Prosto su neverovatne duboke veze Rusije i Srbije, na međusobno isprepletene, sudbinski važne načine, realno i moćno projavljene u istoriji. 1191. godine je jedan ruski monah, boraveći na srpskom dvoru, imao priliku za razgovor sa najmlađim sinom moćnog župana Nemanje, princom Rastkom. I taj ”obični razgovor” je zauvek – do kraja vremena i istorije – odredio sudbinu onoga što će se kasnije artikulisati kao svetosavsa srpska Otadžbina. Nakon ovog neformalnog, uzbudljivog ćaskanja o večnim temama Boga, vere i spasenja, srpski princ je, preobraženog uma, pošao u svoju (i, pokazaće se, kolektivnu srpsku) avanturu, krenuvši ka Svetoj Gori, gde se, u ruskom manastiru Rusiku (Svetom Pantelejmonu) zamonašio i tamo započeo svoju duhovnu, geopolitičku i civilizacijsku misiju. Zahvaljujući ovom sudbonosnom rusko-srpskom susretu dobili smo monaha, arhipeiskopa i svetitelja Savu Nemanjića, kao i Hilandar, Žiču, Sopoćane, Gračanicu, Visoke Dečane, Pećku Patrijaršiju, svetosavski i kosovski zavet… i sve ono što je postalo sadržaj istinske ”srpske ideje” (uokvirene svetosavskim podvigom). A sve je počelo dolaskom tajanstvenog, anonimnog ruskog duhovnika u srpske krajeve i pred genijalnog, harizmatičnog Izabranika!… 1547. godine je na tron Rusije stupio njen prvi car, Ivan Četvrti (zvani ”Grozni”, baš kao i njegov deda Ivan Treći, od koga je nasledio nadimak). Prvi ruski car u istoriji, simbolično krunisan krunom ”Monomaha” (vizantijskog cara Konstantina Devetog i ruskog velikog kneza Vladimira Drugog Vsevolodoviča), imao je srpske krvi i po ocu i po majci. Po ocu, velikom knezu Vasiliju Trećem, bio je u direktnoj krvnoj vezi sa dinastijom Nemanjića (od Stefana Nemanje do Stefana Dečanskog) i Lazarevića (preko srpske kneginje Milice), a po majci Jeleni – od velikaške porodice Jakšića (ona je bila unuka vojvode Stefana Jakšića)… Ali, važnije od svega toga je malo poznata činjenica da je ovaj moćni ruski vladar (koga su učinili istorijski ozloglašenim njegovi inoverni neprijatelji, istoričari i putopisci, a sve od reda rimokatočki jezuiti i protestanti) – upravo NAŠE ”SVETOSAVLJE” UGRADIO KAO OSNOVU PRAVNOG, DRŽAVNOG I DUHOVNOG PORETKA RUSKOG CARSTVA. I to zaista jeste tako, jer je čudnim sticajem okolnosti, kao dečak (siroče bez oca i majke, očekujući, svakog dana, pogubljenje od bahatih i svemoćnih ruskih velikaša u svom onom haosu i bezvlašću tih smutnih godina), provodio vreme, godinama, usamljen, samo sa svojom voljenom bakom Anom Jakšić-Glinskom i jednom jedinom knjigom, koju je nasledio od oca (a njemu je doneo, na poklon, jedan hilandarski monah) – iz koje je naučio da čita, piše, misli i veruje u Boga. Bio je to rukopis Teodosijevog ”Žitija Svetog Save”! Sveti Sava je tako postao učitelj, uzor i super-heroj ovog, od svih zaboravljenog (formalnog) ”prestolonaslednika”, koji je ”živeo na kredit”, odbrojavajući. u stalnoj strepnji, svoje još preostale dane. I, zahvaljujući tome, ”Nomokanon” (”Krmčija”) Svetog Save, kao i njegovo ustrojstvo srpske Crkve i originalni duhovni zavet (organskog jedinstva države, naroda i Crkve) postali su glavni temelji svega onog što je predstavljalo Ivanovu ideologiju srednjovekovno oblikovanog monarhizma, koju će Rusija, u određenoj meri, zadržati do Kraja Imperije (1918-te)… A samim početkom osamnaestog veka, jedan Srbin je osnovao tajnu carsku rusku policiju, koja će biti poznata kao ”Ohrana” (a, kasnije, KGB i FSB). Reč je o tajanstvenom Savi Vladislaviću (Rusi ga zovu Sava Lukič Vladislavič-Raguzinski), diplomati, obaveštajcu, carskom savetniku, političaru, putopiscu i zadužbinaru iz Herceg-Novog, genijalnom sinu hercegovačkog kneza Luke… Sava je bio školovan u Dubrovniku, Španiji i Francuskoj, proputovao je čitav tadašnji svet, u svemu čime se bavio bio izuzetno uspešan i zapažen, a njegovom životu i delu je lično Jovan Dučić (koji se smatrao njegovim potomkom) posvetio romansiranu biografiju… Vladislavić je osnovao ruski grad Kjahtu (koji će postati čvorište međunarodne trgovine čajem, svojevremeno glavni centar ekonomskih kontakata Rusije sa Kinom, ali i Britanijom i Amerikom); spasio je život (svojom mudrošću i smelošću, u bici kod reke Prut) lično imperatoru Petru Velikom; razgraničio Rusiju i Kinu (i to tako da ova granica, u mnogome, liči na onu i danas postojeću); 1705. godine je kupio, na pijaci robova u Carigradu, osmogodišnjeg Etiopljanina Hanibala, koga je, zatim, poklonio ruskom caru i koji će postati pradeda čuvenog pisca Aleksandra Puškina; a u Rusiju je iz Rima doneo antičke skulpture neprocenjive vrednosti, koje sada krase Ermitaž (među kojima i prelepu Veneru iz Tauride, iz trećeg veka)… i još toliko, toliko toga. Ipak, ubedljivo najvažnija od svega je njegova neumorna delatnost oko osnivanja mreže ruskih obaveštajnih centara po čitavom svetu (a na mestima gde je dolazio iz trgovačkih i diplomatskih razloga), posebno u Turskoj, Veneciji i Francuskoj. Niko nije kao on naneo toliko štete otomanskoj Porti, sveteći se tako za okrutnu otmicu hercegovačke Srpčadi u janjičare (što je i on jedva izbegao, kao dečak). Tako da i danas Rusi smatraju našeg sunarodnika Savu Vladislavića za pravog osnivača ruske obaveštajne službe… Ova tri datuma iz srpsko-ruske istorije naprosto blistaju u zlatnoj knjizi naše zajedničke, bratske sudbine. I svako od nas treba da ih zauvek zapamti i dalje (svima oko sebe) prenosi, da se ne bi monumentalna i veličanstvena priča o odnosima naša dva naroda degradirala na nivo rusofobične, politikantske priče o ”favorizovanju Bugara na San-Stefanskom miru i Berlinskom kongresu” i kroz onu bezumnu, neopisivo nepravednu fraz i laž kako nam, tobože, ”Rusi nikada nisu pomogli” i kako smo mi i oni, navodno, apsolutno različiti po svemu (osim po veri). Ja živim u nadi da smo mi, u stvari, tek na početku istinskih, međusobno otvorenih i stvarno kreativnih odnosa punih poverenja naša dva velika bratska, bogotražiteljska naroda. U toj nadi i pišem ovo sažeto i nostalgično podsećanje…


Dragoslav Bokan

1 KOMENTAR

  1. SAVA VLADISLAVIĆ

    Sava Vladislavić je rođen 1670. godine u Jaseniku (Hercegovina). Školu je učio u srpskom manastiru Dobrićevu kod Trebinja i u Dubrovniku. Govorio je nekoliko jezika: latinski, italijanski, turski i ruski.

    Krajem XVII veka Sava Vladislavić je otputovao iz Dubrovnika u Carigrad, a zatim u Rusiju. Sa Petrom Velikim se sreo 1703. godine. Posle izvesnog vremena ponovo je otišao u Carigrad po nalogu ruskog cara. Vraćajući se natrag kupio je kao roba dečaka Arapina i poklonio ga Petru Velikom. Bio je to daleki predak Aleksandra Sergejeviča Puškina.

    Zahvaljujući svojim izuzetnim sposobnostima, obrazovanju, znanju nekoliko jezika i smislu da se uspešno bavi politikom, Sava Vladislavić je 1710. godine postao dvorski savetnik Petra Velikog za pitanja pravoslavnog istoka pod turskom vlašću. U tom svojstvu je svome gospodaru preporučio da prilikom ratovanja Rusije protiv Turske neizostavno pozove na ustanak Srbe u Crnoj Gori, Brdima i Hercegovini. Car ga je poslušao i po njegovoj preporuci ovlastio Mihaila Miloradovića, takođe Srbina iz Hercegovine, da zajedno sa crnogorskim vladikom Danilom organizuje napad na turske gradove u Crnoj Gori i Hercegovini. To se i dogodilo 1711. godine.

    Sava Vladislavić je zatim bio poslanik kod pape i u Kini kao jedan od najboljih diplomata onovremene Rusije. Uspešno se bavio i pisanjem. Njegovi opisi Sibira te izveštaji iz Kine značajni su književni i diplomatski spisi. U Sibiru je osnovao Troickosavski grad i tvrđavu Novotroicku, u kojoj je podigao i crkvu koju je nazvao crkvom Svetog Save Srpskog.

    Potpisivao se kao “sluga Carskog Presvetlog Veličanstva nadvorni savetnik, Rimski kavaler i Iliričeski Šlahtič” (plemić).

    Umro je 28. juna 1738. godine u “mizi” Matoksi u Petrogradskoj guberniji.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here