Да би се могло говорити уопште о Македонији и Македонцима, потребно је разумети дух времена и стање у области Македоније (Вардарска, Беломорска, Пиринска и Мала Преспа) за време турске окупације.

19. век на Балкану бележе бројне буне, устанци и националне револуције. Тако су се побунили Срби, Грци, Бугари. Створене су независне државе или државе које су биле аутономне у саставу Турске државе. Берлинским конгресом 1878. године који се састојао из признања Румуније, Србије и Црне Горе као суверених држава и Бугарске као аутономне кнежевине под отоманским суверенитетом (до 1908). Такође, према раније склопљеном Руско-британском споразуму, закљученом 30. маја 1878. године, територија Бугарске је око три пута умањена од оне предвиђене Сан-стефанским миром. Од остатка територије Велике Бугарске, створена је Источна Румелија под турском управом. Такође, Македонија је остала под турском влашћу. Низ других турских провинција је одвојен од Турске и или припојен другим државама, као Кипар који је додељен Великој Британији, Босна и Херцеговина Аустроугарској која је прво окупирана па анектирана.

Када су Македонија и Македонци у питању и после договора у Берлину, стање није мировало. 1870. године створена је црквена организација тзв. Бугарска Егзархија. Бугарска Егзархија је у првом плану требала да представља Словенску цркву која ће бити само за Словене у окупираним деловима турске царевине тј. у местима где Словени чине већину. Литургије и службе су требале да буду на словенском језику како је и планирано, међутим све ће се показати супротно.

Карта Бугарске егзархије 1870-1913.

Како је уопште дошло до стварања је Бугарске Егзархије??? Словенско становништво у још увек окупираним деловима Балкана од стране Турака су били под црквеном управом Грка односно Цариградске патријаршије. Цариградска патријаршија је настојала да сво становништво хеленизује, службе и литургије су биле искључиво на грчком језику, владике су били искључиво Грци, а и црквени данак и порези су били превелики за сиромашно Словенско становништво. Како су Грци и грчке владике (Фанариоти) нису хтели да дозволе службе на словенском језику, тако су људи почели да се организују и да траже помоћ са стране.

Помоћ је наравно и стигла, од Папе и Ватикана, који су обећали обнову Охридске архиепископије. У месту Кукуш, у Беломорској Македонији, била је формирана прва Унијатска општина. Народ је прилазио овој организацији што је било лоше по Цариградску патријаршију, јер унијаћење православаца ће временом прерасти у отворено покатоличавање становништва. Пошто је народ од стране католика био преварен, почео је да напушта Унију, а није хтео да се врати под Цариградску патријаршију, турски султан, како би решио црквено питање, је ферманом наредио да се створи нова, словенска црквена организација- Бугарска Егзархија. Без обзира на националну припадност сви Словени у Турској су сматрани за Бугаре, па је и назив био Бугарска Егзарија. Егзархија је деловала под девизом словенства, али је уствари била организација која ће сво становништво побугарити.

Приликом стварања Бугарске егзархије, турски султан је у ферману од 28. фебруара 1870. године поименично назначио епархије које је требало пренети у њену надлежност. Поред епархија на бугарском етничком подручју, у султански ферман су уврштене и епархије на српском етничком подручју, почевши од Нишке епархије и Нишавске (Пиротске) епархије на северу, до Велешке епархије на југу. Бугарски егзархисти су имали претензије и на Рашко-призренску епархију, али нису успели да их остваре. Међутим, егзархисти су успели да поставе своје владике у Скопљу, Битољу и Охриду. Тиме је на поменутим просторима, поред канонских епархија Цариградске патријаршије створена мрежа неканонских егзархијских епархија, а православно становништво се поделило на „патријаршисте“ и „егзархисте“. Егзархисти су у Македонији службе вршили на бугарском језику, забрањиване су Крсне Славе, забрањивани су српски обичаји, српски свеци, српске црквене књиге су спаљиване, сви који су остали уз Патријаршију су прогањани…

Да би се српско становништво колико толико заштитило морало је да створи неку врсту организације која ће стајати иза њих. Тако је су у Софији створили организацију тј. кружок под називом Тајни македонски комитет.

Тајни македонски комитет била је тајна организација коју су 1885. године основали Срби студенти и интелектуалци у Софији у Кнежевини Бугарској како би промовисали врсту српског македонског идентитета, која се нарочито разликује од етничког идентитета Бугара. Вође организације су били Наум Евровић, Коста Групчевић, Василиј Карајововић и Темко Поповић.

Влада Бугарске је организацију открила исте године када је и основана и одмах забранила, а њене чланове је прогласила за сепаратисте. Део чланова је исте године избегао у Београд, где је Влада Србије успоставила сарадњу са Тајним македонским комитетом. Кроз подршку македонском покрету Влада Србије имала је намеру да сузбије процес бугаризације македонских хришћана или да их дебугаризује. У складу са српско-македонском сарадњом 1886. године у Цариграду основано јеДруштво Србо-Македонци. Овај компромис са српским интересима у Македонији, довео је касније до напуштања сепаратистичког програма.

Док је организација постојала у Софији, имала је и свој програм чији је циљ био:

1. Одстрањивање Бугарске егзархије из Македоније која је вршила присилну бугаризацију становништва,

2. Истицање националног индивидуалитета становништва који би на неки начин био дуалан тј. пропагирало би се србомакедонство односно просрпски карактер Македонских Словена,

3. Обнављање Охридске архиепископије као самосталне словенске цркве у Македонији која неће бити ни у саставу Бугарске егзархије нити у саставу Цариградске патријаршије.

4. Увођење македонских говора и дијалеката у наставу и администрацију у Македонији.

Након доласка у Београд чланови и руководиоци Тајног македонског комитета су ступили у контакт са српском Владом и Стојаном Новаковићем. Чланови Тајног македонског комитета су тражили од Србије подршку за пружање молбе Османском царству у корист својих политичких аспирација. Након излагања случаја, Новаковић је подржао ширење србофилских осећања како би се супротставили јаком бугарском утицају у Македонији. Тако је договорено да се створи Друштво Србо-Македонци. Одлука да се створи удружење у Цариграду донешена је на састанку Владе Србије почетком августа 1886. године. На истом састанку донета је одлука о стварању Друштва Свети Сава. Оба друштва су имала за задатак да пробуде српску националну свест и подрже народ у свим облицима како би се супротставили бугаризацији у Македонији.

Стојан Новаковић

Стојан Новаковић је србо-македонство односно македонизам видео као ударну песницу у борби српства са бугаризацијом, па тако имамо његову изјаву шта представља македонизам:

Стојан Новаковић пише министру просвете Краљевине Србије 1886. године, следеће: „Будући да бугарска идеја (пропаганда), као што нам је свима добро познато, захвта дубоке корене у Македонији, мислим да је скоро немогуће да она буде уништена ако јој се супротстави само српска идеја. Сумњам, да ова идеја (српска) може да потисне бугарску, ако остане чисто и голо супротстављање. Зато велику корист би имала од свог савезника, оштро супротстављен бугаризму (бугарштини) садржећи елементе који ће привући народ и који ће бити близу својим осећањима- они сами ће се одвојити од бугаризма. Као таквог савезника ја видим македонизам, али у одређеним промишљеним границама- тактичко неговање македонског дијалекта и македонских специфичности. Ништа не може бити толико супротстављено бугарским тенденцијама, с ничим Бугари не могу да се доведу у позицију македонизма.“ Новаковић је у истом писму истакао и да „Македонизам какав такав нема са чим да се одржи, он нема елементе за развој и по природном току ствари, оног часа када се бугаризам одвоји, помогао би му (македонизму) србизам и са истим би се помешао…“

Новаковића дипломатска активност у Цариграду играла значајну улогу за реализацију ових идеја, нарочито кроз оснивање Друштва Србо-Македонаца. Он је послат као српски изасланик у главни град Османског царства, што се сматрало једним од најважнијих позиција у том периоду.

Међутим док је Тајни комитет полако бивао откривен у Софији и забрањен, у Београду 23. фебруара 1885. године био одржан први „Збор Србо-Македонаца и Старо-Србијанаца”, што је био увод у сварање организације која ће носити име Друштво Србо-Македонци. Исте године у фебруару и марту ће у Београду, Врању и Нишу бити држани јавни зборови Србо-Македонаца и Старо-Србијанаца као и састанак Београдских великошколаца са темама о бугарским тежњама на Македонију.

Збор Србо-Македонаца и Старо-Србијанаца

Као и стара организација (Тајни македонски комитет) и Друштво Србо-Македонци је имало свој програм:

1. У Цариграду да се штампа македонски весник на македонским говорима и дијалектима како би се исти неговали,

2. Одбацивање и борба против Бугарске егзархије,

3. Обнова Охридске архиепископије,

4. Доказивање македонском становништву да нису Бугари по националности,

5. Протеривање бугарских владика, свештеника, и учитеља из Македоније и постављање својих свештеника и учитеља.

1887. године су Коста Групчевић, Наум Евровић и Темко Поповић у Цариграду уз помоћ Стојана Новаковића од турског везира тражили да се издаје Македонски лист на македонском говору како би се супротставили бугаризацији, међутим Турци су их одбили.

Међутим нешто касније Друштво Србо-Македонци је почело да штампа новински лист Цариградски гласник који је излазио од 1895. до 1909. године, на српском језику. Главни уредник је био Коста Групчевић, касније Темко Поповић.

Гласило Друштва Србо-Македонци у Цариграду

Године 1888. Друштво Србо-Македонци је штампало и издало за школе Македонски буквар. Буквар је био бесплатан и распрострањен у Битољском и Косовском (Скопском ) вилајету. Буквар је писан на македонском говору из кога су избачене све бугарске речи и изрази који су се одомаћили бугаризацијом. Аутор овог буквара је био Милојко Веселиновић.

Не зна се тачно до када је ово друштво постојало, али се зна да ће касније бити формирани оружани комитети под називима Тајни србо-македонски комитети или Тајна србо-македонска удтужења.У заоставштини Михаила Ристића-Балканског налати је и Устројство односно Устав Тајног Србо-македонског удружења који се састоји од 11 чланова. У члану 8. овог устројства пише: „Тајно србо-македонско удружење има печат са грбом: двоглави бели орао на чијим се прсима налази лав са круном. Ови комитети су били претеча за оснивање Српске Револуционарне Организацијеодносно Четничког покрета.

Печат Тајних србо-македонских удружења

Аутор текста: ФБ страница Србо-Македонци

Видовдан

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here