Редовне српско-хрватске размирице нису сукоб интереса или идентитета него се изазивају циљано, сматрају саговорници Дојче велеа.

Реч је о политичкој игри којом треба замаскирати сиромаштво грађана и богаћење политичких елита.

Јавна вербална спорења државних врхова Хрватске и Србије у појединим фазама изгледају као да никада неће престати. Затим се комуникација ипак некако примири, до следеће прилике, у размерно правилним циклусима. Стиче се тако утисак да су одређене политичке теме између тих држава једноставно нерешиве, да су посреди управо хронични проблеми.

Ипак, многи баш зато верују да се ради о питањима којима се намерно обострано манипулише. И о ситуацији чије стално кризно подгревање одговара елитама без садржајнијег програма. Изузев циља, наравно, да задрже политички утицај и економску моћ чије последице остају у сени ових трвења.

Избегавање економских тема

„Тачно је, многи политичари често уопште не желе да се те ствари икад реше“, рекао нам је Јозо Радош, европски посланик и некадашњи министар одбране Хрватске, „а њихов разлог је то што би се у противном почело говорити о деликатним економским темама. Они се држе као да су међуетничке поделе њихов ексклузивни феуд од којег не смеју одустати. Затим се странке форсирано деле на домољубне и рецимо антифашистичке, што ствара додатни јаз у самом хрватском друштву, док не знам за оно у Србији. Но, у ствари би једни и други и трећи требало да буду обоје од тога.“

Радош сматра да одговорност између држава није сасвим једнако заступљена, иако по њему то и није најважније: „У последњим годинама Србија се интензивније бави подстицањем тих немира. Истина, у Хрватској се релативизује усташтво, као да нема патриотизма без тога зла. Но чињеница је да је данас у Србији баш државно вођство склоно екстрему, или је то било још донедавно, а у Хрватској радикална десничарска стајалишта у новије доба више подржавају маргиналне групе.“ Kоначно, постоји ли икакав начин да се закорачи изван те наизглед зачаране ситуације налик оном сусрету двају јараца на брвну?

„Гледано из Хрватске, јасно је да не можемо мењати Србију. Али можемо својим бољим поступањем утицати да и она буде боља. Велике, матичне политичке странке и друге веће државне институције морале би да се према осетљивим темама поставе чврсто и јасно, без рецимо замуцкивања о карактеру НДХ. И то би ставовима маргиналних група неформално, али фактички одузело право грађанства, а ово сад више подсећа на слепу улицу. Такво би поступање одузело снагу и лошим тенденцијама српских политичара. За доследност у томе, међутим, био би нам потребан консензус унутар домаће елите“, каже Јозо Радош.

Памет у труби

С друге стране, београдски новинар Милош Васић држи да међудржавне препирке на етничким релацијама уопште нису случајне. Према његовом мишљењу, елите то и раде да би најбитнија економска или социјална питања остала нетакнута. Данашње елите су управо и формиране на том интересу, а могло би се рећи да су на таласу личне материјалне користи и подстакнути сукоби између Србије и Хрватске пре четврт столећа. „Они знају да ће на власти остати све док поуздано функционишу њихове спојене посуде национализама, по цену нове крви“, уверен је Васић.

„Ту у Србији видно је ужасавање због недавне рехабилитације Алојзија Степинца“, наставља он, „док се на рехабилитацију четничког злочинца Драже Михаиловића гледало као на нешто најнормалније. Kао, ето, то је демократија. Али ја морам рећи да није исто да ли је посреди кардинал Степинац, или Бранимир Главаш и Миро Барешић. Случајеве треба ипак одвајати, да не улазимо сад у појединости. Ево, сад хоће да рехабилитују и Милана Недића, ваљда је и то демократија, па све може. А по мени је он починио чак и веће зло него Михаиловић, он је дакле наша већа национална историјска срамота, можда највећа.“

Васић такве тенденције назива „подгревањем етничке порнографије“ која представља најбољи начин за скретање јавне пажње с реалног живота. Васић стога подсећа на стару јеврејску пословицу – кад се барјак развије, сва је памет у труби. „Воде нас пилећи мозгови, али они барем знају у томе да нађу своју материјалну корист. Бојим се да ће тако и остати, док народ не добије или сам организује неку здраворазумску, пристојну политичку снагу која ће на дневни ред ставити неке универзалне друштвене вредности“, закључује Милош Васић.

Обожавање нације и државе

Kоначно, у свесну намеру код подстицања напетости верује и Небојша Блануша с Факултета политичких знаности у Загребу. Он сматра да је посреди основни оквир политичке артикулације, како на екстремима, тако и у центру: „Једино што ови први отворено говоре оно што потоњи као тобожњи умерењаци само мисле.“ То по њему почива на некритичком клањању нацији. „У таквом црно-бијелом имагинаријуму је немогуће разборито мислити о прошлости, учити из ње, него се врло површно схватају сукоби претходних генерација и успоставља прича која би требало да вреди и за њих и за нас, а то је апсурдно, јер је контекст потпуно различит.“

Уз идеолошку манипулацију ради мобилизације бирачког тела на јефтин и емоционално делотворан начин, Блануша на делу види позитивну идентификацију с фашизмом и пропратни историјски ревизионизам. „Срамотни су то производи националне политике у обе земље – и хрватски и српски дернеци само су врх санте леда и њихов крајњи идеолошки изричај. Неки мисле да је само потребно чекати да се страсти и будале издувају. Ја мислим да нам треба јасна политика суочавања с прошлошћу, али за то треба политичке храбрости. А по том питању су већина политичара у овим земљама ипак кукавице и конформисти“, рекао нам је овај загребачки политиколог.

Б92

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here