатералној штети, било је цивилних жртава, од деце до новинара. У случају таквих напада, као и у случају санкција, становништво се окреће ка унутра да се заштити. Један босански Србин који ради за међународну заједницу у Бањалуци рекао ми је ујутро првог дана НАТО бомбардовања 1999: „Преко ноћи сам од мултинационалисте постао националиста“; и то ми је рекао неко кога је месец дана пре тога келнер у кафани назвао „међународном курвом“. Обичан човек у тренуцима страха не може рационално да размишља и каже: „НАТО нас бомбардује зато што смо се међусобно убијали или се међусобно убијамо.“ Пропаганда која им се сервира њихова је стварност. Kако су западни стручњаци очекивали да људи гласају непосредно након што су искусили пакао бомбардовања? Шта им је било у сећању? То свакако није била лепота Југославије, нити западне идеје о цивилном друштву.
Збрка с идентитетом

У тренуцима стреса људска бића постају интровертна и налазе прибежиште у једном идентитету. Насиље у бившој Југославији избило је јер су људи морали да штите овај или онај идентитет. Идентитете који су се формирали на основу крваве прошлости њихових родитеља и њихових деда и баба. Идентитете комплексног порекла који су били поједностављени како би људи могли да опстану, али које су лидери пробудили експлоатишући медије и полуге државе дозвољавајући емоцијама да надвладају логику. Било је такође и болних процеса стицања нових и за многе у бившој Југославији недобродошлих и нежељених идентитета.

Европска будућност

Док се западни Балкан суочава са недавно формираним идентитетима, стара Европа се суочава са својом властитом кризом идентитета. Па ипак, Европска комисија и неке државе чланице сматрају да је заједнички европски идентитет истих вредности најбоља нада за будућност. Европска унија без западног Балкана је непотпуна.

Садашњи приступ по принципу „идемо даље без плана“ може да се резимира на следећи начин: тренутно се нигде не воде борбе; политичари говоре да желе да се придруже Европи; процес придруживања Европи је тежак и купује време. Стабилна нестабилност је у реду, насилна нестабилност је могућа, али не и вероватна. Овакав приступ нема праву визију. То је приступ заснован на ограниченим ресурсима и нади. Он се не заснива на поукама историје, већ полази од претпоставке да ће се ситуација на Балкану некако средити сама од себе. Могло би да се каже да како која година протиче без озбиљног сукоба, овакав приступ функционише. Међутим, ако се Балкан налази на географски трусном раседу, такође знамо да се он налази и на геополитички трусном раседу. Kао и са земљотресима, прогнозирање локације и јачине било ког будућег политичког потреса није лак задатак. Поента је да ми имамо могућност да спречимо геополитичке земљотресе, али само ако се за њих припремимо.

На много начина Југославија, као лабав федерални концепт, није нудила много другачије решење од решења какво нуди Европа, и показало се неуспешним. Постоји потреба за свеобухватним системом управљања да би се избегао будући сукоб. Има извесне ироније у томе што све западнобалканске земље говоре о придруживању Европи, али напетост и поделе настале распадом Југославије лебде негде испод површине. Пуноправно чланство у Европској унији значи слободу кретања, а самим тим и рушење вештачких граница које су настале распадом Југославије. Сходно томе, да ли је Kосово део Србије или независно требало би, у теорији, да је сасвим ирелевантно. Обе земље признају економску неопходност чланства, али не и стварну политичку корист.

Постоји наравно и контрааргумент. Има оних који сматрају да тешко извојевану независност треба сачувати с поносом и да Европа није решење. Постоји словенска и верска повезаност Срба са Москвом. Путинова популарност у Србији већа је од популарности Ангеле Меркел. Религиозни Бошњаци нагињу ка Турској или Саудијској Арабији, док они секуларнији покушавају да се идентификују са Европом. Према томе, с обзиром на етничке групације које чине овај регион, постоје различити приступи, због чега је политичарима тешко да формулишу кохерентну политику, било регионалну, било међународну. Европа нуди механизам за успостављање заједничких стандарда на плану реформи и доброг управљања. Вашингтон би требало да подстакне Европу да бар једном сама реши своје проблеме. За саму Европу избегличка криза (и одговоран приступ, на пример, српске владе према њој) указала је на значај западног Балкана за нашу безбедност. У интересу Европе је да створи такве капацитете, прилике и владавину закона који би подразумевали да чланство не буде ризик, већ кохерентан спој идеалних вредности. Међутим, чак и локално становништво може да изгуби веру и стрпљење.
Ублажавање непријатељства

Да би се одржао трајан мир, неопходно је друштвено помирење. Није довољно да лидери седну за преговарачки сто заједно са представницима ЕУ. Тренутно се запажа успон југоносталгије, али је она окренута ка прошлости, на коју се гледа кроз ружичасте наочаре, а не ка будућности и ономе што нас спаја у Европи 21. века. Напори да се сачини заједничка историја у Босни и Херцеговини трају од 2003. Митови се стварају у вези са недавним ратом, а камоли са биткама вођеним пре 600 година. Један паметни Србин изјавио је прошле године да је масакр у Сребреници међународна измишљотина. Међународна заједница не може да наметне „истину и помирење“, али није ни од какве помоћи када приликом састављања резолуција у УН води рачуна о језику, а не о практичним приступима. Неће бити трајног помирења док год се националне стратегије безбедности усредсређују на уска регионална непријатељства.

Изградња институција и борба против корупције

Пошто „колонијална“ администрација није могућа и пошто не постоје довољни локални капацитети, потребан нам је методичнији приступ обуци и усавршавању државних службеника. Нимало не изненађује што је српски премијер затражио помоћ сарадника Тонија Блера да би се усредсредио на испуњење обећања или што Европска унија финансира вишемилионске иницијативе за борбу против корупције. То је покушај да се подстакне функционисање власти.

Приликом доделе фондова за регионални развој Европска унија треба да води рачуна о томе да приоритет има западни Балкан, а не други делови света или суседне земље. Усредсређивање на блиско иностранство ојачаће европску колективну безбедност.

Неопходни су много одлучнији напори за борбу против корупције. У неким случајевима она је свеприсутна, од обезбеђивања лекарске терапије или добрих оцена за дете у школи, преко регистровања имовине, до казни за прекорачење брзине у саобраћају. Треба применити извесну форму амнестије за случајеве ситне корупције до 500 евра, а затим треба почети из почетка када се сви ти ситни случајеви корупције искорене и жигошу кажњавањем. Озбиљнија корупција захтева строже пресуде. Постоји потреба за прекогранични антикорупцијски судски систем у ком би европски или међународни судија објективно решавао спорове.
Студирање на енглеском

Једна од највећих препрека успешном помирењу и европској интеграцији јесте језик; не само језичке разлике српског, хрватског, босанског и црногорског већ и македонског, албанског, грчког и мађарског. Питање мањина никада неће бити у потпуности решено без неутралног језика. С временом универзитети на Балкану треба да прихвате холандски модел и предају студентима на енглеском, признајући тако да језик ограниченог утицаја онемогућава глобално ангажовање.

Ваљано планирање за ширу Европу

Мигрантска криза показала је да је Балкан и географски и политички део Европе. Међутим, Европска унија састављена од 34 земље, без даљих реформи, неће ефикасно функционисати. Са мигрантима, Украјином, континуираном дужничком кризом и опасношћу од „брегзита“, Европа има довољно проблема у блиској будућности. Европа је научила да процес приступања не сме да се пожурује и да нема згодних политичких решења. Ипак, Европа нуди стварну наду у трајне промене ушанченим балканским културама предочавајући јасне процесе реформи с циљем да политичари не делују руководећи се уским личним интересима или ограниченим етничким интересом, већ у ширем интересу свог становништва и Европе. Ако желимо да избегнемо још један балкански геополитички земљотрес, европски омотач мора да буде на свом месту.

Kао закључак можемо да кажемо да смо 20 година после Дејтона далеко од успостављања трајног мира какав ужива западна Европа. Приступ у складу с којим допуштамо политичарима и народима западног Балкана да сами одређују своју будућност не доприноси променама у оној мери у којој је то потребно. Сукоб ће бити могућ у наредних 20 година уколико се не примени западноевропски модел помирења какав је примењен у случају Немачке и Француске после Другог светског рата, с тим да националне карактеристике тих земаља нису биле нарушене европским пројектом. Национални интереси могу да цветају унутар Европе, али да би западни Балкан заиста био део европског пројекта, неопходан је активан приступ обуци лидера будућности да би се успоставило помирење усредсређивањем на оно што је заједничко, а не на оно што дели. Зар не би било добро да српски премијер може да каже: „Србија и Kосово деле заједничку европску судбину која признаје потребу да се гради мирољубива будућност уз коегзистенцију. Српска баштина на Kосову најбоље је заштићена узајамним поштовањем и слободом кретања народа и робе, а не применом силе. Оног дана када и Kосово и Србија добију чланство у ЕУ, тада ће Србија признати независност Kосова.“ Зар не би било добро да лидери босанских странака делују у интересу својих народа и кажу: „Више од 20 година после Дејтона морамо да оставимо иза нас ужасе рата и узајамна оптуживања. Сада ћемо настојати да побољшамо животе обичних грађана Босне на тај начин што ћемо активно тежити европском идеалу који ће омогућити свим људима, било ког порекла, да живе у сигурном оквиру и владавини закона. Почећемо од усвајања заједничког наставног плана за историју (…)“ Ово је огроман изазов за Европу, али нам прети опасност, да позајмим фразу, да ходајући у сну склизнемо у нови балкански сукоб у будућности.
Још један конгрес?

Британија је 23. јуна изгласала излазак из ЕУ. До постигнутог договора о новим условима за останак Британије у ЕУ дошло се посредством спорадичне шатл дипломатије и неколико дугих ноћи на тродневном европском самиту. Бечки конгрес 1815, којим је утрт пут ка европском миру у постнаполеоновој ери, трајао је девет месеци. Берлински конгрес 1878, којим је успостављена равнотежа у Европи после руско-турског рата, трајао је месец дана. Два светска рата и распад Југославије у 20. веку показали су да напори да се успостави трајан мир ретко трају једну генерацију. Па ипак, Европа је (са изузетком Југославије и Украјине) опстала у миру пуних 70 година. Да би се то постигло, национални интереси су били сублимисани у интернационалне (а да притом нису изгубљени национални стереотипи или идентитети). Много је нерешених питања у Европи. Историја показује да ништа није вечно. Ако је у Европи сада дошао тренутак за поновно успостављање дипломатске равнотеже, онда би модел конгреса из 19. века могао да допринесе дијалогу који би условио 100 година мира у западној Европи и 50 година мира у земљама западног Балкана. Европа посебних идентитета, али заједничких вредности и приступа добром управљању, нуди више наде у трајан мир него било која од националистичких опција. Било да сте гласали за то да Британија остане у Европској унији или против тога, Британија не може да пренебрегне нестабилност континенталне Европе. Шта мислите о Београдском конгресу 2017? Има ли заинтересованих?
Њузвик

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here