„Поред јеврејског, народ који има страховиту одговорност, управо за близину Божјег имена нека ми се не говори о национализму или било шта томе слично хтели ми или не хтели, јесте српски народ, страдалачки народ. Он се мора присетити да не сме никада напустити ту дивну одговорност коју има, и чини ми седа управо на чудесан начин, губљење Косова у државотворном смислу, он добија чудесно ново осећање саборности и велике одговорности коју има.

Та два народа, говорим сад о Европи, два најстрадалнија европска народа, по мени су позвани да буду најближа један другоме, да укину све предрасуде које су се дешавале и дешаваће се до краја времена.

Више пута сам давао неке изјаве у новинама, у којима сам рекао да сам трајно заљубљен у српски народ, сматрам га својим братским народом, јер за мене нема народа који је трпељивији и братољубивији са свима, а то је чудесна особина, тога нема у свету. У свету све почива на природном, националном, светом себичњаштву. Kод Срба тога нема: они страдају стога, и нису националисти, зато што тога немају, према томе тешко је да им се то може приписати. Они су доживели Косово и нису националисти. Срби су себе толико жртвовали да су у овом тренутку изгубили себе, иако ја мислим да тиме васкрсавају. То је невероватно чудесан не само смисао, већ најплеменитија врста есхатолошке камиказе коју носе Срби. Они су сад отприпике у стању да не смеју о себи чак ни да мисле добро, него се само осећају добро ако мисле најгоре. Ја то кажем о мојим пријатељима који су Срби и који најгоре о себи мисле: тај смисао за самокритику сличан је и код Јевреја. Пророци су најужаснија самокритика Израела.

Али, како се то Косово претаче у духовном смислу, све се полако почиње пречишћавати. Наравно, има и претераности, то је природно. Али, битна ствар је ту…

Дакле, посматрајте какву улогу има српски народ у светској повесници. И Гаврило Принцип, а то није само Гаврило Принцип, већ цео Први светски рат. Сад у ,,Дуги“ читамо да немачки новинар Виктор Мајер, напада чак улепшавање Теразија, као шовинистички национализам, и додаје: „Увек су Срби прекратили нашу хегемонију у Европи, и у првом рату. и у овом другом, Двадесет и седмим мартом. Изгубили смо два драгоцена месеца“.

Сви немачки повесничари редом – а Немац је тачан и не греши кад је повесница у питању – сви до једног научно доказују, а то сам увек тврдио, мада нисам Немац и нисам повесничар: немојмо заборавити онај тренутак који је библијска прича.

Немац долази пред Москву. Улази већ у предграђа с највећом нагомиланом силом, откако завојевачи постоје. Наполеон беше смешан у поређењу с Немцима, најездарима с не знам колико тенкова, авиона, топова, као у библијској причи, не као, већ у библијској причи.

Наједном – разлика у топлоти од шездесет степени! Било је + 30, а спустилпа се на -30! Ниједна справа не креће, техника више не вреди, не креће! Ођедаред та ужасна машина која би Москву за десет, за двадесет дана сравнила са земљом, као варшавски гето, том досад највећом моторизацијом света, више не може дасе покрене.То је библијска прича.

И то руски маршали признају као тренутак од преломног значаја, чак признају да је догађај од Двадесет седмог марта придонио правој ствари. Мислим да није било Двадесет седмог марта, још би партизаније било у Русији. Јер, падом Москве, Хитлер се већ беше спремио да не страда од зиме, као Напопеон. А једна једина пруга је водила до У рала; њу би Немац запосео као ништа, црпао материјал и ко зна колико би се још носио са савезницима.„

Тако погледајте, две необичне значајне ствари у Првом и Другом светском рату, ужасно значајне ствари запетљала је нека мала Србија, и Немац не може смислити Србина, зато га и мрзи.„Одузео нам је с правом нашу премоћ у Европи, јер смо били најнапреднији“. То се уопште не може порећи. И у атомисти ци беху најнапреднији, и у философији, и у музици, дакле, и у науци и у култури, и с пуним правом могу рећи да су освојили Европу, не само да би загосподарили, већ би све побили…

За мене, у есхатолошком смислу, народ који је дао страховите жртве, увек свесно, нимало несвесно, за свеопште идеје јесте српски народ. Неко с правом каже да је то лудо самоуништење, али, додајем да апостол Павле дивно рече: „Ми смо лудаци у Господу“. Србин је опет лудак у универзалијама, ја сам за те лудаке и припадам племену које је исто луд у општењу са Богом и против Бога. Свеједно, само да никад није „без“ јер ако си против, ниси без. Најгоре је бити без, потпуно непристрастан.

И, данас знам и верујем да се први пут спајају небеска и земаљска Србија. Јер, несрећа је кад се изгуби та равнотежа, Србија је сада први пут на дугом, трновитом, крвавом али правом путу сједињења та два нераздвојива гледишта.

Kад год је Србија била једнострана, покушавају да подржава прагматику Западне Европе, она је падала и пропадала. А кад год је била сулудо непрагматична, заносом захваћена, на страни слободоумља због којег је увек страдала и због којег људи највише сматрају да вреди страдати, онда Србија беше оно што јесте.

Србија је у Васкрсу и ништа је неће зауставити. Па таман да Срби то и не знају, да тога нису свесни!

Верујте, у нашем времену доживети своје судбинско, повесничко, надповесничко, саборно самоосвећење у новом нашем великом тренутку, мада то многи још увек нису спознали. То самоосвешћење прави је Васкрс овога народа, распећа кроз векове и успења кроз овај Тренутак.

Имате чувену причу о праведницима, због којих целокупно Постање постоји, а они не знају да су праведници. Због тога Србија треба да зна да, својим спојем земаљског и небеског, има презначајну улогу, мада то ја, као бележар пророчанства, есхатолошки имам права да, по могућству откријем. Али Србија то не треба да зна, јер ако буде свесна, визију неће испунити…

Идемо сад много даље. За некога је то празна реч, али за мене је најдубља истина: Творац никад не заборавља претке који с Њим беху. Морате знати, а вероватно знате да је један од најхришћанскијих народа у Европи био српски народ и српски владари. То Творац никад не заборавља. Он опрашта, али никад не заборавља. Немањићка династија ужасно је страдалничка династија, и у крвожедности и у богожедности. То једно са другим иде, то је мени било као распеће, све заједно иде. Немањићи беху, сједне стране, веома моћни земни владари, ако хоћете крволочни, а после тога иду па се искупљују. Такав је човек. Ми данас нисмо у стању да се искупимо. Не знамо шта је величанстеени чин епског искупљења. До јуче си грешник, а од сутра си светац. И Бог то прима.

Али, неки веле: владари – Стеван Немања и Душан беху грешни, па и народ. Тиме се осмишљује питање „зашто“.То су радили сви владари, па су неки народи на земљи доживели велике успехе. Питање не мора да је само у томе.

Дубље је оно из приче о Јову; нисам крив а страдавам. И, ако још страдање нема смисла, онда је то беспуће. Али, осетимо ли да има смисла, као што га има, да нисмо криви а страдавамо, али за једно велико незнано „да“, он да се ођедаред у нама нешто деси, не-о достојанство нас опет уздигне до епског човека. Српски народ је епски народ.

Сматрам да у овом тренутку повесничког живљења, српски и јеврејски народ имају големо значајну одговорност. А то је ширином и братољубљем наткриле сва могућа трвења и мржње да пречишћено опет васкрсну у оном због чега је српски народ српски народ. А он је управо стога, јер беше један од најхришћанскијих народа. Владика Николај Велимировић сјајно каже на једном месту:„Срби су једини народ који хришћанство није примио преко владара, него су га најпре примили млади а стари су остали пагани – па су, полако. преко младих примили хришћанство“.То је необично значајно запажање.

Мислим да су то два народа најбратскија у Богу, независно да ли су сад, тренутно, неки безбожници, а неки не, то је друга ствар. Али главно језгро је ту и осећа се да се то полако, управо с трагедијом која се дешава на Косову, драгоцјено претвара у нешто много дубље: Лазар се одлучио за царство небеско. То није метафорична фраза. Ово Косово је опет небеско Косово. То је почетак Новог Јерусалима.

Ја сам, чак у неким ужареним расправама, говорио да гледано с есхатолошке стране, један од првих будућих поданика Новог Јерусалима јесте српски народ. Он се ослободио националног себичњаштва толико, да је оно што му је најдрагоценије, у име неких уверења, малтене предао. али то је Једна од највећих жртава. Та жртва води у Нови Јерусалим“.

 

Енрико Јосиф (Београд, 1. мај 1924 — Београд, 13. март 2003) је био српски композитор, педагог, музички писац и академик Српске академије наука и уметности. Рођен је 1. маја 1924. године у јеврејској породици Београду.

Отац му је умро 1937. године, а непосредно пред почетак бомбардовања Београда (1941), породица је отишла у Сарајево, одакле су, преко Дубровника, Сплита и Корчуле прешли у Италију. Тамо су, непрогањани, остали до 1943, а потом су се преселили у Швајцарску.

По завршетку рата Енрико Јосиф је наставио прекинуто школовање у Београду и матурирао у Првој београдској гимназији.  Као студент Миленка Живковића на Одсеку за композицију дипломирао је 1954. године.

У периоду 1967–1968 био је председник Удружења композитора Србије. Као врсни интелектуалац, изабран је најпре за дописног (25. априла 1991), а потом за редовног члана САНУ (26. октобра 2000). Аутор је легендарне крилатице „Срби су небески народ“. Преминуо је у Београду 13. марта 2003.

Извор: Видовдан

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here